Razgovor sa Aleksandrom Šurbatovićem, vodio Svetolik Jozić
Na samom početku Upokojavanja prosektora Majerhofera, tj. pre samog upokojavanja, odnosno vašeg romana, stoji moto „Makar u poslednjem trenutku treba pronaći ljudskost”. A moje pitanje za vas je – šta ako je ne nađemo ni pred sam kraj? Šta ako je ljudskost sve vreme bila tu a nismo je prepoznavali, pronalazili? Da li je onda ona manje ljudskost? I kako biste vi definisali ljudskost kao termin, tj., je li ona danas termin? I, da li je smrt jedini lek za život (pa i prosektora Majerhofera Mlađeg)?
Ljudskost je ono što nas leči od smrti, ono što nas čini dostojnim tela i duha koji su nam dati. Znate onu čuvenu Paskalovu misao o prostorima koji ga užasavaju? Gluvim, mračnim prostorima. Upravo tako zamišljam čoveka lišenog atributa ljudskosti. I ko će se normalan izboriti s tolikom prazninom u sebi?! Ko ne uspe da nađe čoveka u sebi, ili nije dovoljno duboko tražio, ili uopšte nije čovek. Ta metafizička teskoba koju čovek na samrti mora da oseća pri susretu sa praznom ljušturom svog duha, glavna je tema ovog romana: mikrokosmos očajnika koji u poslednjoj minuti svog života (jer toliko traje realna radnja ovog romana, jedan minut) rovari po sopstvenoj duši ne bi li u toj pustahiji pronašao nekakvu delatnu i lepu uspomenu, ma bilo kakvu uspomenu, nešto što će ga ubediti da je bio ljudsko biće.
Mišel Fuko smatra da je jedna knjiga tzv. čvor u mreži, što će reći da je knjiga sistem upućivanja na druge knjige, druge tekstove, druge rečenice. Koliko se slažete sa ovakvom parafrazom Fukoove zamisli, možete li nam reći na šta upućuje vaša knjiga, sa kime i čime ona intertekstualno opšti, šta vi o tome mislite kao njen tvorac i jeste li se iznenadili pri samom završetku pisanja knjige – u kojoj ona meri opšti pa i nenamerno – sa drugim autorima, delim i sl.?
Vi mene Fukoom, a ja ću vas Džonom Donom: Nijedna knjiga nije ostrvo. Ona koja je dobra predstavlja delikatnu teksturu dobro parafraziranih tuđih misli i ideja. Sve je do sada rečeno, samo vrlo često se dešava da nismo pažljivo slušali pa se to mora iznova ponavljati. Upravo je u tom ponavljanju prava šansa autora, jer sada se to može reći na neki drugi način koji će starim mislima dati novi intenzitet, pa ako hoćete i kvalitet. Pisac nije pisac zato što je odlučio nešto da kaže već zbog načina na koji to rekao. Nisam bio iznenađen ni sa čim kada sam završio roman. Bio sam suviše umoran i zgađen njime, pošto sam ga pisao duže od 15 godina, i hteo sam što pre da pobegnem iz njega. Međutim iznenadila su me čitanja drugih ljudi: oni pažljiviji čitaoci otkrili su poneke brižljivo skrivene metapoetičke i intertekstualne postupke za koje sam verovao da nikada neće biti otkrivene. Filmske „citate“ i korišćenje filmskog jezika, muzičke elemente Bahovih fuga, lirske reminiscencije i polemike sa omiljenim umetnicima. Drugi su se, pak, ponašali ko da su guzicom čitali, pa nisu uspeli da nađu prostora za metaforu u ovom romanu (sic!), treći, pametniji, nisu nikad ni pročitali roman ali su uživali u ideji da raspravljaju o njemu kao da jesu, i moram da priznam da su mi ti šereti bili dosta simpatični. Ipak, ono što me je najviše iznenadilo, takoreći zapanjilo, je činjenica da je moja publika prevashodno ženska!? Najviše suvislih komentara i interesovanja za roman dolazilo je od ženskog pola. One su nepogrešivo komunicirale s onim delom romana koji mi je ujedno i najvažniji: lirskim slojem čistih nepatvorenih osećanja koja su pre svega iskrena.
