Image default
Reč i misao

En Karson, Eros, koji je i sladak i gorak

BORBA UNUTAR POJMA

 Eros, koji je i sladak i gorak

(prvo poglavlje istoimene knjige kanadske autorke En Karson

Eros The Bittersweet)

 

Sapfa je bila prva koja je Eros nazvala slatkim i gorkim. Svako ko se ikada zaljubio ne osporava je. No, šta taj izraz, zapravo, znači?

Eros se Sapfi činio kao iskustvo zadovoljstva i bola u isto vreme. U tome je sadržana kontradikcija, možda i paradoks. Biti izložen Erosu dovodi um u rascep. Zašto?  Komponente ove kontradikcije na prvi pogled mogu delovati očigledne: bespogovorno prihvatamo, kao što je učinila Sapfa, slatkost erotske želje; njena prijatna priroda otvoreno nam se smeši. Ali, njena gorčina je manje očigledna. Više je razloga zašto bi ono što je slatko trebalo da bude ujedno i gorko. Raznolike su veze između ta dva ukusa. Pesnici su slučaj rešili na različite načine. Sama Sapfina formulacija dobro je mesto da započnemo praćenje tih mogućnosti. Odgovarajući odlomak kaže sledeće:

Έρος δηντέ μ.’ ό λνσιμέλτης δονεί,

γλνκνπυκρον αμάχανον δρπετον

„Opet me potresa Eros od kojeg tijelo malaksa

– taj gorkoslatki, nedobitni stvor’’

(Sapfa, fragment 130, prevod Orsat Ligorio)

Teško je prevesti. Zvuči pogrešno, uprkos tome što uobičajeni engleski prevod gorkoslatki (bittersweet) uključuje obe Sapfine komponente iz reči glukupikron1Doslovno, taj Sapfin pridev znači slatkogorki, a ne gorkoslatki – kako je i u našem i u engleskom prevodu. Zato En Kerson naglašava da je prevod bitterwsweet pogrešan, jer poništava redosled iz grčkog originala. Prim.prev. Treba li to da nas zabrine? Ako njen redosled prideva ima opisnu nameru, Eros, čini se, donosi slatkost, koju potom prati gorčina: Sapfa te mogućnosti postavlja hronološki. Iskustvo mnogih ljubavnika potvrdilo bi ovu hronologiju, posebno u poeziji, gde se gotovo svaka ljubav završava bolom. Ali ne možemo sa sigurnošću dokazati da je to ono što je Sapfa želela da kaže. Njena pesma počinje sa dramatičnom lokalizacijom u vremenu (deute)2Stgrč. ponovo; ponavljanje doprinosi dramatičnost radnje. Prim. prev., a erotsku radnju smešta u prezent indikativa (donei). Ne prikazuje istoriju jedne ljubavi, već trenutak ljubavne želje. Trenutak posrće pod pritiskom Erosa, stanje uma se raspolućuje. Sporna tačka je spoj zadovoljstva i bola. Prijatni aspekat se javlja prvi, možemo tako pretpostaviti, jer je manje iznenađujući. Naglasak se stavlja na ono drugo lice fenomena, problematično lice čiji atributi se nižu u vihoru mekih konsonanata3Autorka kaže soft consonants, u grčkoj gramatici navode se tri: p, k, t.. Eros napreduje i prikrada se svojoj žrtvi, odnekle van nje: orpeton. Nema te bitke koja će sprečiti njegovo napredovanje: amachanon. Erotska želja, dakle, niti je unutar onoga ko želi niti je njegov saveznik. Strana njegovoj volji, ona se nezaustavljivo nameće od spolja. Eros je neprijatelj. Njegova gorčina mora imati ukus kao neprijateljstvo: tačnije, kao mržnja. „Voleti prijatelje i mrzeti neprijatelje’’, stari je recept moralnog odgovora. Mašinerija međuljudskih odnosa počiva na ljubavi i mržnji. Ima li smisla pronaći oba pola ovog osećanja unutar jedinstvenog emocionalnog događaja, unutar Erosa? Načelno da, ako se prijatelj i neprijatelj sliju u biću koje je njihov objekat. Upravo ovo slivanje stvara paradoks, ali to je u savremenoj književnoj imaginaciji već kliše. „Gde se završava ljubav tu počinje mržnja’’, prošaptava Ana Karenjina dok hoda ka moskovskoj železničkoj stanici i ka okončanju dileme svoje želje. Zapravo, erotski paradoks je problem koji prethodi samom Erosu. Prvi put ga nalazimo na zidinama Troje, u prikazu scene između Lepe Jelene i Afrodite. Razmena reči je toliko surova, paradigmatska: Homer nam prikazuje Lepu Jelenu, otelotvorenje želje, kojoj su nametanja Erosa dozlogrdila i koja odbija Afroditinu naredbu da ode u postelju sa Paridom. Boginja ljubavi joj odgovara sa gnevom, posežući za erotskim paradoksom kao oružjem:

