Image default
Poezija

Arkadije Dragomoščenko, poezija

Proleće

Drveće će nas pratiti
Samo mrski čempresi.
Horacije

To je drugi svet: senka nije suprotnost svetlosti,
nebo nije suprotnost zemlji, ,,ja“ i ,,ti“
na suprotnim krajevima rečenice.
Osim toga, krovovi su čisti, kao da šarka sklizne
sa glavne ose ili se otvore vrata mesečine u prazninu stakala.
Vreme snova drveća je potrošeno, pa ipak ni zamisli,
ni prostranstva, već samo mrmljanje buđenja,
mada se ni ono ne otkriva.
Oni ‒ javlja se misao ‒ se bude
u zamagljenom bezvazdušnom vazduhu, usred
nepokretnih vihora zaprašene svetlosti,
u kojoj je na trenutak očiglednije nepoklapanje
materije;
ali se momentalno povlači, ostavljajući mrežnjači dugotrajnu
tegobu truljenja.

Zasad ni krošnji, ni korenja.
Neprepoznatljivi su. Njihov tajni svet i njima je nepoznat.
Sa tačke gledišta vida: suva izmaglica,
u kojoj se umnožavaju mere, granaju se lavirinti topljenja,
gde se u naporu ukrupnjava zrak, naličje spaljuje stvar i,
ako pažljivo gledaš, u preplavljujućem sjaju su crni galebovi.
Ali sjaj je nepokretan, dok je bilo kakvo mešanje tako
nevidljivo,
da je misao, što je iz mašte izvukla bilo kakvo kolebanje,
zauvek zbunjena, neće se mrdnuti, prazna je k`o krv na suncu.

Stabla, grane (ostalo je u zemlji) ‒ njihov se san
nikako ne razlikuje od smrti, kako je zamišljamo
u detinjstvu, tj. ne baš kao da smo na niti nad aheronom, ‒
kao da i jesmo, ali u samoj srži pada,
što visi sa vrha igle, odakle je na dohvat ruke
protkan arahnom jezik, ‒ i takvim rasejavanjem pada
po ostrvima, tako da ti se ponekad stegne grlo od sreće.
Proleće dolazi u smradnim prosjačkim prnjama,
u vatri otpada,
nepoznato je kog je roda, ni kapi vlage.
Nije ni on, ni ona. Niko. Brojevi sklapaju oči snovima,
naizmenično presecaju vene biljkama i,
rastvarajući placentu zemlje,
dodiruju slepi i savršeni biser.
Kao da iz zaliva u tami pred svanuće
uzilaze oblaci po obodu neba i prva kap
o zid, oslobođena ehom, vrata u ulazu.


Ahilov lik kraj Patroklove vatre

Nebitno… Sunce zalazi. Skoro će i s mora svežina
i osvežiće oči, k`o krpom u vino umočenom,
a nalik žeravici ili veprovom mesu što se puši.
Sećaš se? U trenutku, zabacivši držak ispod lakta,
sad već pomračenom i mokrom bronzom rasporiti trbuh
od vrha grla gde dahtanje je mrzlo, pa do slabina prepunih krpelja.

Miris krvi. Rastao je prelepo iz pucanja
poderanih rebara, za greh nije znao, mešao se s paskvicom,
s duhom vreska. A suvoća jela grlo posle duge trke,
i tetive tištile pod terzijom bola.
I tiše je romor nalegao na naplave ogranaka.

Znoj se slivao niz leđa onih
ko nije imao sreće,
ko je polegao za psima,
spajajući se sa hukom hrastova, što kipteli su od nadolazeće oluje.

Kad grom počuješ, da iščupaš džigericu jednim potezom.
Listvom, u pregršt oguljenom, da obrišeš blato s bedara,
kolena, stomaka, stegnutog snežnim spazmom.

Ftija, draga, sećaš li se? ‒ putevi,
kaišić skorele sandale, mahovina u mravljim nizinama.
Pa čega da se sećam, u šta si se pretvorio na moje oči,
izjedene dimom? Žitka masa.
Pahuljice čađi na Hekatinim punim usnama.
Teški su bogovima heroji, kratka im zabava sa njima, i,
zamisli, ništa od osveženja. Okleva vinsko more. Ne šalje nam vetar.

Razobličenja žar iskusno je pomnožen drvenim ognjem,
mada nastavlja delo koje kad traje nedelju,
vonj stvara takav da vodič tvoj, verovatno,
dok leptira u šaci stišće, drugom šakom začepi nos.

