Image default
Proza

Stefan Slavković, U ime sina (odlomak)

Ponekad spaljujem listove dok ih drži. Plamen postane vatra koja poput crvenih svitaca skoči s hartije na njegove blede prste. Onda postane požar u kojem je nastradao G. L. (75), jedan od najznačajnijih jugoslovenskih i srpskih fotoreportera. On postane ugljenisano telo u kolicima, a ja postanem ono što sam bio do pre koju nedelju – novinar s pripremljenim diktafonom koji s trotoara ispred njegove zgrade posmatra kako crni dim beži u nebo. Dim postane pepeljast, proziran, a nebo pepeljasto, neprozirno. Onda se setim novčanica kojima je zakupio moje jeftino vreme i ono spisateljske sposobnosti s kojom raspolažem. Zelenih, žutih, ljubičastih. Setim se kako su moje besane noći pored Olge postale mirne i prazne. Čak dosadne. Setim se trzavih razgovora sa Saletom tokom primopredaje smena. Servisnih informacija i nedovršenih misli, traljavih viceva i prepričavanja istih porodičnih anegdota čije detalje više i ne menjamo, jer smo ispričali sve verzije. Pažnja se sama premesti na posao koji smo Ličina i ja dogovorili. Retrospektivna izložba. Njegove slike i pare, moji propratni tekstovi i vreme. Ličinu ne bih spalio, naravno, ali neću spaliti ni kintu kojom me je privezao za sebe. Čak ni figurativno. Umem da budem poslušan.

Iz hrpe papira vadi nekoliko listova. Uzdiše, okreće ih i zagleda. Reči se na njima protežu od ivice do ivice. Navikao sam da u zabeleškama zaluta u hvalisanja, tehnička palamuđenja i crtice iz svakodnevice, ali mi oči i dalje zakolutaju kad vidim da razgovor neće biti samo o sledećoj fotografiji.

„Da, da“, mrmlja u bradu i papire udara prstima. „To je to, Komnene, da počnemo. Ova slika je nastala osamdeset sedme u jednoj teretani u Bronksu.“

„Morate prvo da otvorite sliku“, kažem. S obzirom na ozbiljnost kojom priprema izložbu, lako previđa da i ja moram da vidim rad o kojem govori. Već treći put.

Klima glavom i u tišini tapka po kompjuteru. Vrač moli neposlušnu vradžbinu dok napolju divlja oluja. Gromovi na tren upale nebo, dovoljno dugo da se kroz prozor na zidu ocrta batrganje krošnji. Nikome ovde nije lako.

Na platnu se konačno pojavljuje prizor koji, za razliku od onih na prvim dvema fotografijama, briše distancu između posmatrača i fotografisanog. Ili ne stiže da je uspostavi. Napada publiku i onda se, zalaufan, zaustavlja na pedalj od nje.

Žiža kompozicije slike je u donjoj polovini prvog plana. Dve muške glave se priljubljene obrazima guraju u klinču. Lica nisu njihova, makar otkako je jedan drugog oborio na pod. Pozajmio ih je bes, na minut ili dva, jer tuče u parteru najčešće ne traju duže, kako bi pokazao sebe i zakon svoj: dug je nevažan, naplata je sveta.

„Dakle, ova slika je nastala osamdeset sedme u jednoj teretani u Bronksu. Zvala se Haven. To ti je utočište na engleskom.“

„Znam.“

„Ja ne znam da li znaš. I ne prekidaj me. Otvorio ju je crnac iz gornjeg desnog ugla slike, gospodin posmatrač po imenu Darel Vilson, nakon što je izašao iz zatvora zbog ubistva. Mislim, rekao mi je da je ubio nekog tipa. Za potrebe priče, ubica je. Tako je zanimljivije.“

I Vilsonovo lice je izobličeno, ali drugačije. Još jedan paradoks fotografije. Ako slika ima dva plana, drugi s vremenom postane važniji od prvog. Jer, posmatranje usporava vreme, ali ga i crpi. Posmatrač je štedljiva zver. Čuva koncentraciju. Više pažnje posveti kontekstu. Vilsonovi tanki crni brkovi izvijaju se u začetak krika. Obrve su oštre, nalik kopcu u letu. Zabrinuto kore. Pored njega stoji još jedan čovek koji je van fokusa. Čini se da se smeje. Bez njih dvojice, tuča bi bila puko pesničenje.

