Image default
Reč i misao

Poetika plotne žeđi i teoerosa

Poetika plotne žeđi i teoerosa

u poeziji Momčila Nastasijevića

 

Piše: Snežana Kadić

 

Žeđa me bez utola na veki.

Nastasijević

 

Razlika između tela i ploti je otprilike

 ista kao između fabule i sižea.

Epštejn

 

Zbivanje od tela do ploti

U poeziji Momčila Nastasijevića telo se zbiva zgusnuto, sabijeno. Takvo zasićeno zbivanje u tekstu nužno eruptira kroz pukotine jezičkog organizma. Telesnost ovde prerasta iskustvo posmatranja i dodirivanja, u kojem je započeta, i ispoljava se kao plod jedne senzibilne kontemplacije i metafizičke žeđi. Ovakav erotizam stvar je mnogo viša od estetičke, reč je o kondenzaciji, u batajevskom smislu, neposrednog unutarnjeg iskustva i jednog suptilnog sebeznanja koje je u snažnoj sprezi sa stvaralačkim, lirskim identitetom pesnika. To unutrašnje stanje, zapravo vrenje, u tekstu i ne trpi predstave statične i dovršene fizičke datosti, već ga osećamo kao stihiju vreline, trzaja, brizganja, u kojoj telo, kako Epštejn kaže, „postaje plot, odnosno kontinuum čije su sve tačke povezane neprekidnošću prelaza, pulsacija i rezonanci” (Epštejn 2009: 191).

Erotizam koji se ovde konstituiše mreža je gustih odnosa između čulnog, čuvstvenog i bićevnog, a plot provodnik u uzajamnoj obgrljenosti čulnih fluida. U pojam ploti Nastasijević unosi finu pređu značenja koja se slivaju i mute. Od otvaranja, plamsanja, pucanja, preko suvišnog cvetanja, pupljenja i zrenja, plot obuzima i biva obuzeta, a u magmi erotiziranog jezika lirsko biće gusne u Drugom. Plotno iskustvo je ovde u stvari plotno znanje, a „plotno znanje  je znanje tela onakvog kakvog nas prima u sebe, obuhvata nas” (Epštejn 2009: 121). Plot je u fludnim granicama tela, njegovih prevoja i pregiba. Ona kruži u gejzirima i slapovima u mnogim Nastasijevićevim pesmama. Telo nalazi svoje leksičke zalihe u bogatim metaforama i simbolima, opojmljujući se kroz biljne organe, plodove i pupoljke, a plot u sinkretičnoj smeši njihovih sokova, mirisa, ukusa i boja. Dovoljno je pogledati nekoliko pesama:

I zlatan oblak, dragano,

natopi zemlju pijanstvom.

 Ljuškaju vode koritima,

I puca plod.

 

I tvoje telo, dragano,

ljubavlju prezri, napukne.

 

Ni smokva slađi ne cedi sok,

ni grozd iz prisoja. 

 

Da l’ napiti se vina?

Ili od zračna nedira

 

u zlatnu maglu da preshanemo

          za nove zlatne oblake?

(„Grozd”, „Jutrenje”)

U genezi ova pesma u prvoj verziji nosi naziv „Grožđe”, a stihovi su sledeći:

Gle, Zlatan oblak natopi Zemlju pijanstvom

i vode: pa tople ljuškaju koritima.

Telo ti cedi sokom napukle voćke

zrele na grani.

 

Celovom da li da prevre slast

u vino za buduću gozbu;

ili bez vrelih dodira

da presahnemo u tihom rastapanju?

 

Iz neoplođenog soka, nad jalovim čokoćem

ruja da ispari magla za nove zlatne oblake?

U ovoj verziji ispod pesme je dopisan i precrtan stih Telo je da zrelo napukne i bude ljubav, a umetnut Telo ti cedi sokom napukle voćke zrele na grani. U drugoj verziji iste pesme stih glasi: Telo ti cedi sok napukle smokve (precrtano i miris pomoranže). U četvrtoj verziji Ljubavlju napukne telo: // ni smokva slađi ne cedi sok.

U komunikaciji tela su zrela i zračna:

 Ni ozarenim prstom da ne dirnem, dragano,

 tvoje zračno telo (stih iz šeste verzije pesme koja nosi naziv „Zrela pesma”).