U podnaslovu knjige piše „Kratak roman o smaku sveta”. Uzmimo kao pretpostavku da će neupućeni čiitalac možda očekivati ona četiri jahača koja obezglavljuju telo planete, sveopšti masakr, pa i kakav oživljeni mit epskih razmera i štagod, a niko (prepostavimo da niko od neupućenih čitaoca) neće očekivati lirsku prozu prožetu reminiscencijama na sam život. Protagonisti ovog romana su, uslovno rečeno, u ulozi savremenih sveštenika koji pripremaju upokojenog za onaj svet, odnosno, patolozi koji su i sami raspeti između života i smrti. U grčkoj mitologiji to bi mogao biti Elpenor, duh koji luta, nije ni tamo ni ovamo, u današnjici su to, uglavnom, ljudi, a u vašem romanu je to (najvećim delom) Kristijan Majerhofer, ali on nalazi svoj spas, ako ništa drugo – bar lek protiv štucanja. Sad, u ovom trenutku sam to ja, udvojen između pitanja i odgovora, jer u pokušaju formulacije pitanja ja sam sam i dao neki odgovor, ali ja želim vaš odgovor (iako ovo možda i nije pitanje). Dakle?
Evo, ubih se čitajući, al ne vidim pitanje?! Jugoslav Pantelić govori iz vas kada kažete „…u pokušaju formulacije pitanja ja sam sam i dao neki odgovor…“ Ali to ne znači da niste bili potpuno u pravu kada protagoniste ovog romana vidite kao savremene sveštenike koji, svako na svoj način, pokušavaju da upokoje našeg nesrećnog gospodina Majerhofera: neko svetom vodicom, a neko sonom kiselinom. Neko tamjanom, a neko gandžom. Smak sveta doživljavam kao redovno stanje stvari na koje smo se toliko svikli da ga više i ne primećujemo. Svaki dan neko oko nas proživljava svoj privatni armagedon, rekao bih armagedončić, i svaki dan nas je sve manje briga. Ipak, onog trenutka kad i sopstveni smakovi sveta počinju da nas ostavljaju ravnodušnima, e to vam je ko rekontra u preferansu: armagedon na kvadrat! Da bi našli rešenje problema čovek mora da bude svestan da ima problem. Na kraju krajeva, nije poenta u „rešenju“, već u pokušaju da se dođe do njega: živ si dok se koprcaš, kad se smiriš…piši kući po odelo.
Ustaljeno je mišljenje da je apokalipsa potpuna propast koja je nužna za sveopšte spasenje. Sad, zavisi sa kog kritičkog aspekta posmatramo – neki tvrde da se ona već desila, drugi – da će se desiti, treći – da se već dešava ili pak, da se neće desiti. Kako pokajanja nema bez greha, tako ni spasenja bez propadanja, a ni katarze bez umetnosti, osim ako nekim pukim slučajem ne ljuštimo crni luk. Šta vi mislite, mimo romana, o apokalipsi?
Ponoviću se: apokalipsa je redovno stanje stvari. Dragstor koji radi 24 časa dnevno, sedam dana u nedelji. Pre neki dan sam bio na sahrani čoveka koji svojevremeno bio jedna od najomiljenijih ličnosti većine ljudi koje sam znao. Heroj mog detinjstva. Imao je ogromnu porodicu, čopor unuka, bezbroj prijatelja. Bilo nas je desetoro na sahrani. Ko za inat padala je ona sitna, čekinjava kiša i duvao je nepodnošljivo hladan vetar. I grobnica je bila negde na kraju groblja, svi smo bili u blatu do guše. Nije bilo sveštenika. Jedan od ljudi na sahrani je krišom slao sms. U stvari nisam siguran da se baš nešto mnogo skrivao. I onda je grobar pitao: „Oće li ovde neko nešto da kaže?“ Niko ništa nije ima za reći. Ako se ja pitam, eto kraja sveta. Uključi televizor, otvori novine, pogledaj kroz špijunku, napravi krug oko zgrade – kraj sveta na svakom koraku. I ne ogleda se on u tragedijama ljudi oko nas, jer to je prirodan sled stvari, ljudi pate i umiru, bilo i biće, nego u našim ravnodušnostima u kojima klija to strašno seme svakodnevne apokalipse.