„Pored gospodina crnca je gospodin belac po imenu Mark Flin. Bokserski trener. Sad malo žvake“, kaže Ličina i odlaže papire. „Osamdesetih je Njujork preživeo dva plavljenja. Jedno je bilo dve godine pre nastanka ove slike. Uragan Glorija. Ne znam zašto uraganima daju ženska imena. Drugo se krajem osamdesetih naveliko smirivalo, ali je, kao i svaka poplava, za sobom ostavljalo bare, prljavštinu i boleštinu.“

Malo čita, malo recituje. Nema sumnje da se pripremio za izlaganje. Traženje papira i merkanje onoga što je na njima zabeleženo, lupanje prstima u znak potvrde, nakašljavanje – isprobani performans za jednočlanu publiku. Ako Ličina ima potrebu da me oduševi, neću mu olakšati da je namiri.

„Krek. Gadna stvar. Bilo je dana kada sam viđao više urađenih nego čistih ljudi. Naročito među crncima. Naročito među ženama. Nisam saznao zašto je to tako. E, sad, Vilson je sedamdesetih gledao kako heroin odnosi očeve i braću. Neke u zatvor, neke u grob. Osamdesetih je gledao kako samohrane majke i još maloletne sestre padaju pred krekom. Kašlju i pišaju krv, češu se do krvi, gube zube, težine i obline. Unuci i unuke poslednjih robova. Hteo je da klince skloni s ulice dok je još moguće. Ili da ih bar nauči da se biju. S druge strane, Flin je bio dokaz da poroci i sport mogu da idu ruku pod ruku. Taj je sve vreme robovao jedinoj poplavi koja nas belce davi otkako je sveta i veka, gde god da se nalazimo i kojim god životom da živimo.“

Nastavi li ovako, otkriće osrednjeg pesnika u sebi.

„Praznio je flaše kao da su čaše“, kaže poverenički.

„Zanimljivo“, odgovaram.

„Opet nemaš pitanja“. Ne znam da li me pita ili podjebava.

„Nemam. Za sad.“

Nakašljava se i vraća naočare na nos.

„Gospodin Vilson i gospodin Flin su u trenutku pravljenja ove fotografije bili prijatelji. Dugi niz godina. Baš ih je porok spojio, tako su mi rekli. Nisam zapitkivao. Kao što vidiš, obojica su imali po pedesetak godina. Flin je Vilsonu dovodio klince koji su plaćali termine i treninge, a Vilson je Flinu nudio strpljenje treznog čoveka.“

Pijancima je to neprocenjivo.

„Pomalo kao nas dvojica, samo što ja više ne cugam. Samo sam naporan. Ti budi crnac.“

„Ne bih radio s vama da mi nije zanimljivo“, odgovaram.

„Ne moraš da lažeš. Svejedno mi je. Samo hoću da napravimo izložbu.“

Tišinu šiba hučanje vetra.

„Tela ostarelih boksera su tužna do zla boga“, uzdiše. „Ne mogu da sakriju ni snagu ni slabost. Kao kipovi koji su se ugojili. Pogledaj mišice, a onda pogledaj stomake. Telo nosi stare navike dok se priprema se za smrt. I meni nekada dođe da ustanem. Što je najgore, sekund pre nego što se setim da sam prikovan za ovu prokletinju“, kaže i udara po točku kolica, „ja zaista i ustanem. Ili bar pomislim da sam ustao.“

„Niste mi rekli kako ste završili u kolicima“, kažem.

„Nisam, jer te se ne tiče. Ali bi trebalo da te se tiče kako sam završio u ovoj teretani.“

Na kraju sobe pod naletima vetra landara trošno okno.

„Kako?“, pitam.

