Svetolik u novogodišnjoj noći
Koristi glavu – to ne boli! – poželeo sam sebi kao i svake godine. Zatim sam seo, uglancao cipele, primetio sam da su se malo ogulile a i đonovi su sve tanji. Ovo vino koje sam kupio više nalikuje sirćetu, ne mogu čestito ni da se napijem. Ne mogu čak ni nove cipele da kupim. Uostalom, šta će meni cipele kada nigde ne idem, kad idem ja trčim a za to nisu potrebne cipele.
Misliti svojom glavom je bar džabe! – rekao sam sebi kao i svake godine, kažiprstom prebrisao prašinu sa daske za seckanje povrća. Gledao sam je, bar da nečemu koristi, a ni moj prst. Ništa nemam na šta bi ukazao. Možda da ga iseckam na komadiće i pustim sebi malo krvi, ali, ja sam vegeterijanac i šta sa komadima. Na kraju krajeva i noževi mi zarđali, možda bih dobio sepsu a tetanus košta!
Uskoro će ponoć. Koristio ne koristio svoju glavu, zazvoniće zvono, komšinica ispod mene voli da me cmače u obraze i kad to radi sve pršti! A doneće mi i parče novogodišnje torte.
To ritualno cmakanje za pet jaja i kilo šećera sa šlagom skupo će me koštati.
Mislim da starim.
Svetolik Jozić, čovek koji ponekad čita novine. Rodio se jednom davno. Piše. Misli. Postoji. Radi. Životni san mu je da rodi. Bilo šta da rodi. Prozonodu. Živi sa sopstvenim papagajem i nije mu lako.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Fragmenti.