Kao kvalitetno novi specifikum, plot nastaje u potencijalu tela za transgresiju i neprekidnost u dodiru s drugim telom. Prelaz preko ivica putene konkretnosti i opipljivosti ‒ to je plot. Ona transcendira telo i nadrasta automatizam obične telesne zbliženosti. „Plot je ligatura koja beskrajno plete opipljivu priču o telu” (Epštejn 2009: 121). U bujanju je, pupljenju i u brizganju, opojmljuje se iznutra. Njen kontinuum neprekinuta je telesna prisnost. I što je puniji „sadržinom pojam, sve bliskiji dodir, sve šire otvaranje, sve dublje utapanje” (Nastasijević 1991: 47):

Topal sam ćuv,

prolećem ti podunem.

 

Đurđevska noć

nad pupoljima tako,

pupi mi, pupila, mala.

 

Plameno mi se izvijaš u cvet.

Po kosi rojem ti pale zvezde, 

il’ zraku sunca u vitice oplela.

Vrelini ovoj       

Brizgaj o brizgaj, vrela.

(„San u podne”, „Jutarnje”)

 

Erotema. Erotizam osećanja

Erotizam koji zatičemo u Nastasijevićevim pesmama ima meke oblike i plamsave boje. Stvarnost erosa koja se ovaploćuje kroz ovaj nerazređen i jezgrasti jezik u njegovim pesmama nije štedljiva, svakako nipošto vulgarna. Ona je višestruko simbolična, jezgrovita i sublimna. I u drugima pesmama možemo naići na eroteme[1]  već pomenutog zrenja, plamsanja i cvetanja:

S golubicom bi da zaguče.

Usnama pupolj u cvetanje mami,

nedrima trešnje u zrenje.

(„Zora”, „Jutarnje”)

 

Telo ljubljene devojke rudi, te u istoj pesmi sledi nastavak:

Iz grla da ti golubica zaguče,

zaplamti sa usana ruža,

u nedrima ti dve trešnje zarude,

hej, srca dva kad polude.

 

Vrlo je interesantno pomenuti da tekst ove pesme ima trinaest verzija: prve dve nose naziv „Pesma proleća”, treća, četvrta i peta „Pesma u proleće”, šesta „Pesma s proleća”, sedma i osma „Jutarnja pesma”, deveta je nenaslovljena, deseta „Trešnje”, jedanaesta „Devojci”, dvanaesta „Pesma na uranku” i trinaesta „Čoban”. Navešćemo ovde samo varijacije navedenih stihova iz četvrte verzije:

(S golubicom se natpeva,

usnama pupoljke mami,

trešnjama kiti grudi, ‒

plavetni dan pije

i želju moju.)

Nastasijevićevski erotizam je preplitanje oseta i osećajnosti, on je „erotizam tela” koliko i „erotizam srca” (Bataj 1972: 12). Precrtani stih iz pesme „Grozd” Telo je da zrelo napukne i bude ljubav, kao i stih iz četvrte verzije te pesme, Ljubavlju napukne telo, ukazuju na osećajnost kao na komponentu erotizma. U ovakvom razumevanju se naslućuje kraj Nastasijevićeve pesme „San u podne”: I u poljupcu // prezrele breskve slast. // Zri ljubav. Podne.  Otuda je ova lirika  lirika dvostrukog plamsanja ‒ erotizma i ljubavi, jer su: „Erotizam i ljubav ‒ dvostruki plamen života” (Paz 1993: 10).

 