„U Njujorku sam bio oko pola godine. Smešten južnije, na Menhetnu. Podzemna železnica je bila nebezbedna, pojedini delovi grada takođe, pa se nisam mnogo kretao. Lovio sam dobre kadrove i dobre Portorikanke. Dete jedne od njih je išlo u Haven. Cenila je Vilsona i predložila je da odem kod njega. Bio je učtiv, ali zatvoren. Dozvolio mi je da dolazim i slikam, a jedno od retkih područja fotografije koje nisam pošteno istražio bila je sportska fotografija. Otišao sam nekoliko puta. Zapazio sam pričvrljenog gospodina na podu. Nije bilo teško. Da pređemo na donju polovinu slike“, kaže i zagleda papire. „Gospodin pričvrljeni belac se zvao Patrik Ko.. ček, ček… Kolins. Ne, Koneli. Ili Kolins. Ne vidim šta piše. Odaberi prezime koje ti se više sviđa.“

Bela put Kolinsova se razlila po podu onako kako se Tomino pijano telo razlilo po našoj dnevnoj sobi pre desetak godina. Da je Ličina bio prisutan, tada i tu, napravio bi istu sliku. Ja bih zaista bio crnac, matori Vilson, skamenjen u prikrajku. Pošto nije, linije simetrije se s platna povlače ka sećanju.

Kolinsov pogled odaje istu tajnu kao i Tomin, onomad. Trenutak predaje, gotovo spokoj, prosvetljenje s onu stranu izbora, i teško da, posmatrajući de fakto isti izraz lica, mogu da zamislim išta više ljudsko od nemoći. Nije telu urođena slabost. Slabosti je urođeno telo.

Jer, uvek postoji udarac posle kojeg je tuča za jednu stranu završena, a za drugu tek počinje. Krv i masnice su samo pokazatelji gde je i kako ljudsko meso osetljivo. Slikovnica lomljivosti. Arkade pršte, usne se rascepljuju, nosevi vijugaju kao planinski venci iz kojih teku crveni potoci. Pesnica je tada ponornica koja se spušta i spušta i spušta dok traži mesto na tuđem mesu koje će zaboleti dovoljno da se primiri. Ponekad ga nikada ne nađe i onda otvori zglavke i natopi ih krvlju.

Nad Tomom se onomad uzdizao Sale, a nad Kolinsom jedna crna, mišićava ruka, koja je poput groma sekla sliku na levu i desnu polovinu. U njihovim podnožjima ležale su Kolinsove obamrle ruke na čijim su krajevima bile dve crne bokserske rukavice. Grafitne olovke s gumicama na vrhovima. Visoka crna pesnica bila je zgrčena i gola.

„Gospodin crnac koji pričvrljuje se zvao Markus Gembler. Njegovo ime ću znati dok sam živ. Što neće biti još dugo. Markus Gembler. E, sad, šta se zapravo desilo“, kaže Ličina i ponovo skida naočare. „Koneli ili Kolins?“

„Kolins.“

„U redu. Kolinsa čovek nije mogao da ne primeti. Kada sam prvi put došao u teretanu, prišao mi je i pružio ruku kao da hoće da se rukuje. Umesto stiska mi je na prevaru lupio šamar. Ne jak, ali šamar. Nasmejao se, rekao: ja sam taj i taj, i nastavio dalje. Nije mi se tuklo u tuđoj zemlji.“

Misliš, nije ti se tuklo s bokserom amaterom.

„Vilson mi je rekao da se ne obazirem. Zapravo, ne. Rekao mi je da mu kažem ako mali bude pravio probleme. Nisam očekivao da će ga odmah izbaciti, ali nisam očekivao ni da ću ostatak dana provesti kao u ringu, skakućući i bežeći od ugla do ugla.“

„I nije vas ponovo provocirao“, pitam.

Ličina odmahuje glavom.

„Nije, nije. Jednom se osmehnuo, jednom namignuo, ništa više od toga. Nisam mu bio zanimljiv. Stranac s rancem na leđima i foto-aparatom u rukama. Kasnije mi je čak i pozirao.“

Ono što je Kolins radio rukama, Ličina radi rečima. Sličan je sličnog našao.

„Sledeći put ga nisam odmah video, pa sam mislio da nije došao. Prođe desetak minuta, a iz toaleta izleće dečkić, visok i tršav, sa spuštenim pantalonama. Diže ih u trku. Plače, ali onako, samozatajno, kao u panici. Plakanje iz mozga, ne iz duše. To se prašta. Iza njega, naravno, Kolins, crven kao bulka od smejanja. Napao je tršavka kad je počeo da piša. Neki su odmahnuli rukom, neki glavom, ali niko nije ništa uradio. Kolins je do kraja dana udarao džak. Pevao je Eye of the Tiger.“

Odlaže naočare pored laptopa.

„Znaš tu stvar“, pita.

„Znam. Kako ga je napao?“, pitam.

