Vreme bez ponoći
25.1.2017. 03:54
Daleka budućnost
Ekspandirana ljubav,
trenutno zamrznuta pažnja,
dodiri u hibernaciji,
hrana u kapsulama,
san u dražejama,
vazduh iz tetrapaka.
Radost u limenkama,
odeća sveže odštampana,
sigurnost u video-nadzoru.
Buđenje na senzor.
Lepota u injekcijama,
šarm u preparatima.
Uspomene na displejima,
struja u kablovima,
voda u cevima,
život u kutijama.
Polarna svetlost u neonkama,
vakuumirana želja,
Bog na video-strimu,
kompresovan moral.
Spontanost s produženim rokom trajanja,
poverenje u spreju,
poštovanje, red ispred mesoreznice.
Nada s probiotikom.
Klanjanje pred ogledalom.
Rasprodaje, sniženja,
uvek smo na dobitku.
Tvoje sutra je daleka budućnost
za mene. Pasvord
za narednu nedelju
nepoznat.
Možda sad hodaš
s ronilačkom bocom na leđima
i šetaš svog automatik psa,
sam menja brzine
i ima druge oči za maglu.
Možda cipele obuvaš jednim klikom.
A tvoja mačka, Ema?
Eno je skida s punjača miševe
koje će ganjati kratko.
Brzo se isprazne.
Mala epruveta s detetom je u vrtiću.
A smeh? A tepanje? A pelene? A plač?
U laboratoriji mašte.
A tuga? A tuga? A tuga?!
Njome je tapaciran nameštaj.
A bol? Bol? A bol?!
On je savršen izolator zidova.
Doživotna garancija.
A gubitak? Gubitak? Gubitak.
U visokoj rezoluciji. Piksel po piksel.
Ja letim nevidljivim avionom.
Silent mode.
Ako ga radari i naslute
pomisliće ‒ avion samoubica
i izbrisati njegove koordinate.
Tvoje sutra, sutra, sutra,
naučna fantastika,
emocionalna fikcija.
Izmislim ga.
Samo s prošlošću ne znam šta bih.
03:20
***
Iščekujući čudo‒
suze na zidu, prasak klijanja
san.
Čuješ li kako niče biljka u čaju,
šuštanje šećerne trske,
kako se u zoru raščešljava kukuruzna svila?
Zar ti nije teško, neko plače?
Brišeš li tuđ znoj sa čela?
Gipko li je pod prstima testo
hleba zamešenog u nečiju ponoć
u tvoju zoru?
Peku li te bore staraca
što ribare pokoju reč
u ostareloj tišini?
Presecaju mu pupčanu vrpcu.
Zatvaraju joj oči.
Ispada joj prvi zub.
On od bola bol ne oseća.
Jauče u košmaru.
Iskašlji taj dim cigarete
zapaljene gradovima daleko.
Čuješ li kako se svet sažima u nesanici?
01:30
Nokturnus
Svaki svoj treptaj,
otkucaj srca,
udah, izdah.
Preglasno čujem.
Škripu zglobova
refrene tela,
noćnu službu.
Bdenje nad sobom.
Ostavljaju samo ljušturu.
Taj drugi od zvuka ‒
ostaje mu mak među zubima,
pisak u plućima.
Čeka još dušu samo,
umesto pauze između dva tona.
05:10
Glasovi
Okadi se vazduhom,
lagano udahni
o zube da se ne iskrza.
Položi ga najpre
na usne,
na nepce meko.
Glas po glas,
kao da seme prebiraš,
i reci:
Govorim ‒
ljubih,
kôb,
žig,
prah,
reči što na tvrdom nepcu utihnu,
u mekom zapnu.
Kako su ti puna usta,
našto srce.
Sonja Šljivić rođena je 1981. godine u Beogradu. Objavila je zbirke poezije – Pre i nakon pesme (Prosveta, Beograd, 2001), Zid bez plača (Raška škola, Beograd, 2006), Iskazi (Sent, Novi Pazar, 2014), dramu Ime oca (Koraci, Kragujevac, 2011). Poeziju i prozu objavljivala je u dnevnim novinama i časopisima – Politika, časopis Gradac, Raška, Treći trg, Sent, Književni magazin, Agon, Eckermann, Libela. Esejistiku i kritičke prikaze objavljivala je u časopisima – Polja, Povelja, Koraci i zbornicima.
Uređivala je rubriku Poezija u elektronskom časopisu Eckermann. Članica je uređivačkog odbora časopisa za književnost, umetnost, nauku i kulturu Raška.
Živi u Beogradu.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.