Mitsko i realno u Džokeru
Piše: Ivan Vukadinović
Neki kažu da je žanr superheroja moderna mitologija. Nije baš tako. Bliži sam onom (levičarskom) mišljenju da je to reakcionarni žanr. Jaki pojedinac tuče negativce, koji su svi veoma moćni, a mnogi od njih i institucionalizovani i tako spasava sistem (ne zaboravimo to!). Ali mi svi znamo da je to bajka, tj. nerealno, zato ćuti i trpi. Osim toga, kako rekoh, sistem koji je uzrokovao te probleme je spasen. Pojedinac ipak nije bog da sudi sistemu (a ni harizmatični vođa, ili kako moderno kažemo – populista).
Tako su superheroji jedan laganiji eksapizam. Da ne mora biti tako svedoče nam druga eskapistička dela fantastike – recimo Konan i Gospodar prstenova. Nije svejedno koliko se prenosi u film, pa je Konan postao mnogo više od zabave i mnogo više od prvobitnog pisanog dela (relativno skromnih kvaliteta). Filmski Gospodar prstenova je išao za knjigom, učinio delo gledljivim i pomalo ga razblažio…
Odavno ne videsmo da film izaziva tolike rasprave, zakletve u njega ili oštra negiranja. Istini za volju, svedoci smo odrastanja žanra superheroja – kako DC-a (koji je u ovom Filipsovom filmu samo diskretno predstavljen), tako i suparničkog Marvela. Likovi su postali realniji. To je dovelo do invazije političke korektnosti na ovaj, ozbiljnije shvaćen, žanr. Što se videlo i u Ratovima zvezdakoji imaju istog gazdu kao i Marvel – Dizni korporaciju. Film Toda Filipsa Džoker donekle je odgovor na takve sputavajuće tendencije i to je jedna od tajni njegovog uspeha. Kontroverza i pre nego je počeo da se prikazuje…
Druga velika tajna je ono što se zove nepouzdani narator. U fantazmagoričnoj atmosferi dobili smo da zapravo ne znamo ko je Džoker i da svako može da se identifikuje. Ovo drugo kažem kao muškarac, ne znam kakva je situacija sa ženama. I ko je stvarno Džoker?!
Dejan Sklizović u Autostoperskom vodiču kroz fantastikukaže da je Džoker u stvari transcendentalna sila koja polako opseda antijunaka filma Artura Fleka. Džoker je u suštini čisti haos. Ako bismo gledali modernu filmsku mitologiju (u tom slučaju dosta dobro povezanom sa starim mitovima), moglo bi nam pasti na pamet da je Džoker nešto kao nordijski Loki. Takav je i bio na početku (po redosledu snimanja) serijala Betmen. Jednostavno dobar negativac sa svojim motivima (u njegovom slučaju vešto skrivenim) koji prodaje film. Bitan koliko i sam Betmen. Međutim, kako se saga vraćala na početak, Džoker nam postaje nešto mračnije i iskonskije, to se može naslutiti u filmu Početak, a kako sam čuo čak i videti u Mračnom vitezu, kojeg na žalost nisam gledao.
Prema rečima Sklizovića Džoker je onaj lavkraftvoski haos, primordijalni i u suštini neljudski, mada lako prianja na ljudsku svest. U istoimenom Filipsovom filmu to prianjanje ipak ide kroz društvenu, a ne čisto individualnu sferu. Upadanjem Artura Fleka (čije ime uključuje mitologiju, no takođe i paradoks) sve dublje u društveni nihilizam, koji ga vodi dotle da presudi svetu. Iako težak, ovaj film nije horor. Jer horor je „ja-žanr“ (ako je uopšte reč o žanru), a ovde itekako imamo jedno Mi.
Rekoh da atmosfera nastala nepouzdanim pripovedanjem uz ono iskonsko i aktuelno (imamo ljude na levici kao i na desnici koji film hvale ili osuđuju) pogoduje identifikaciji kao i različitim interpretacijama, učitavanjima, čak odgovorima na pitanje koje smo videli par pasusa gore. Sledio je jedan metafizički i mitološki odgovor, a sada ću dati moju teoriju koja je plića i verovatno netačna, ali je zato sasvim konkretna.
Mnogo šta u filmu je nelogično i, stiče se utisak, namerno je tako postavljeno. Artur Flek je po zanimanju klovn i želi da postane stend-ap komičar (niz životnih udaraca tera ga da postane Džoker, to je radnja filma). Klovn je toliko nestandardno zanimanje da je čudo da mu i veoma nezainteresovana socijalna radnica (ili nešto slično) postavlja totalno neutralna pitanja tipa „kako je na poslu“. U filmu je to predstavljeno time što ona njega zapravo i ne sluša, ali ne mora to biti jedino objašnjenje. Da i ne govorimo što mu majka (odnosno pomajka) kad izrazi svoje sten-ap ambicije kaže „ali ti uopšte nisi smešan“. Ona već zna da je on profesionalni klovn, ili?!
Dodajmo tu i da, kad Džoker ima priliku da „objasni sebe“, on uopšte ne pominje konkretne probleme Artura Fleka, što se opet može različito tumačiti. Na samom kraju on vidi ono što Artur nije mogao videti – malog Brusa Vejna (budući Betmen) sa svojim ubijenim roditeljima.
To me je sve navelo na pomisao da je Džoker neko drugi. Možda klovn koji se kao protestant više puta pojavljuje i prvi je od tako maskiranih koje Artur vidi (Sklizovićevo objašnjenje je da on vidi ono što želi da vidi). I to me je dovelo do zaključka da je Džoker neko (i fizički) drugi, pripadnik srednje klase koji ima dosadan posao i pokušao je da bude stend-ap komičar, dok je Artur njegov alter-ego i racionalizacija njegovih psihopatskih postupaka. Njegov odnos sa komšinicom, nešto takođe dosta čudno, mogao bi se takođe uklopiti u ovo tumačenje…
Ali to na kraju nije bitno. Film je tako duboko uronjen arhetipsku i mitsku matricu da bi Džoker mogao biti stvarno bilo ko (odnosno bilo koji muškarac). Uzmimo na primer njegovo noćenje u frižideru, kao „hladnoj materici“, čime praktično ubija Artura i kroz transformaciju se rađa kao Džoker. Svako se u ovom filmu može prepoznati i ne krijem da sam se i ja prepoznao (kao pripadnik srednje klase s umetničkim ambicijama). Frazerski, ali ne time netačno, bilo bi reći „Džoker – to smo svi mi“.
Ivan Vukadinović je rođen 1974. u Beogrаdu. Zаvršio je VI Beogrаdsku gimnаziju i Fаkultet orgаnizаcionih nаukа.Prvu SF priču Vile nаpisаo je 1997, što je bio početаk Rimske trilogije. Osim fаntаstike piše još i putopise i eseje. Objavio je romane Agarta i Artefakt. Nаvijаč je Liverpulа i ljubitelj težeg i žešćeg zvukа.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Film i misao.