I to je vreme
između svitanja i ostajanja
kod prvog stajališta gde
vozovi prolaze i ne zaustavljaju te
prastara sećanja
dozivaju mačku na crvenom krovu
i ja im šuštim.
O postojanju
između dva nepravilna zvuka
posipam lišće ispred stepeništa
rasejanom trskom Nila
i pokrivam tabane svežim voskom,
ne tražim od sveta
onaj oproštaj koji mu dajem
za svako jutro nedosanjano
ko je kriv
kad ponesem sve prošlosti
ormari me gladno posmatraju
ne uzvraćam im
u akvarijum posadim zlatnu želju
i čekam:
od sveta je bolje ne očekivati ništa.
I znaš da ne možeš sam
i da Nil protiče samo da bi dotakao jesen
da žute pluća u mojim očima.
Akril: plavo nebo, nekoliko svetlih oblaka
Beli džepovi okastih tkiva
nad kožom
rašivaju dlanove kojima me
nežno
pokrivaju
korakom od
izmeštene tavanice
u korak
nožnim prstima
i između dva rebra
krišom se kida
vedrina vazduha:
okeani
nema nevidljivog čula
i izvijenih uličnih svetiljki
da mi gore pod trepavicama
da ni prestanak jutra
kroz zlatne nozdrve
ne treba previše sebe
osmeh
krupne kapi obraza.
PLAHO
,,ponekad odem na stari svetionik i podsetim se koliko sam daleko sâm.”
Goran Korunović
Kada bi zrno rascvetale trešnje
došlo do mene
rastihnuta duša gravitirala bi slobodno
da izađem iz sebe
potrebni su mi kljunovi ptica
prepuni zagušenih jutara
i dočekivanje svitanja
pod vedrim nebom
tada bih senkom obgrlila vetar
i otplovila,
tamo,
među moja Sunca.
Ljubav, jeste
Tražeći jesen
otišla sam dublje od planine,
više od reke
i ugledala prozirno staklo odbleska.
Bilo je leto.
Čamci su bili prebrzi za ptice.
A ptice nisu bile obične. Bile su ptice.
Otišla sam dalje od ruke,
duže od očiju i nije mi se videlo.
U tkanini, zašiveno od obe hemisfere,
mrak je postajao stariji i često je pomišljao na mene.
Kako to da ti kažem.
Ako zadržiš tlo pod zubima
i vodu pod noktima
ipak nećeš biti više
od ljeskanja vazduha pod grlom
ali čućeš da reči otiču,
i neće ti biti senka,
otrgnutost od svemira.
Jednostavno usporiš
i kretanje i disanje i
zamisliš da umeš da letiš;
sve neobične ptice umeju da budu i obične,
a ponekad i obratno
kada čamci plove uznebno,
ogrneš oblaporno hladno veče i
znaš da nikuda ne žuriš,
jeste, jesen je, nikuda vetrovi ne haju,
osim niz dah.
Onda umeš i da dišeš.
Umeš i da osetiš:
kako to nose talasi stanice
izmeštene na sto metara od sna.
Onda čuješ.
Znaš i da ne odeš:
sve je to nežnost duboko ispod kore.
Ivana Pantelić rođena je 07.09.1994. godine u Lazarevcu. Osnovne i master studije Srpske književnosti i jezika završila je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radi kao nastavnica srpskog jezika u osnovnoj školi u Lazarevcu. Prvu zbirku poezije Čamci za ptice objavila je 2021. godine u okviru edicije Prva knjiga Matice srpske. Trenutno radi na rukopisu druge knjige poezije i zbirki priča za decu.
Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:
205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)
205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX
Hvala!