μή μ’ ερεθε σχετλίη, μή χωσαμένη σε μεθείω,

τώς δέ σ άπεχθήρω ώς νυν εκπαγλ.’ εφίλτησα

„Dražit me, opaka, nemoj, da ne bih te povrgla ljuta,

Da mi ne omrzneš ko što strahovito prije te ljubljah’’

(Homer, Ilijada, III pevanje: 414-415, prevod Tomo Maretić)

 

Na to je Lepa Jelena bez oklevanja posluša; ljubav i mržnja, objedinjeni u jedno, čine neizdrživog neprijatelja. Istodobnost gorčine i slatkosti se drugačije pretače u Homerovom spevu. Epska konvencija prikazuje intimna stanja u procesu koji je linearan i dinamičan, pa se podeljeni um može čitati sa aspekta međusobno suprostavljenih radnji. I Homer i Sapfa saglasni su u prikazivanju božanstva želje kao ambivalentnog bića, istodobno neprijatelja i prijatelja, koje erotsko iskustvo donosi kroz emocionalni paradoks. Eros se javlja i u drugim žanrovima i kod drugih pesnika, kao paradoks ljubavi i mržnje. Aristofan nam, primera radi, kaže da je zavodljivi,  razuzdani mladić Alkibijad umeo grčkom demosu da ulije osećaj sličan ljubavničkoj strasti:

ποθεί μέν, εχθαίρεί δέ, βούλεται δ’ έχειι.

„Njega voli, njega mrzi al joj4Misli se na Atinu metonimijski, na demos/narod Atine, otuda ženski rod. za njim

Srce tuži’’

(Žabe, 1425, prevod Radmila Šalabalić)

U Eshilovom Agamemnonu Menelaj luta svojom praznom palatom nakon što ga je Lepa Jelena napustila. Sobe izgledaju zaposednute njom. U njihovoj bračnoj sobi on urliče: „Dvorovi carski, o bračni odre, na kome dragi ležaše lik’’ (Eshil, Agamemnon, 411, prevod Miloš Đurić). Nema sumnji da je što on oseća želja (pothos), premda se mržnja izliva da bi ispunila prazninu (echthetai):

πόθω δ’ υπερπόντιας

φάσμα δόξει δόμων άνάσσειν

ευμόρφων δε κολοσσών

εχθεται χάρις άνδρί, ομμάτων δ’ εν άχηνίαις ερρει πάς Άφροδίτα.

„Čežnja ga mori, sve mu se čini

Duh njen u dvoru vlada ko trag.

Kipove krasne, njene lepote

Ne gleda više razboljen car;

Otkad je okom ne vide žudnim

Ljubavi svake uvenu čar’’

(isto delo, prevod Miloš Đurić)

 

Ljubav i mržnja hrane maštu helenističkih epigrama, takođe. Nikarhova zapovest voljenoj ženi:

Ε’ί με φιλείς, μισείς με· και ει μισείς, συ φιΧ,εϊς με·

ει δέ με μτ μισείς, φίλτατε, μή με φίλει.

„Ako me ljubiš , ljutiš se, ako ljutiš se ljubiš,

Ako se ne ljutiš, tad, dragi, ne ljubi me ti’’

(prevod Dubravko Škiljan)

 

Katulov epigram je možda najelegantniji destilat ovog klišea:

Odi et amo. quare id faciam, fortasse requiris,

nescio, sed fieri sentio et excrucior.

„Mrzim i volim.

Zašto je to tako,

možda ćeš da pitaš.

– Ne znam. Ali osećam da je tako

i muke moje potvrđuju to.’’

(Katul, 85.epigram, prevod Mladen Atanasijević)

 

Pesnici grčke lirske tradicije ponekad predstavljaju erotsko stanje na ovako grub način, ali Sapfa i njeni sledbenici radije biraju fiziologiju nego idejne predstave. Momenat kada se duša razdvaja pod uticajem želje poima se kao dilema između tela i čula. Za Sapfin jezik, kao što smo već videli, to je trenutak slatkog i gorkog. Taj ambivalentni ukus kasnije se, kod drugih pesnika, pretvara u „gorki med’’, „slatku ranu’’, „Eros slatkih suza’’. Eros zaljubljenoga napada žustro valovima topline i hladnoće u Anakreontovoj pesmi:

μεγάλω δτηντέ μ’ Έρω? ‘έκοφεν ώστε χαλκενς

πελέκει, χείμερί-η δ’ ελονσεν χαράδρτ.

„Ponovo me ljubav poput

sekire

presekla, u potok ledeni bacila’’

(Anakreont, 423 fragment, prevod Milica Špadijer)

Dok Sofokle poredi ovo iskustvo sa komadom leda koji se topi na toplim dlanovima, pesnici potonjih epoha mešaju senzaciju toplote i hladnoće sa metaforom o ukusu da bi iznedrili „slatku vatru’’, ljubavnike „spaljene medom’’, erotske metke „obložene medom’’. Ibik uokviruje Eros u paradoks mokrog i suvog, jer crna oluja želje stuštila se na njega, ali ne u obliku kiše već „isušujućeg ludila’’. Ovi tropi u osnovi su antičkih teorija o fizologiji i psihologiji, koji, s jedne strane, prijatnu radnju, dobru ili željenu povezuju sa osećajem toplote, otapanja, tečnog stanja, dok je mrska ili neprijatna radnja povezivana sa hladnoćom, smrzavanjem, čvrstim stanjem.

