piše Kićolik, sopstveni papagaj Svetolika Jozića
Svetolik. Svetkolik. Svet ovolik. Leži on tako, razjapljenih čeljusti. S vremena na breme, poneki sitan mehur iz ustiju. Ona ćute (za divno čudo), od zvuka poneki hrk uz disanje. Osluškujem njegove unutrašnje organe: Svetolikova jetra: ja se prva budim. Dosta mi je toga. Sredi svoje telo. Svetolikov-pomućen-mozak: voleo bih da je ostala pesma, nešto od juče, samo da ne mislim ssssaaamo da ne miisim, koji sam film gledao? Šta sam jeo pročitao, ko sam, eto, samo da ne dođe. Samo da spavam još malo. Maalo jooš hibernacije. Davaj, neću da mislim dobro jutro, gde smo se zaglavili… Svetolikova bešika: jesam li puna ili puna elana; Mozak iz zadnjeg dela, mnogo manje pomućen: šta me je snašlo da budem deo ovoga Svetolikovo slepo crevo: čoveče, ja sam jedno crevo. Srce: ajde još malo da pumpamo možda dođe do mozga! Je l te? Šta nije s mozgom u redu? Šta sve uho čuje, ne biste znali. Svetolik. Svetkolik. Svet ovolik! Zato i ne želim da vidim ništa. Evo, ne gledam, reče mi oko, lepo krupno, obuzeto beonjačom, oko. Možda levo, možda desno, ko će ga znati. Dakle, gledao sam nešto. Da, evo ga. Evo! Evo, ga, budi se. Matori. Budi se, matori! (Leteće perje). Svetolik, Svetkolik! Svet ovolik…