Želja kao neophodnost

Prevazilaženje telesne ograničenosti i njeno rekonstituisanje u prisan plotni kontinuitet traži jednu neophodnost ‒ želju. Želja i njene potencije su svakako jedan od najzanimljivijih fragmenata strukture erotizma u Nastasijevićevoj poeziji. Stoga je potrebno bar iole rasvetliti odnos lirskog bića prema želji. Želja je prisutna (ljubljena plavetni dan pije i želju moju, „Pesma u proleće”), ali da li lirski subjekat učestvuje u njoj? U esejističkom zapisu „O želji” M. Nastasijević o želji piše uopšteno (što i jeste normativno značenje želje i njeno poimanje u erosnom smislu): „U pojavi želje, dakle, vidim pouzdani znak da se u mehanizmu unutrašnjeg života nešto poremetilo; vidim neodložnu potrebu za daljem preuređajem sebe” (1991: 63). U daljem tekstu on kaže: „Zadovoljiti u stvarnosti svoje niske nagone  ‒  najkraći put ka prestupu; u imaginaciji ‒ ka duhovnoj unakaženosti; suzbijati ih ‒ draženje opasnog sebe protiv bezopasnog. Nazirem jedan jedini izlaz (kao što i biva u sve što je spasonosno): apokaliptičnog zvera sebe, kao ukrotitelj, pustiti s lanca, ali ne pustiti iz oka; osamiti se ‒ jedini slučaj osame ‒ oči u oči s njime, dok od voljnog napora, time što oslepi ukrotitelj, ne progleda zver, i spreg je omogućen: javno u meni zatamnelo je silom tajnosti; tajno zabistrilo javnošću” (1991: 66). Može se kazati da je Nastasijevićeva teorija želje uglavnom teocentrična. U takvoj nastasijevićevskoj perspektivi teologije želja nije samo antropogena, ona je animalni entitet, nezauzdana i zamamna sila, ovaploćena u apokaliptičnu zver. Ona je, kao što je već zapaženo, pokazatelj neravnoteže, te Nastasijević potvrđuje: „Želja je izraz poljuljanog, neuravnoteženog, nepotpunog hotenja, prohteva” (1991: 63). Međutim, u daljim refleksijama on izvodi sud da je ne treba suzbijati kad je već tu jer bi to bilo isto što i potkresivati korov: „Te, po propisu iskoni, radije ostavim želju da je pusta” (1991: 63). Dakle: ne dražiti zver, ne hraniti je, ne pojiti je. Nastasijević pravi jedan duhovni otklon od želje, veruje da se čovek mora distancirati od nje jer potencije želje prevashode ljudske moći. U ovom eseju za nas je značajan još jedan fokus: „Ukazati pojedincu put koji vodi i njegovom i opštem spasu, put svođenja sebe, i kao tela i kao duha” (1991: 69), kao i njegova asocijacija na iskaz u eseju „U odbranu čoveka”: „Od svih težnji jedna je isključivo čovečja, osloboditi se; od svih puteva, jedan isključivo čovečji, put zabrane […]: osloboditi se putem zabrane” (1991: 73). Naime, kontemplacija želje raslojava se u tri pravca: želja treba da je pustošna, čovek se može spasti putem svođenja (savladavanja) sebe i tela, a osloboditi se može jedino putem zabrane. Ovakva kontekstualizacija želje vraća nas na stihove iz pesme „Grozd”:

Da l’ napiti se vina?

Ili od zračna nedira

 u zlatnu maglu da preshanemo

 za nove zlatne oblake?

Nastasijevićeva refleksija pustošne želje je refleksija taktilne zabrane ‒ zračnog nedira (nedodira). Ako je priroda želje metežna i dovodi lirsko biće u ličnosni nesklad, treba je ukinuti, ali ne: u lirskom subjektu nije vidljiva težnja za ukidanjem. Nedoumica postoji između dve suprotnosti: svesti o supremaciji želje i uzdržanju od nje. U ovom smislu, još su izraženije oprečnosti na koje nailazimo u prvoj verziji pomenute pesme:

Celovom da li da prevre slast

u vino za buduću gozbu;

ili bez vrelih dodira

da presahnemo u tihom rastapanju?

 

Iz neoplođenog soka, nad jalovim čokoćem

ruja da ispari magla za nove zlatne oblake.

Nastasijević uzrasta do poente o ne(do)diru puti i sebesputavanju u drugoj i trećoj verziji teksta pesme „Grozd”:

 

Da l’ da za vrelim celovom poteče slast 

te da u vino prevre za buduće trepeze,

ili bez toplih dodira i ludog kola plođenja

da presahnemo u tihom rastapanju; (II)

 

Ali suludo, za oduhovljenje,

ni  ozarenim prstom da ne dirnem

tvoje zračno telo. (III)

Iza stiha Ali suludo, za oduhovljenje naredni stih je precrtan i glasi Ozareno da se ne dodirnu puti.

 

Od fiziologije do ontologije (teoerosa)

Još neke pesme su značajne za bliže razumevanje suštine nastasijevićevskog erosa i dosezanja do ekstrakta pojma ploti. Ako bliže pogledamo pesmu „Trag”, uočićemo da ona dovodi u pitanje ono što uzimamo kao ključno a to je: u kakvim su vezama fiziologija i ontologija?

Čudno li me slobodi ovo,

čudnije li veza.

 

Buknem u tebi, vreo se ulivam,

jeza je ovo, oh, jeza. 

 

I trag putanjama tvoj,

Pa me pali.

 

A čudno zastrepi srce,

A studim.

Ljubeći šta li to ubijam,

Šta li budim?

