Uniženi činovnik kod Ljermontova i Gogolja
Piše: Nevena Stanojević
Kako bismo definisali pojam uniženog činovnika, vratićemo se u XVIII vek, tačnije, u period poslednjih godina vladavine Petra I, koje su obeležene reformama u Rusiji. Cilj reformi je bio obrazovanje snažne vojske i države, ali su reforme donele i korenite ekonomske i društvene promene. (Lotman, 17)
Za određenje pojma uniženog činovnika važna je Tabela rangova iz 1722. godine. Prva, osnovna ideja podele na redove/rangove trebalo je da predstavlja zauzimanje položaja prema sopstvenim sposobnostima i po svom stvarnom doprinosu državnim poslovima. Vojna, građanska i dvorska služba imale su po 14 razreda. Za pojavu uniženog činovnika u ruskoj književnosti značajno je nasledno i lično plemstvo. Nasledno plemstvo je u građanskoj službi moglo da se stekne tek od osmog ranga. Petar I je želeo da otvori pristup najvišeg državnog staleža ljudima iz raznih društvenih grupa koji su se istakli u službi. Zbog toga je značajno uvođenje ličnog plemstva. Lično plemstvo u građanskoj službi je obuhvatalo ljude koji su pripadali rangovima od četrnaestog do devetog. Lično plemstvo je uživalo niz staleških prava plemstva. Lični plemić je oslobođen od telesnih kazni, glavarine i regrutacije, ali to pravo nije mogao da prenese svojoj deci. Ljudi iz grupe ličnog plemstva nisu imali prava da poseduju seljake, da učestvuju na plemićkim skupovima i da budu birani na izborne plemićke funkcije. (22) Treba pomenuti i da građanska služba nije važila za plemenitu. Zvali su je „pisarskom“ službom, a obično je bila predmet gnušanja. Za razliku od građanske, vojna služba je bila plemenita služba. Ljudi u prvih pet rangova činili su generalitet, od šestog do osmog razreda više oficirske činove, a od devetog do četrnaestog razreda niže oficirske činove. Svih četrnaest razreda u vojnoj službi imalo je pravo naslednog plemstva. Vlast države je počivala na dve figure, na figurama oficira i činovnika. U Aleksandrovo i Nikolajevo vreme građanski činovnik počinje u određenoj meri da pretenduje na društveno uvažavanje poput oficira.
Činovnik je predstavljao „čoveka na plati“. Njegovo blagostanje neposredno zavisi od države. Činovnik koji zavisi od plate i čina, pokazao se u Rusiji kao najpouzdaniji sluga države. (Lotman, 23) U ruskoj kulturi XVIII i početka XIX veka, činovnik se prikazivao kao cepidlaka i podmitljivac, što se može shvatiti kao stereotip društvene recepcije.
Službenici u Kolegiju inostranih poslova morali su da imaju besprekorne manire, da dobro vladaju francuskim jezikom, a da se na ruskom jasno izražavaju. Bilo je važno i da paze kako se odevaju (24). Nakon 1722. godine i stupanja na snagu Tabele rangova, bilo je značajno i obraćanje po činu, jer je čin određivao ponašanje ljudi. (29)
Treba pomenuti još jednu značajnu pojavu, koja je vezana za odnos prema plemstvu. Reč je o hrani i posluživanju hrane na večerama. Hrana se posluživala prema činovima, pa su oni sa dna lestvice mogli da posmatraju pune tanjire onih koje su oslovljavali sa „visokoprevashodstvo.“(28) Način odevanja građanskog plemstva se takođe razlikovao od načina odevanja vojničkog plemstva i dvorskog plemstva. (23)
Priča o odevanju nas dovodi do jednog činovnika, titularnog savetnika iz devetog reda građanskog plemstva. To je Akakije Akakijevič Bašmačkin. U Gogoljevom „Šinjelu“, činovnik želi da mu krojač zakrpi šinjel, ali uskoro saznaje da to nije moguće i da je jedino rešenje koje će ga štititi od hladnoće novi šinjel. Da bismo došli do Akakijevog oblačenja i potrebe za novim šinjelom, počećemo opisom njegovog izgleda. Akakije je prikazan kao neko ko nije baš naočit. Akakije je „malog rasta, pomalo boginjavog lica, pomalo riđ, reklo bi se kanda i poluslep, s ćelom na glavi, naboranih obraza, a boje u licu takozvane hemoroidne.