Poseta
Bila mi je drugarica
Pre neki dan
I pričala šta je sve bila
I pitala šta sam ja bila
I mirisala potpuno isto
Kao dok smo bile drugarice
Kamioni, devojke
Uvek mi je žao kad vidim one
Nalepnice sa ograničenjima brzine na
Prikolicama kamiona
Možda i može brže
Ali ne sme
Premoćan je
Mora biti spor
Proleće, vešala
Toliko dugo sam bila premlada
Da sam sada prestara
Uskrs u Trstu
Na psihodramskoj terapiji
Neki ljudi godinama igraju istu scenu.
Samo jednu scenu
Koja im je obeležila život
Neki događaj u kojem se
Skupila izdaja
I podelio svet
To može biti bilo šta
Naizgled ne tako važno
Recimo
Nešto poput
Svađe pred
Uskrs u Trstu.
Venecija
Zamalo da zamrzim Veneciju
Veneciju ribu
Veneciju La bellu
Veneciju sa onim kanalima umesto ulica.
Ko pomisli da je to nešto obično
Nekakvo mu se odumiranje dešava.
Zamalo sam videla samo turiste,
Lavove
I jednu glupu sliku sa šeširom.
Venecijo od zlata i čipke
Na velikom kanalu noću nema svetla
U prozorima tvojih palata
Kupili su ih ljudi koji u njima ne žive
Venecijo, znam da je pravda
Krala si od nas
Drveće, konje i tetrarhe
Ve ne ci jo ja ipak
Plačem jer ne znam
Ko te ima
I plašim se
Da mu se nekad ne desi
Da te zamalo zamrzi
Zbog neke budale
Na autobuskoj primaju samo Drinu
Samo sede dlake koje vire iz majice
Samo preplanuli vrat
Samo usečene bore
Samo teget jakne
Miris loze
Na autobuskoj primaju
Samo adidas torbe
Majice na bretele
Sutomore i ogroman beli osmeh
Zgodnog dečaka
Na autobuskoj primaju samo
Drinu, ne Lovćen
Barane, Leskovčane, Vranjance
Beograđanke pa
Bar Bari
Na autobuskoj primaju za Sarajevo
I Prištinu
Samo Drinu
Početak je kajsija i kraj leta
Na mojoj najdražoj autobuskoj
Primaju samo
Želje
Pa sećanja
More
Uskladi disanje sa
talasima
i zažmuri
tamo te je deda vodio
na pecanje
i uvek zvao: „Milica!”
Neke smo ribe vraćali
u vodu
neke ne.
Sijaju talasi
sunce je u moru
A koze i to ženske
udaraju se glavama
pored.
Mora da je raj
a nisu me tako učili
Čujem mušicu kako
udara udara
a nigde prozora ni za lek
lepi su lekovi momka
sa Cetinja
i još lepši kad se ne
javlja
Moje je more izgleda
more je moje izgleda
Nijedno vaseljensko
telo nije pljosnato
a onoga ima, ima
Razgovori su u tom
malom gradu
U kom je nekad bilo
puno Italijana
Enco mi je pravio picu
bez sira
jer sam vrtela hula hop
i hodala ulicom
Nemoj da sedneš u
katran
seti se kad si bila beba
sa flašicom đusa
na Crvenoj plaži
i šlagom u kornetu kod
Helene
što su sva deca jela
kad je prehladno
za sladoled
Onda su porasla i pila
iza dvorca kralja Nikole
Ili na kršima u marini
Neka su se posle ljubila
i pravila drugu đecu
Neka su pošla došla pa
ostala
Meni je milo
Da još znam kuda da
prođem da čujem
Pa đe si kad si stigla
A gde Nijedno
nebesko telo nije ravno
A onoga verovatno
nema
No se đed hvali
Ispred biblioteke
Moje je more izgleda
more je moje izgleda
I svi naši prijatelji
živi mrtvi i ženjeni
još su u ovom gradu
i dvorac
i park i Knjaževa bašta
Stari Bar i kokoške
a ako je baš dobar dan
baš crveno zađe i
sunce.
Milica Špadijer: (1989) rođena dva dana nakon pada Berlinskog zida, tako i živi. Završila je Filološku gimnaziju, osnovne i master studije na Katedri za klasične nauke na Filozofskom fakultetu, a trenutno je na doktorskim studijama Fakulteta dramskih umetnosti. Radi kao novinarka, prevodilac sa grčkog jezika, profesorka grčkog i latinskog i piše za nekoliko internet portala.