(„Trag”, „Bdenja”)

 

Fizičko-fiziološki dijalog između tela/ploti aktivira već pomenutu bićevnu komponentu erotizma. Ako ekstaza spajanja budi bojazan, a plamen postoji istovremeno kad i studen, sumnja pada na celovitost, neprekidnost, u mističkom smislu, čina plotnog (sve)prožimanja, a u empirijskom smislu ‒ na zadovoljenje. Jeza koja se pojavljuje u činu sjedinjenja upućuje na njegovu mističku dijalektiku jer „telo je isto tako metafizično i transcendentno kao i duh ‒ telesna, polna ljubav ima svoj transcendentno-metafizički koren” (Berđajev 2001: 220). Pesnički subjekat naslućuje i intuitivno oseća iluziju potpunosti tog sjedinjenja, ono ga ontološki ne upostojava i ne čini celim, niti je žudnja za njim utaživa. Iz ovoga možemo da sudimo kako nastasijevićevski erotizam ima i jednu dimenziju svetosti i hrišćanske etičnosti. Pesnički subjekat u ploti nosi i breme potencijalno za nakaznost, duhovnu izvitoperenost, in ultima linea ‒ za greh, za rastočenje, za blud, za smrt. Otuda je telo oporo: Zalapim toplo iz oporine tela („Molitva”, „Bdenja”); ono je zemlja: Zemlja mi telo („Božjak”, „Bdenja”); može se ogubati (postati prokaženo, leprozno): I stopom to, i skutem, // vrelini vreo, // usna kad usnu // ispijajući prokazi. („Put”, „Magnovenja”); telo (dodir) ima mogućnost onečišćenja u duhovnom smislu, desakralizacije: I dodir pokajni moj // svetinju te prokazi. //  Nebožan, pozna, //  po mrlja greha ostane. //  Prosti za greh. („Poznoj”, „Večernje”). Slast erosnog progledánja (u suštini traganja i žeđi za integralnijim, potpunijim i celosnijim sobom) ima ukus smrti:

I ljubim ja,

i ljubi, na oči gde

iz utrobe je utrobi

samrtna ova

progledánja slast.

(„Pogled”, „Magnovenja”)

Sve ovo nas usmerava na razmišljanje da je posredi ovakvog erotizma neutoljiva žeđ ploti, koja bi da se u prožimanju tela preobrazi u neki totalitet ili celost duhovnih i vrlinskih kvaliteta:

Daj da za kapljom tebe

žeđa me bez utola na veki,

Za bol, za greh, za blud.

(„Poznoj”, „Večernje”)

U toj žudnji za puninom bića pokazuje se „erotizam koji je prvo i pre svega žeđ za Drugošću” (Paz 1993: 15). Mi ćemo ga nazvati teoerotizam, erotizam prekomeran ali smeran. Prisutnost teoerosa u pesničkom diskursu Momčila Nastasijevića emanacija je njegove stvaralačke ličnosti, ali i njena potvrda.


Izvori:

  1. Nastasijević, M. (1991). Poezija. Gornji Milanovac: Dečje novine, Srpska književna zadruga.
  2. Nastasijević, M. (1991). Eseji. Gornji Milanovac: Dečje novine, Srpska književna zadruga.

Literatura:

  1. Bataj, Ž. (1972). Erotizam; Suze Erosove. Beograd: Savremena administracija.
  2. Berđajev, N. (2001). Nova religijska svest i društvena stvarnost. Beograd: Logos.
  3. Berđajev, (2014). Smisao stvaralaštva. Beograd: Logos.
  4. Epštejn, N. M. (2009). Filozofija tela. Beograd: Geopoetika.
  5. Epštejn, N. M. (2010). Sola amore (Ljubavlju samo). Beograd: Centar za medije i komunikacije: Biblioteka Artistica.
  6. Paz, O. (1993). The Double Flame, Love and Eroticism. New York, San Diego, London: Harcourt Brace & Company.

[1] Mihail N. Epštejn u knjizi „Filozofija tela”, po ugledu na Lotmanov pristup umetnosti, predlaže za strukturno-tematsku jedinicu erosa erotemu. Erotema je jedinica čulnog doživljaja. Pogledati u: M. N. Epštejn „Filozofija tela” , Geopoetika, Beograd, 2009: 116.


Snežana Kadić je rođena 1988. g. u Kosovskoj Mitrovici. Diplomirala je na Katedri za srpsku književnost i jezik Filozofskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici. Student je doktorskih studija Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Živi u Lešku, a zaposlena je kao asistent na Učiteljskom fakultetu u Leposaviću.

 

 

 


Ovaj članak je objavljen u septembru 2019, u okviru temata Libartes Libertas.


Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Reč i misao.

Povezani članci

U narcisovoj zamci – jedno moguće čitanje Kafkinog „Preobražaja“

Signalizam i Marina Abramović

Ima li polifonije u černobiljskom horu? (Černobiljska molitva, Svetlana Aleksijevič)

Ostavite komentar