„Stavio ga je u kragnu“, kaže Ličina i rukama se hvata za vrat. „Bilo kako bilo, Kolins bi svaki put nešto uradio. Udari na kvarno. Obori nogama. Ne prekine sparing nakon zvona. Sitne stvari, ali podle. Pitam ga zašto to radi, a on kaže: volim leto. Zamisli. Kad mu Vilson postavi isto pitanje, pretvori se u kucova i počne da cvili. Otac nasilan, brat nasilan, ujak nasilan, svi nasilni. Kamo sreće da je bio jedini s tom porodičnom anamnezom. Ali se jedini ponašao kao džukela.“

Neuspešno sakrivam zevanje.

„Zamaram te“, kaže.

„Rano sam ustao“, odgovaram.

„Smanjiću digresije. A i nema još mnogo. Rekao sam Vilsonu da njegova istorija nasilja nije opravdanje da se toleriše maltretiranje drugih. Znam, rekao je, ali ovo je utočište za takve poput njega. Ako ga oteram, moraću da teram i druge barabe, a samo takvi mi i dolaze. Nisam hteo da se mešam, pa sam nastavio da slikam.“

Gotovo da više i ne gleda u papire.

„Učio sam pravila igre da bih mogao da je beležim. Posmatrao sam pokrete. Počeo sam da predviđam kretnje i udarce. Na kraju sam klince gledao kao članove plesne ili pozorišne trupe koji su tu zbog mene i mog aparata. Crni, beli, boje cimeta. Boje hleba. Počeo sam da u povratku kući primećujem delove njihovog boksa kod drugih. Ne znam kako drugačije da to kažem. Iskorake, krošee, odmeravanja. Jedno vreme sam u svakom uličnom razgovoru video početak šorke. Sve do jednog dana.“

Ćutimo.

„Majku mu, namestim ti pitanje na volej, a ti ništa“, kaže.

„Pa slušam vas“, odgovaram.

„Jednog dana, Vilson staje pred vrata teretane, vadi ključ i čuje korake iza sebe. Okreće se i vidi klince koje je okupio u teretani. Konelija nema.“

„Kolinsa.“

„Kolinsa, da. Poštujemo vas, cenimo sve što radite, kažu, zbog vas smo bolji, i tako dalje. Znamo i da ne želite da odstranite Kolinsa. Razumemo i zašto. Ali, kažu, najurićemo ga mi. Prebićemo ga, skinuti ga do gole kože i izbaciti na trotoar. Ne pitate se ništa. Ovo je i naš Haven, naše utočište. Na nama je da ga branimo.“

„Vilson vam je to ispričao“, pitam.

„Ne, nego jedan od klinaca. Povučen, slabiji od drugih. Od takvih najviše saznaš, jer ređe učestvuju, a sve posmatraju. Vilson im je otvorio vrata i otišao negde na sat ili dva. Nikome ništa nije rekao. Tada ga nisam razumeo, ali mi je danas jasan kao dan. Izbaci li Kolinsa, nije spasitelj. Ako nije spasitelj, gubi mušterije. Ako izgubi mušterije, gubi pare i ugled. Gubi cilj. Dozvoli li da klinci prebiju budalu, Haven više nije utočište. Svaki sledeći paun dobija batine. Teretana postaje bojno polje.“

„Čini se da je bilo nerešivo.“

„Mislim, nisam o tome pričao s njim. Možda uopšte nije razmišljao ovako. Ne znam.“

Kišne kapi dobuju po prozoru. Grom osvetljava prostoriju, a Ličinino lice u igri ljubičaste boje i crne senke izgleda kao zgužvana vreća. Čkilji dok čita s papira.

„Ljubav je briga, ali briga nije ljubav“, kaže. „To sam napisao. Vilson je brinuo o klincima, ali nisam siguran da ih je voleo. Kao ljude. Inače ne bi bilo nerešivo. Bilo kako bilo, kasnije smo saznali da je Vilson u odsustvu posetio Flina. Verovatno je otišao po savet, a dobio je rešenje. Dan kasnije, njih dvojica ulaze u teretanu. Flin brblja kao navijen, Vilson mudruje i klima glavom. Nervozan je. Za njima ulazi Gembler i ćutke odlazi u svlačionicu. Posle minut se pojavljuje u šortsu i smirenim korakom ide od vijače do džaka, od ringa do strunjače. Ne razgovara ni sa kim. Zagreva se, ali nečujno. Kada je ustao posle poslednje serije sklekova, cela teratana je gledala… ne gledala, buljila je u njega.“

Ličinin pogled ne mrda s prizora na platnu. Rukama vaja priču dok je izgovara.