Jesen je u romanu karakterističnno godišnje doba. Na samom početku je i ne pominjete ali je ona prisutna jer ako je leto jedna prolegomena za kratki roman o smaku sveta, jesen je onda i nužan kraj. Nasuprot onoj poznatoj rečenici Miloša Crnjanskog: „Jesen i život bez smisla”, vama je upravo jesen smisao, jesen kao smrt, kao kraj, smrt kao smisao života. Prosektor Majerhofer lebdi zaboravljen, dakle, upokojen, dok nas „zbunjeni bog vitla u odiseji” zvanoj život, kroz sam život pa i kroz godišnja doba, i vi, gde na samom kraju citirate Helderina –„da je sunce duha i lepšeg sveta zašlo”… je li i čovečanstvo u svojoj ljudskosti i dobroti u zenitu?
Sva tri godišnja doba, zima, proleće, leto čine prolegomenu za ostatak romana – jesen. Citat Crnjanskog jedan je od mojih omiljenih i dobrim delom predstavlja metatekstualni odjek u Prosektoru. Dakle, jesen kao paradoks prirode kada se plodovi suše, dok se drugi zameću. Jesen, kao ničija zemlja, kao kišovsko usko grlo peščanika koji razdvaja ovaj svet, i onaj drugi, onostrani. Jesen kao metafora čistilišta u kome zbunjeni Majerhofer tumara kao jadni Tanatosov ambasador u svetu prolaznih stvari.
S druge strane, Helderlinovi stihovi govore o Zlatnom dobu, to je ono sunce duha koje je zašlo, vreme kad jezika nije ni bilo, kad zlo kao opcija nije ni postojalo. Vreme kad se život udisao punim plućima. Vreme lepšeg sveta. Ovo što se sada dešava je tmurni pejzaž savremene civilizacije, mrazna noć u kojoj vihori vode kavgu.
Pored pisanja romana, vi ste i pesnik, prevodilac… pa i jedan od koautora enciklopedijskog izdanja 1001 film koji moraš da vidiš pre nego što umreš, pa vas upravo i zato molim za preporuku našim čitaocima – koji film valja da pogledaju upravo sada (znatno umireni što ne moraju odmah da umru)?
Sem ako se ne desi da neki od nas baš i moraju?! Znate ono, idete ulicom i padne vam klavir na glavu. Ali ako ipak ukradu još koji sat, onda svakako ne treba da propuste Bergmanov Sedmi pečat, možda nauče koji nedozvoljeni potez ne bi li izbegli gore navedeni klavir. Ogledalo Tarkovskog je svakako jedna od najlpših lirskih pesma koje sam pogledao, film koji je bio jedna od velikih inspiracija za moj roman. Ako žele nekog drugog (trajno) da onemoguće u gledanju filmova onda svakako treba da pogledaju Vajlderov kultni noar Double Indemnity. Ako bi hteli malo da se nasmeju smrti u lice onda svakako Troubles With Harry, Alfreda Hičkoka. Ako veruju da ih smrt ne plaši onda opet jedan Bergmanov, Krici i Šaputanja. S druge strane, ako su prestravljeni pred „bledim licem smrti“ onda svakako da odgledaju Umri muški! Koji god deo.
Nego, kako smo mi upali u ove morbidne razgovore?