Ni malo nije jednostavna mapa emocija. Želja nije jednostavna. U grčkom jeziku je ljubavni čin smeša (mignumi), a želja slabi udove (lumiseles). Granice tela, kategorije mišljenja, stopljene su. Bog koji oslabljuje udove nastavlja da slama onoga ko je zaljubljen (damnatai) kao što čini svaki neprijatelj na bojnom polju u epici:

αλλά μ’ ό λυσιμελής ώταϊρε δάμναται πόθος.

„Svladala me, prijatelju,

Žudnja što udove topi’’

(Arhiloh, 196, prevod Milica Špadijer)

Oblici ljubavi i mržnje primaju se kroz raznorodne senzacijske krize. Svaka od tih kriza poziva na odluku i delanje, ali odluka je nemoguća a delanje je paradoks, jer Eros drma sva čula. Svakodnevica postaje teška, pesnikinja progovara o posledicama na ponašanje i rasuđivanje:

ουκ οιδ όττι θέω· δίχα μοι τα νοήμματα

„Ne znam za čim čeznem: dva se zanosa bore u meni …’’

(Sapfa, fragment 51, prevod Tom Smerdl)

 

Reče Sapfa, i zaćuta.

 

ερέω τε δτηντε κονκ ερέω

και μαίνομαι κού μαίνομαι.

„Opet volim i ne volim,

I lud jesam i lud nisam’’

(Anakreont, 428, prevod Milica Špadijer)

 

Usklikuje Anakreont!

 

εξ οΰ δή νέον ερνος εν τιϊθέοις Αιόφαντον

λενσσων ούτε φυγείν οντε μένειν δνναμαι

„Otkada među mladićima novi

Izdanak, Diofanta

Spazih, ni da odem ni da

Ostanem ne mogu’’

(Antologia palantina, XII, 126.5-6, prevod Milica Špadijer)

 

„Želja nagoni ljubavnika da dela i da ne dela’’ zaključak je Sofoklov. Ne zbunjuje zaljubljenoga samo erotska akcija; moralno vrednovanje se takođe urušava pod pritiskom paradoksa, raspolućujući želju kao nešto što je dobro i loše u isto vreme. Europidov Eros razapinje strelu sa „dvostrukim’’ dejstvom, jer može doneti ili ljubavni život ili potpuno propadanje. Euripid ide toliko daleko da udvaja boga ljubavi u: Erosov blizanac pojavljuje se u Euripidovoj izgubljenoj drami Stenobeja. Jedan od njih vodi zaljubljenoga u svet vrline. Drugi je najljući neprijatelj zaljubljenoga (echthistos) i vodi ga pravo u kuću smrti. Eros se ovde račva u ljubav i mržnju. Vratimo se na pitanje sa početka, dakle: značenje Sapfinog prideva glukupikron. Konture značenja se naziru iz naših istraživanja književnih tekstova. „Slatkogorki Eros’’ je ono što pogađa grubi film u glavi onoga koji voli. Paradoks dobija oblik na osetljivoj ploči pesme, negativna predstava iz koje se mogu stvarati pozitivne slike. Bilo da li pojmljen kao dilema čula, delanja ili vrednovanja, Eros se urezuje kao jednako kontradiktorna činjenica: ljubav i mržnja stopljeni su unutar erotske želje.

Zašto je to tako?


Autorka eseja navodi grčke reči u zagradi, transkribovane latinicom, da bi argumente ilustrovala konkretnim rečima iz citiranih dela.


Sa engleskog prevela: Sofija Živković

 


En Karson (Anne Carson, 1950), kanadska pesnikinja, esejista, prevodilac, klasični filolog. Dugo je živela u Montrealu, gde je predavala na Univerzitetu Mekgil, a kasnije je predavala klasičnu i komparativnu književnost na Univerzitetu u Mičigenu i Univerzitetu u Njujorku.

 

 

 

 


Sofija Živković, diplomirala je na grupi za srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom na Filolškom fakultetu u Beogradu. Objavila knjige Sobe (poezija), Kafa u pet (poezija), Intimni vodič kroz Dorćol i okolinu (proza), Trojna monarhija (izabrana poezija na mađarskom i nemačkom), a u Austriji je izašla njena knjiga poezije na nemačkom, pod nazivom Grüne Nacht in Babylon, Aramo, Beč, 2018. Prevela je sa španskog Kortasarovu knjigu predavanja Časovi književnosti. Dobitnik je stipendije za pisce AIR Krems u Austriji i prevodioce Looren u Švajcarskoj i EUK u Nemačkoj. Živi u Beogradu.

Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

Zaokupljeni strahom – groteska u drami „Revizor”

Tehnokratija i Apokalipsa

Ključ dragocenosti je sama dragocenost: Bartova metafikacija u Himeri

Ostavite komentar