Pre ne tako davno u jednoj lepoj bašti
igrahu se razdragano dva dražesna bića
stiskaše se nežno, tela im k’o jedno
poljupci u skladu s muzikom u dahu
‘evo dao sam vam sve bilje što nosi seme po svoj zemlji
i sva drveta rodna koja nose seme to će vam biti za hranu’
ali vragolani naši ne hteše da jedu
koliko drugačije bilje da koriste
glad se druga javi, kudikamo jača,
ubrzo im jasno posta šta sve bilje može
i na kakvu polzu da se izmetne
a to ‘vako posta:
Ava jednog dana jeduć’ šargarepu
shvati da po ustima ona baš je draži
uzbuđenje strano telom joj se proli
ali kako odveć brzo sve dosadi
shvati avaj Ava da joj mrkva mala
pa videv’ svoga druga dok se smokvom sladi
zgrabi jedan krastavac, zreo, podebeo
uvuče u usta do zagrcaja bolnog
i tu onda shvati
da ne treba stati
Edam smokvu jede i on zbunjen većma
vidi Avu kako od stranog zadovoljstva
potpuno uzeta tetura se, klati
upadne u mravinjak tako pometena
gde se nežni mravi posetom uzbunjeni
stustiše na njeno mlado golo telo
prvi ubod beše na stopalu malom
i na njenu tada pomućenu radost
bol majušni slast joj samo još uveća
potom na kolena, butine i stomak
međunožje prožmu, vredni mali mravi
ne staju, sve bodu, dok do sisa dođu
gde se grešna Ava sasvim obeznani
‘i bi dobro’
ali kako Ava nezasita beše
što u vezi s sobom ona tada shvati
požele još štošta, drugačije većma
jače neke strasti, i dakako grešne
ubod malog mrava, ipak nije dosta;
žaoka joj veća sada jako treba
pa tako u mislima što se mračno roje
ugleda na krošnji zabranjene voćke
raspevanih pčela slatki skladni dom
ideja joj sinu, kako da se spasi
zavuče u košnicu dragih palih pčela
prvo jedan prstić, zatim i dva cela
potom kada od njih odgovor ne dobi
gurne ruku celu, umoči do lakta
izvadi je svetlucavim medom oblivenu
začuđena Ava, vegan po rođenju
tekućinom čudnom prijatno što klizi
i kožu joj nežnu lepljivo celiva
zadrhtahu usne, oči tu se sklope
i nagne se glava prema ruci sama
celivaše Ava slatku šaku svoju
i na njene usne nevine do tada
vegan sve do grla želuca i jetre
pade kaplja meda;
ukus nektara Avi nepoznatog
prože svaku poru njenog plahog tela
zatitra joj čula, zagrejaše krvcu
i oči zaplamti kao nikad dotad
razjarene pčele zadovoljstvom grešnim
stustiše se na nju sve u roju gnevnom
ne znajuć’ hude da želja beše
Avina da strada od samog početka
od žaoka njinih, zadovoljstvo njeno
a njihovu propast avaj vaspostaviše
Tilil vidi Avu lica umazanog
tekućinom gustom, svetlucavom, bledom
što niz bradu teče i do prsa stiže
i do tad meke bradavice počinje da steže
pohita u pomoć nepoznatoj druzi,
što u grču pod ubodima stenje
pobelelom šakom steže suvu zemlju
dok joj druga plaho po vlažnijem tlu luta.
nepokretnoj Avi, Tilil pritrčava
i sa vlažnog lica med joj skidat stade,
rasterujuć’ pčele, sa sisa takođe,
Revnosno veoma, kao da su njene.
Prijatne joj behu na dodir te grudi,
tvrde, jedre, zrele, medom okupane,
kao male dinje, od fruktoze slađe.
Ava još u grču, oduzeta sasvim,
čini se ne diše, dah kao da nema,
Uplašena Tilil, disanjem sopstvenim,
što iz grudi buja toplije i brže,
dublje i čulnije no ikad do tada
iz straha od viška, i pucanja grudi,
spoji svoje usne, sa Avinim mekim,
želeć’ da joj dah svoj nabujali dadne.
u magnovenju slatkom, Ava zbudit stade,
kao da se rađa, bez svesti o prošlom
osetivši usne da klize po njenim
i strane i slasne, drugačije, nove
jezik njen drhtavi kao list salate
ispruži ne misleć… i Tililin nađe.
uvijanjem ovim Tilil zatečena
ukusom joj stranim zabranjenog meda
s jednom rukom preko nabujalih grudi
mazne, tople Ave k’o breza što drhti
k’o plodna ravnica, dotad nerađena
radoznalom težaku široka se nudi
svoje telo Tilil nesvesno ponudi
što radila je Avi, sada sebi želi
navodi joj šake preko grudi svojih
pripija se telom za dodirom žudi
dah joj žedno pije njenog daha vrelog
što bi joj previše sada nije dosta
duboko sad diše, ali s prekidima
i kricima oštrim, dotad nečuvenim.