Pre je trebalo da se ne čeka vreme. Da se ne čeka na muve,
marljivu svitu: ona ždere strpljivo ono što ostane.
Tako, izbegavši svinje, postaneš ulov ine žgadije.
Jednom rečju, beži, ko onomad, za psima po padini druge vrste.

Niže.

Pojednostavljivanja je toliko,
da koren stopalo tvoje neće ozlediti. Tako jednostavan,
da večnost tobom teče, šiklja ko u rupu,
a ti ne toneš, prozirniji od pokreta ‒

lakše je pomešati plamen baklje sa suncem,
nego kad ti rukom mašeš ‒ nečujan, nevidljiv.
Lutak bitaka čudnih, što krvare garom.

Metafora što je raskrilila napor.

Silicijumski zametak zvezde u kruni dima crnoj.


Sa ruskog prevela Mirjana Petrović-Filipović

Arkadije Dragomoščenko, rođen u Potsdamu 1946. Godine, preminuo u Sankt Peterburgu 2012. godine. Objavljivao je u samizdatu od 1974. godine. Bio je urednik časopisa Коментарии, član uderničkog kolegijuma samizdatskog časopisa Часы, član žirija književnne nagrade Andrej Beli. Predavao na Univezitetu u Peterburgu, Nju Jorku, Kaliforniji, i do poslednjeg dana vodio seminar Иные логики письма na Fakultetu slobodnih umetnosti i nauka SPbDU. Dobitnik je najprestižnije ruske nagrade za književnost – nagrade Andrej Beli za 1978. godinu. Dobitnik nagrade časopisa P(ost)M(odern)C(ulture) — Electronic Text Award za 1995. godinu, međunarodne nagrade The Franctireur Silver Bullet za 2009. godinu. Prevođen na mnoge jezike, celokupna dela objavljena u Americi, i Kini (Hong Kongu). U novembru 2009. godine, na 41-oj konferenciji American Association for the Advancement of Slavic Studies, koja je održana u Bostonu, stvaralaštvu A. Dragomoščenka je posvećen okrugli sto: “From Underground Magazines to Cross-Cultural Poetics and Media Art: Arkadii Dragomoshchenko and Alternate Routes in Contemporary Russian Literature”. Književna nagrada Arkadije Dragomoščenko dodeljuje se za dostignuća u poeziji od 2014. godine.
Dela: Небо Соответствий, 1990; Ксении, 1994; Фосфор, 1994; Под подозрением, 1994; Китайское солнце, 1997; Описание,  2000; На берегах исключенной реки, 2005; Безразличия, 2007; Description,  1990; Xenia,1993; Chinese Sun, 2005; DUST, 2008; Тавтология, 2011, «POP 3» са Маргаритом Меклином, 2009; Устранение неизвестного,2013; Тень черепахи,2014; Великое однообразие любви,2016;Почерк,2016.


Mirjana Petrović-Filipović rođena je 1976. godine u Tallinu, Estonija (tada SSSR). Osnovne studije završila je na Katedri slavistike Filološkog fakulteta u Beogradu (ruski jezik i književnost), a doktorirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti sa tezom ,,Estetika nedovršenog i poetski postupak u delu Sergeja Zavjalova“. Bila je asistent-pripravnik na Katedri slavistike na Filološkom fakultetu u Beogradu (2000 – 2004), kao i honorarni saradnik na istoj katedri (2009 – 2010). Dugogodišnji je istraživač i prevodilac ruske književnosti, te je sarađivala sa mnogim časopisima (Polja, Koraci, Gradina, Književni list, Povelja, Mostovi, Književnost, Slavistika, ruski časopisi Vozduh i Abzac, itd.), učestvovala na konferencijama (Filološka istraživanja danas, Filološki fakultet u Beogradu, Dialog kultur VI, Gradec Hralove, 51. skup slavista, Beograd, Filološki fakultet) i sarađivala sa književnim festivalima u zemlji i inostranstvu (Beogradski festival poezije – Treći trg, Kulturni centar grada Beograda – Dani poezije, Poetronika – Moskva). Objavila veliki broj prevoda sa ruskog jezika i na ruski jezik, eseja i naučnih radova. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije (u statusu samostalnog umetnika).


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici POEZIJA

Povezani članci

Vedrana Dragoljević, Još dan-dva

Vitača Petrović, poezija

Omer Ć. Ibrahimagić, Noć bestrzajnih topova

Ostavite komentar