Image default
Proza

Mlаden Šljivović – Malo (od) sutra

-Ne možete ovde da parkirate – nekako sam izgovorio zbunjeno. Mislim, nisam ja ljubitelj gradskog zelenila, ali nekako mi je bilo totalno neestetski ostaviti ovako mršavo zeleno kljuse da pase usred zelene površine ispred tržnog centra Ušće. Sada kada razmislim, sa neke distance, trebalo je da mi bude čudno što uopšte neko koristi konja.

– A zašto ne mogu?

Tada sam ukapirao sa kim pričam.
„Izvinite, ja sam gledao „Sedmi pečat“, odmah sam vas prepoznao. Uopšte ne ličite na sebe.”

„Iskren da budem”, progovorio je visoki mršavi stranac „ne osećam se prijatno kada se setim te uloge. Nekako sam uvek sebe više zamišljao kao Al Paćina ili možda Jul Brinera.”

O, da. Bio je to on i bio je na svom konju.

„Nećete mi zameriti ako pitam, ali osećam da se ovo i mene lično tiče, a gde su ostala trojica?” , izustih.
„Tu su valjda negde. Ili su oni pogrešili mesto, ili me je opet izjebala ova navigacija. Platiš uslugu, a oni se i ne potrude da učitaju sve mape. I šta sad ja da radim?”

„Moram da priznam da se osećam počastvovano da ste baš našu zemlju izabrali za početak vašeg okupljanja. Mislim, baš se onako budi patriotizam u meni. Ja sam uvek mislio da će stvari poći iz Njujorka ili Vašingtona.”, onda se zamislih „Osim, ako njih niste ostavili za kraj. Majku mu, opet su se izvukli ti bogataši… Nisam očekivao ovo od vas. Pričalo se da vi nikad niste diskriminisali ljude po boji i bogatstvu.”

„Ma veruj mi ja bih voleo da delim tvoj otadžbinski entuzijazam, ali jednostavno ne mogu. Nije zbog tebe, ili vas, već zato što jednostavno ja i ne znam gde sam. Ne znam ni kako se zove ova tvoja otadžbina. Ali kad već parkiranje nije dozvoljeno, da li biste hteli da mi pričuvate Zelenka dok ja svratim do tržnog centra? Samo da pokupim kafu i neku čokoladu.

Dok je Smrt odlazila u kupovinu, ja sam se pitao ko bi došao po nju, ako bi ona zaspala za volanom? Da li to znači da se ništa ne bi dogodilo, ili bi je neko probudio i javio da mora na posao, kao što su mene redovono budili za vreme dežurstava. Al’ majku mu, izgleda da su one Maje bile u pravu. A nisam verovao. Mislim, kako to baš sad? Gomila asteroida prolazi pored nas, vulkani i podzemni vulkani krčkaju, globalno zagrevanje je sve jače i jače, nuklearno oružje se prodaje na crno, a nas sjebe neki kameni točak koji su oni koristili mesto kalendara sa golišavim devojkama i automobilskim gumama. Tek tada mi je sinula ideja. Ja nisam heroj, ne verujem da bih utrčao u zgradu koja gori da bih spasao sirote mačiće, možda bih eventualno dodao neku kofu vode, ali to je to. Ali sada evo i sada da se ponovo nađem u istoj situaciji mislim da bih isto reagovao. Nije to zbog nekih epskih momenata, nego eto tako mi je došlo.

Bez Smrti nema ni jahača Apokalipse, bez konja Smrt ne može da bude jahač. Na šta bi to ličilo? Tri jahača i jedan pešak! Ili. tri jahača i jedan vozač juga 45. Sve što treba da uradim jeste da sakrijem konja makar dok ne prođe taj decembar, moraćemo onda da sačekamo sledeću priliku za apokalipsu. I tako sam ja uzjahao Zelenka i odjahao.

Novine su bile pune stubaca o sramoti. Uglednom gostu koji je proputovao pola sveta konj ukraden usred Beograda. Internet blogeri su osuđivali moj čin, policija pretila video snimkom sigurnosne kamere ispred tržnog centra. Izašao je i moj opis na osnovu izjava očevidaca, muškarac neobične brade, star oko 30 godina, visok oko 185, zgodan… Moraću da obratim malo više pažnje na prodavačice slatkiša ispred ,,Ušća” .

Dani su prolazili, Zelenko i ja smo se nekako sprijateljili dok smo se krili u mom stanu na 10 spratu jedne zgrade. Nije bio pričljiv, ali je uživao da posle večeri ćuti uz cigaretu. Čak se super slagao i sa Azraelom, mojim debelim mačkom. Bio bi idealan cimer da nije bio pomalo nezgrapan pa je lomio sve stvari po kuhinji. A i lična higijena mu je bia očajna i pišao je gde je stigao, mada sam imao i gore cimere. Da nije bilo proklete policije koja nas je tražila stvarno bismo uživali. Ko bi rekao da je Smrt toliko uticajna? I zar je moguće da ovi moji ne shvataju da ja spašavam svet? Kome je stalo do reputacije ionako mrtvog turizma, kad uskoro neće biti nikog živog? Šta nam posle smaka sveta vredi kreditni rejting?

Hvatala me je paranoja. Nisam smeo da izađem po jogurt i novine. Šta ako me neko prepozna. A opet i ostajanje u stanu nije imalo smisla jer bih time postao sumnjiv komšijama, mada mogao bih da im kažem da spremam ispit.