„Gembler je imao šesnaest godina kada je ova slika nastala. Na njoj se to ne vidi. Imao je lice dečaka i telo iskusnog borca. Čak sam i ja znao. Po radu nogu, po tehnici udaraca. Po samopouzdanju. Flin je bio ozbiljan trener, čim je uspeo da ga napravi. Jer, to se pravi. Jebeš talenat i pamet. Opet, nemam dokaz, ali verovatno je predložio Vilsonu da dovede svog najboljeg borca, da sparing ode malo dalje nego što bi trebalo i da tako posrame Kolinsa.“

„Meni ovo liči na prebijanje, ne na blamiranje“, pokazujem na sliku. Ličina me ne sluša.

„Kada je Kolins došao, prišao je Gembleru, jer ga nije znao. Uradio mu je isto što i meni. Evo ruke, ali po obrazu. Flin se zakikotao, Vilson im je prišao, a Gembler nije ni prstom mrdnuo. I uvod u sparing je bio prilično protokolaran. Gembler je šaputao sebi u bradu, a Kolins je pokušavao da ga isprovocira. Onda je zapevušio neku melodiju. Klinci su stali oko ringa i čekali. Borba je počela Kolinsovim direktima. Jedan, dva, pa odmicanje, pa opet, jedan, dva. Gembler ih je lako izbegavao. Pogledao je Flina i slegnuo ramenima. Onda je on udarao, blago, jednom ili dva puta. Kolins je amaterski bežao u ugao. Kao da je Gembler shvatio da je bio mnogo bolji. Stavio je ruke iza leđa i počeo da se izmiče pred Kolinsom. Doslovno da igra. Kao valcer. Verovatno je hteo da ga izmori. Vilson se nadao da će Kolins zatražiti pauzu, ali nije. Štaviše, obradovala ga je prilika da udara, pa makar i u prazno. Posle minut, Markus je počeo da ga rešeta. Stomak, rebra, stomak, rebra, obraz. Ista serija, po nekoliko puta, sve jače i jače. Kolins je na kraju zatražio pauzu, ali mu klinci oko ringa nisu dozvolili da izađe.“

„Kako se došlo do ovoga?“, pitam i pokazujem na platno.

„Kolins je za deset sekundi prešao put od zbunjenosti do pokajanja. Za sve, pred svima. Majci da je mogao, izvinio bi se. Preskočio je ogradu, ali se nije dočekao na noge. Ustao je i počeo da baulja po teretani. Gembler je izašao za njim. Pratio ga je, polako, korak po korak, tiho. Kao što je u ring ušao. Znao je da će da ga stigne. Klinci su urlali. Navijali, psovali, navodili. Kolins se okrenuo i podigao ruke. Gembler je skinuo rukavice i skočio na njega. Ja sam se brže-bolje probio kroz oznojana tela. Legao sam ispred njih dvojice i opalio nekoliko slika.“

„I ova slika je ostala“, kažem.

„Da“, odgovara. „Za razliku od Kolinsa. Nisu ga skinuli, ali su ga izneli na trotoar ispred teretane. Sumnjam da se vraćao. Vilson je hteo da izbaci i Gemblera, ali ga je teretana štitila. Na kraju je izbacio mene.“

„Zašto?“

„Jer sam slikao borbu umesto da je prekinem. Vidiš, utočišta nikad nisu ni bezbedna ni otvorena za sve. Zato i jesu utočišta.“


Stefan Slavković rođen je 1986. u Beogradu. Otac i suprug. Dobitnik nagrade Danilo Kiš za najbolji master rad iz oblasti Opšta književnost i teorija književnosti. Novinar beogradskog nedeljnika NIN i magazina Liceulice. Objavio nekoliko priča na književnom portalima i u časopisima. Svira bubnjeve, ali nije bubnjar.


Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.


Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Proza.


Povezani članci

Berislav Blagojević – Fuga

Edna O’ Brajen, Dole kraj reke – odlomak (Štrik 2019)

Emina Japalak – Neuhvatljivi krik

Ostavite komentar