Image default
Proza

Dmitrij Dejč, kratke priče

RAHILJA

Ništa ne osećam, kaže ona, ja sam, verovatno, umrla. Štipa se za nos i prilazi ogledalu – da proveri da li je pocrveneo. Nos jeste pocrveneo, i boleo je, ali šta sad to dokazuje? Da li crvene mrtvaci? Da li i njih boli? Ko zna…

Ništa ne osećam! Ništa ne osećam! – kaže ona glasno. Iz susedne sobe izlazi majka i gleda je razrogačenih očiju.

Da pozovem hitnu?

Hoće li to pomoći? Ništa ne osećam. Ja baš ništa ne osećam. Umrla sam, ili sam barem teško bolesna.

Pozvaću hitnu, kaže majka. Već je zovem.

Ne osećam da je zoveš. Ne osećam ni tebe. Jesi li ovde?

Ovde sam, kaže majka, zar me ne vidiš? Dodirni me. Jesam li topla?

Topla si. Koža ti je suva. Treba ti krema za ruke. Ali ja to ne osećam.

Možda je to zbog zime? – pita majka. Ili menstruacija? Neću zvati hitnu. Ako pozovem hitnu, to će nas skupo koštati.

Ne osećam da će nas to skupo koštati. Učini nešto.

Hajdemo napolje, kaže majka.

I one izlaze napolje. Napolju je nekakvo vreme. Hladno je. Automobili. Biciklisti. Psi. Napolju je buka. Autobusi prolaze. Miriše na benzin. Drveće. Avioni u niskom letu. Tel-Aviv. Ljudi razgovaraju. Smeju se. Nadglasavaju automobilske sirene. Iscrpljuju se.

Ništa ne osećam, viče ona, apsolutno ništa ne osećam.

To je nemoguće, odgovara prolaznik.

Moguće je, tvrdi ona. Još kako je moguće. Ni vas ne osećam.

Ko je rekao da mene treba da osećate? Da li me dobro vidite? Čujete? Zar to nije dovoljno?

Bože mili, kaže ona, zar je tako bilo oduvek? I majka odgovara: naravno. I prolaznik odgovara: naravno.

Tako je bilo oduvek.


GABI

Viriti je veoma sramno. Tako su mu govorili. Sramota je. Ne viri.

Da, sramota je, slagao se on, i – virio je.

Tukli su ga. Lečili su ga. Isterali su ga iz škole. Gabi, znaš li ko si ti, – rekla mu je nastavnica matematike. – Ti si vampir. (Dobro, vampir sam, nek bude po vašem.) Okreni se. Ježim se po celom telu.

Voliš da gledaš žene koje se skidaju? – pitao ga je direktor.

Volim da gledam žene koje se skidaju, volim da gledam žene koje se oblače, volim da gledam žene u svakom obliku. I muškarce. I decu. I pse volim da gledam (latentna zoofilija, piše lekar). I zvezde. I travu. Volim da gledam kuće i bacile pod mikroskopom. Volim da gledam mamu dok puši. Tatu volim da gledam, mada on to ne voli. Ribice u akvarijumu. Mesec. I sunce volim takođe da gledam, ali ne smem dugo, mogu da oslepim.

Razumeš li, blago kaže lekar, ljudi ne vole kada ih gledaš. Posebno ne noću. Posebno ne kada se onaj ko gleda, krije u mraku. To je strašno. Razumeš li?

Razumem. Ljudi ne gledaju jedni druge.

Možeš da gledaš preko dana.

Ni to ne vole. Pitaju te: šta bleneš? Uopšte ne vole kada ih gledaš. Zbog toga dolazim noću. Naučio sam da budem neprimetan. Nalazim skriven kutak – nasuprot prozora. Drvo ili žbun. Ne vidim se. A ja vidim sve. Ljudi dolaze i odlaze. Jedu. Spavaju. Žive. Razgovaraju. Ne čujem, ali naslućujem o čemu razgovaraju. Vode ljubav (to je lepo). Plaču. Svađaju se (ne volim kada se svađaju i odmah odlazim). Čačkaju nos. Plešu pred ogledalom. Cede bubuljice.

A ja gledam.

Oni vole sebe, i to je lepo. Ponekad vole druge, ali ne kao sebe, malo drugačije. Gledam, zato što je lepo. Trava dozvoljava da je gledaš. Mravi dozvoljavaju da ih gledaš. Jednom sam video zmiju. Gledao sam, i ona se nije protivila.

Ne razumem zašto ljudi ne žele da vide jedni druge. Doktore, možda su bolesni?…


MUZIKA NA VODI

Talas grize obalu. Fotograf u mokroj kabanici uzaludno pokušava da uhvati liniju horizonta (živa i olovo), njegov pas – labrador, diže njušku, seda, razbacuje pesak zadnjim šapama, skače i laje, i maše repom, misleći da se nebo igra s njim, pa se čas približava, čas se udaljava, čas se spušta odozgo o koncu – kao bombon.

Penzioner se u trenerci i štrikanom džemperu gega po mokrom pesku, pokušava da ne nagazi na komade celofana koje je donelo more, noge mu se ljuspaju od hladnoće.


JUTARNJI ĐUBRETARI

– Nikolaju Isajiču, vi me, svakako, izvinite, ali vaš je Ramanuđa nasuprot Hegela – sitno govance.