Nisam znao šta da radim. Na vestima sam slušao da mi je policija ušla u trag, da su otkrili nove momente u istrazi, da je ministar policije lično preuzeo slučaj, dobro to me ja malo opustilo, da su otkriveni novi tragovi i iskazi koji bacaju novo svetlo kao i da prate sve radnje koje prodaju opremu za kućne ljubimce.

Živeo sam tako: budio se usred noći, neispavan i hronično umoran. Na poslu su mislili da sam našao neku devojku sa splavova pa da sad provodim burne noći.

***

Sasvim običan decembarski dan. Isto sivo jesenje nebo, iste sive zgrade, iste plave otrcane ljuljaške u parku. Još par sati i proći će ova opasnost od apokalipse, a ja ću moći da uživam do sledeće. Primetio sam da se Azrael igra jureći nešto što je izgledalo kao mala crvena tačkica. Ne znam ko se više iznenadio: on ili ja – kada se odjednom pojavilo dvadesetak istih takvih tačkica sve nasuprot prozora mog stana. Azrael se sakrio pod krevet, a i ja samo poželeo isto.

U stanu je nestalo struje, a potom sam začuo zvuk elise helikoptera i glas iz megafona:
„Opkoljen si! Imaš pet minuta da izađeš podignutih ruku i oslobodiš konja. Ne dozvoli da neko strada, budi pametan.”

Do đavola, otkrili su me. Šta sad da radim? Mora da me je ona baba sa prvog sprata otkucala. Jedino se ona buni protiv kućnih ljubimaca.

„Izađi sa podignutim rukama”, nije odustajao glas sa megafona, „niko ne mora da strada.”
„Odbij!”, povikao sam, „ili će konj dobiti metak u čelo!”
„Ne bi se ti usudio da povrediš tako divnu životinju.”
„Mislite? Gledao sam Kuma, pet puta.”
Vreme je isticalo. Trebalo je da prođe još samo par sati i svet bi bio bezbedan. Taj 21. decembar je sad ponovo bio ispred mene i gledao me svojom ružnom apokaliptičnom glavom. Kako ne shvataju šta sam uradio? Da me policija moje rođene zemlje izda i prevari? Godinama nisu rešili jedan slučaj krađe vozila a sada su našli mene da hapse.

Vrata zgrade su se lagano otvorila, a konjska glava je provirila napolje. Za neki tren izašao sam i ja, krijući se iza mršavog kljuseta, sa kuhinjskim nožem u rukama.

„U redu, kao što ste tražili niko ne mora da strada. Samo polako ostanite na svom mestu. Kad se udaljim dovoljno daleko, oslobodiću taoca.”

Niko nije ni pomislio na to da bi me jedan metak oborio i pre nego što stignem da recnem debelu konjsku kožu.
„Predaj se, ne čini to. Zašto sebi da natovariš još više muka? Pa, mlad si čovek. Čemu sve ovo?”
„Verujte mi na reč i sam ne znam zašto. Možda bi bilo i milosrdnije da se apokalipsa dogodi pa da nastavimo svojim životima. Lagano leđima okrenut zidu udaljavao sam od ulaza polako grabeći ka ćošku zgrade. Čim sam se udaljio od rotirajućih plavih svetla uzjahao sam konja i poleteo. Bukvalno poleteo.”

Na radio stanici koju je Smrt imala čuo sam da su se sa vojnog aeorodroma u Batajnici poletela dva lovca presretača. A kad samo pomislim da je sve počelo kao dosadan dan. Ništa, rekoh sebi, igramo se jurki. Ako izdržiš do ponoći pustiću te da pojedeš koliko god palačinki ne brinući o liniji. I tako je igra počela. Oni su me jurili, ja sam bežao, i svi su se divno zabavljali.

Smrt je stvarno imala lošu navigaciju. Uleteo sam u neku maglu, leteo iznad okeana, ni sam ne znam gde sve ne. Najzad sam umoran od neprekidnog sedenja sleteo na krov najviše zgrade koju sam uočio i okolini. Izgleda da sam se opet izgubio. U redu je, gospodo, možemo da krenemo.

Šta? Ko, kad , kako? Tek tada sam spazio oko mene još tri jahača.

„Ali, ali, kako…”
„Šta kako? Pa čekamo te ovde na krovu već nedeljama. Da nisi poznat po svom kašnjenju već bismo se zabrinuli za tebe.”
„I nekako uopšte ne ličiš na sebe. Opet si gledao filmove sa Al Paćinom?”
Mrak. Od svih zgrada na svetu, sleteo sam baš na onu sa koje je počinjala apokalipsa i sada nas je bilo četiri.

„Gospodo, idemo. Biće ovo duga noć jahanja.”


Mlаden Šljivović, rođen je 16.4.1980. u Zаječаru. Diplomirаo nа Fizičkom Fаkultetu u Beogrаdu, smer Primenjenа fizikа i informаtikа. Trenutno rаdi kаo profesor fizike u Zаječаru. Do sаdа objаvio dve knjige poezije: Petnаest rаzglednicа zа dvаnаest аdresа 2006 i Priručnik zа snove i kvаntnu mehаniku 2008. Dobitnik „Mаtićevog šаlа” u Ćupriji 2006. i nаgrаde „Alаdin Lukаč” 2007. u Novom Pаzаru.


Naslovna fotografija: Jose Alejandro Cuffia

Ovaj tekst je objavljen u decembru 2012, u okviru temata Apokalipsa (malo) sutra.

Pročitajte i ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.

Možda će vas interesovati i:

Čedomir Janičić – Tripkirbi

Povezani članci

Ljiljana Đokić, Zaboravljeni zanat

Aleksandra Urošević – Četiri strane Alme

Nada Dušanić – Šta muškarci žele

Ostavite komentar