Ava odgovara, sa zemlje se diže
meda joj zafali, da Tilil prekrije
želju dobi snažnu
i uz drvo ona cela opruži se
a naša Ava ne pušta da s od nje udalji
privija se s leđa, po vratu je ljubi,
grudi čvrste steže, kosu joj povlači
Ava želeć meda, ruku svoju pruži
ali strašću silnom veoma ometena
umesto košnice jabuku dohvati
shvati da se prešla i pokuša opet
ali mesto meda zmiju tu dohvati
i privuče sebi, zbunjenu veoma
pomisli tad Ava kako baš do meda
nikako da dođe, sasvim joj se ne da
no tada ideja blistava joj sine
krastavca se seti, debelog zelenog
palacanja jezika Tililinog veštog
i vide u zmiji kvaliteta oba
te se na čin strasan dotad neviđeni
u trenutku slepila, strasti i obesti
nesrećna tu reši.
zmija sada veoma, sasvim preplašena
krene svojim repom nesrećna da vrti
i da zveči, drhti, trese iz sve snage
baš taj deo dela Ava da prinese
Tilili se sprema
obuzeta strašću ova i ne sluti
da ta mala zvečka uplašena, čedna
ući će u njeno zrelo bujno telo
tamo gde još ništa drugo stiglo nije
prevlaći je Ava dok si usnu grize
i poslednju sisa najmanju kap meda
po usnama Tilil, potom njenom vratu,
grudima, stomaku, venerinom bregu
gde zveckanje zamre naizgled zanavek.
zmija jadna ovim uplašena stade
zveckati jos jače, sada iz sve snage
Tilil dah izgubi, očima prevrnu,
malaksa joj telo, slašću savladano
Ava ovim prizorom uzbuđena vrlo
požele da telom svojim čvrstim mladim
spoji se sa Tilil, potpuno je prožme
uzme zmiji glavu, zatvori čeljusti
stisne iz sve snage, prinese je sebi
i u svoju nežnu dotad zaštićenu
utrobu unese.
izluđena zmija uprkos otporu
poželi se skriti od ove sramote
i u prvi procep, ma kako da uzak
upuzati htede
snažnije no Ava što poželela je
upuza joj zmija krvlju oblivena
Ava na to Tilil privuče ka sebi
snazno, grubo, strasno, uz uzdahe bolne
zadovoljstvom neviđenim potpuno prožeta
nasloni se na nju i makazat’ stade
do vrhunca prvog pre vremena svakog
iskonskog praroditeljskog s iskrom božanskog
‘i bi dobro’
i bi još bolje
na to zmija zgrožena, krvlju, pokretima
zvucima i grehom zgađena sasvim
kobeljat’ se stade, izvuci očajna
i čim Ava nazad na svetlost je vrati
povrati sav otrov njojzi preko lica
sve što ikad u sebi ova da imade
izruči na lice i grudi lepe Ave
pomeša svoj otrov sa meda slatkoćom
iscrpljena, polumrtva, na zemlju tu pade.
Ava i Tilil smrt posmatraše
iz zmijinih usta reči su se čule:
„Med veganski nije, naivna kurvado,
Plod jabuke uzmi da dah tvoj grešni
Edam ne oseti.“ i sklopi mučne oči.
U strahu da zmija i u smrti zborit’ ume
srola je sasvim, k’o sarmu malu,
ustima prinese i pojede celu,
da se greha slatkog u zaboravu seća.
jabuku joj pruži, Tilil uplašena,
kako vrednost pH-a, opala većma,
ne nestane sasvim.
Ava tad zagrize plod jabuke zrele
već bozima bliža po znanju i umeću
seti se one naše kineske stare
da budala na greškama svojim uči,
pametan na gresima slatkim.
’I bi dobro.’
Vegan pravoslavni duo: Svoje aktivnosti započeli krajem 2010. godine. Parola im je: Vegan(ka) sam i sve što je mrsno, meni je strano. Pišu prigodne porneme.