– Opanjkavati tuđe, Koljice, vrlo je nezahvalna stvar. Gde je Hegel, a gde Ramanuđa? A glavno je – kada? Budite ljubazni, dodajte mi ono džakče… Još bi i Merlo-Pontija turili…

– I turiću. Što da ne turim?.. Od Hegela do Merlo-Pontija… Nabacali, do mojega, nekakvih grana… Mislilac je i u Africi… Ubacujte ovaj kurac, ubacujte…

– Pogledajte samo kako ovaj agregat izlazi na kraj sa starudijom… U prašinu… U dim…

– A ja juče Riđem kažem: u materinu, vaši mi kabalisti mnogo idu na živce. Sve je nekako mutno. A on, kučka: tobože, navikli ste posle svog marksizma-lenjinizma da se s Nemcima poredite. Nije vam ovo to!

– Na Istoku smo, Koljice. Treba se s time pomiriti… Gotovo… ovde smo, izgleda, završili.

– Dobar kraj. Ovde sam pre neki dan opako dobar ormarić odvojio. Nov novcijat ko iz radnje. Stoji kraj zidića i čeka me, golupčić… Da vam ne treba slučajno?


RAN

On se zaustavlja pored stuba s plakatima i razgleda Milu Jovović, naoružanu s dva „uzija“. Bombe joj vise o pojasu, revolveri leže u futrolama, koje su prikopčane direktno na čarape, kožna jakna joj širom otkopčana. Grudi su joj do pola obnažene, ali joj je grlo brižno umotano štrikanim šalom. Usne poluotvorene, obrve namrštene. Iza njenih leđa je jato vrana na tmurnom nebu i iskošen znak s natpisom „Las Vegas“.

Zove je po imenu: Mila! Mila!

A zatim je zove po imenu: Kali! Kali!

Kali – Mila na plakatu okreće glavu, odgovara na poziv i vrane lete nad njenom glavom kao stravična aura razaranja i smrti.


BI-BIP

– Sve nevolje su zbog kurvi – kaže taksista – svuda su: u vladi, u prodavnicama, na pijaci. Uđeš u kafić, a tamo sve same kurve, sede ko da su u svojoj kući…

Taksista gleda u retrovizor, pokušava da uhvati putnikov pogled. Ovaj gleda kroz prozor. Napolju je ulica Dizenhof. Kurve su zamrle u vitrinama ko lotove žene.

– I šta? – iznenada pita putnik kao da se tek probudio.

– Šta šta… A ono… – taksista naglo okreće volan i koči na semaforu. – Baš to. Odvratno je, eto šta.

– Zašto? – pita putnik, gledajući kroz prozor. U Frišmanovoj je zastoj. Kamion je pregradio prolaz.

– Pa zato što… – taksista se mršti, pokušava da nađe prave reči. – Na primer ti, dušice, od čega živiš? Možeš da ne odgovaraš, sam ću pogoditi: haj-tek – šmajtek. Lako vas je prepoznati: svi imate iste naočare. Po naočarima vidim da ste haj-tek. Virtualne kurve. Bludnice na daljinu. Seks preko interneta. Šta, jel nije?

Putnik diže obrvu i pomalo zapanjen gleda u retrovizor. Šofer besno stiska sirenu i u jednom beskonačno kratkom trenu putniku se čini da se ovaj dug žalostan vapaj ne razleže iz automobilske utrobe, već iz živih njudski grudi.


Sa ruskog prevela Mirjana Petrović-Filipović

Dmitrij Dejč je rođen 1969. godine u Donjecku. Živeo je u Jermeniji, Moskvi i Sankt-Peterburgu. U Izraelu živi od 1995. godine. Jedan je od osnivača haifskog Fakulteta patafizike. Praktičar i majstor istočnjačkih borilačkih veština i meditacije. Pisac kratke proze. Prozu je objavljivao u časopisima Многоточие, Солнечное сплетение, Двоеточие, Воздух itd. Uključen u gotovo sve zbornike i almanahe ruske kratke proze kao virtouz kratke priče. Autor je sledećih knjiga: Август непостижимый ,1995; Преимущество Гриффита, 2007; Сказки для Марты, 2008; Зима в Тель-Авиве,2011; Прелюдии и фантазии, 2012; Записки о пробуждении бодрствующих, 2014.


Mirjana Petrović-Filipović rođena je 1976. godine u Tallinu, Estonija (tada SSSR). Osnovne studije završila je na Katedri slavistike Filološkog fakulteta u Beogradu (ruski jezik i književnost), a doktorirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti sa tezom ,,Estetika nedovršenog i poetski postupak u delu Sergeja Zavjalova“. Bila je asistent-pripravnik na Katedri slavistike na Filološkom fakultetu u Beogradu (2000 – 2004), kao i honorarni saradnik na istoj katedri (2009 – 2010). Dugogodišnji je istraživač i prevodilac ruske književnosti, te je sarađivala sa mnogim časopisima (Polja, Koraci, Gradina, Književni list, Povelja, Mostovi, Književnost, Slavistika, ruski časopisi Vozduh i Abzac, itd.), učestvovala na konferencijama (Filološka istraživanja danas, Filološki fakultet u Beogradu, Dialog kultur VI, Gradec Hralove, 51. skup slavista, Beograd, Filološki fakultet) i sarađivala sa književnim festivalima u zemlji i inostranstvu (Beogradski festival poezije – Treći trg, Kulturni centar grada Beograda – Dani poezije, Poetronika – Moskva). Objavila veliki broj prevoda sa ruskog jezika i na ruski jezik, eseja i naučnih radova. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije (u statusu samostalnog umetnika).


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici PROZA.

Povezani članci

Radoslav Slavnić  – Osmesi, vino i neurohemija

Saša Radonjić – Kratko putovanje ka večnosti

Ana Šijan – Postojanje

Ostavite komentar