“ (Gogolj, 243) Pripovedač nam na početku daje prikaz Akakijevog rođenja, objašnjenje za njegovo ime, kao i za njegovo prezime. Bašmačkin, kaže pripovedač, prezime je nastalo od bašmaka. Kaže se da su otac i deda, čak i šurak nosili čizme i menjali đon samo tri puta godišnje. (244) Bašmačkin je bio činovnik za prepisivanje akata. Kaže se da je na krštenju dete plakalo i napravilo takvu grimasu, kao da je slutilo da će vremenom postati titularni savetnik. (245) Kasnije saznajemo da je u Akakijevom glasu bilo nečeg što je priklonjeno tuzi, ali je on služio s ljubavlju. Važno je napomenuti da je Akakije „služio“, bio koristan državi, a on je time dobio čin plemića. On nije mario za odelo. Vic-mundir mu je bio crvenkaste boje. Za njegov vic-mundir se uvek nešto lepilo. Ovo možemo shvatiti kao dodatno unižavanje izgleda Akakija Akakijeviča. Slamke, končići i smeće su bili često prilepljeni za njegov vic-mundir. Akakije nije pažljivo gledao kuda ide. Kada je jeo, to je činio brzo i isto tako nije mario za to šta jede, jer nije osećao ukus jela. Brzo je jeo, pa se dešavalo da pojede i neku muvu koja bi upala u hranu. Pripovedač nas obaveštava o tome kolika je bila plata Akakija Akakijeviča. Plati od 400 rubalja godišnje jedino se suprotstavlja severni mraz. (Gogolj, 249)
Gogolj nam daje prikaz jutra u Petrogradu, nešto nalik na prikaz Nevskog prospekta u istoimenoj pripoveci. On u „Šinjelu“ napominje da je zima u Petrogradu neprijatelj svih činovnika, čak i onih na visokim pozicijama, ali da su, u poređenju sa njima, titularni savetnici bespomoćni. „Jedini im je spas da u slabom šinjelčiću svom pretrče što brže mogu pet – šest ulica, a zatim da u tremu cupkaju nogama o pod, dok se ne raskrave smrznute sposobnosti i darovi bez kojih ne bi mogli vršiti svoje dužnosti“ (250). Ovde dolazimo do Akakijeve potrebe za novim šinjelom. Šivenje novog šinjela košta 80 rubalja. Kao što je već rečeno, Akakijeva godišnja plata je 400 rubalja, ali on povremeno dobija povišicu. Njemu je potreban nov šinjel, pa on odlučuje da smanji svoje izdatke, a vremenom se navikava na to. Pomisao na nov šinjel ispunjava život Akakija Akakijeviča. Nabokov u eseju „Šinjel“ govori o procesu oblačenja Bašmačkina. Proces oblačenja je u stvari svlačenje i postepen povratak u potpunu nagost sopstvenog duha, kaže Nabokov. On ističe i da u ovom svetu potpune beskorisnosti, najviši domet koji strast, želja i kreativni nagon mogu da dosegnu jeste nov šinjel. (82) Kada Petrovič sašije šinjel, Akakijevo raspoloženje postaje svečano. „U svakom trenutku je osećao da je na njemu nov šinjel, pa se čak nekoliko puta osmehnuo od nekog unutrašnjeg zadovoljstva.“ (Gogolj, 261) Svi žele da vide Akakijev šinjel. Akakije odlazi na večeru kod pomoćnika šefa. Pomoćnik šefa ga prethodno poziva, a kao objašnjenje nam je dato da pomoćnik šefa time želi da pokaže da nije gord i „da se poznaje i s nižima od sebe“. Ovo nas dovodi do čina. Kod Gogolja je čin predstavljen kao ozakonjena fikcija, koja ne označava stvarne čovekove osobine. Čin je za Gogolja prazna stvar, a fikcija vlada životom.
Vratimo se novom šinjelu. Novi šinjel donosi nova osećanja, a Akakije „kao da se oženio“. Ideja o nečemu novom otvara vrata još većim žrtvama (gladovanju), samo da bi se ostvario ideal. Kontrast između položaja i načina života pomoćnika šefa i Akakija uočavamo prilikom Akakijevog pristizanja na večeru. „Pomoćnik šefa je živeo na velikoj nozi: na stepenicama je svetlela lampa.“ (Gogolj, 263) Pripovedač nam slika stan pomoćnika šefa i ulazak Akakija Akakijeviča u sobu. Svi reaguju tako da preusmeravaju pažnju sa njega na njegov šinjel. Akakije „prosto nije znao šta da radi“, a ubrzo mu se i prispavalo. (264) Gogolj ovde pojačava kontrast između Akakija i drugih činovnika. Akakije kao da nije pripadao tom krugu ljudi. Još na početku smo mogli da primetimo da je njegovo slobodno vreme bilo ispunjeno ponovnim prepisivanjem akata. On nije odlazio u pozorište, igrao karte ili nešto slično, pa mu se zato prispavalo i želeo je da krene, ali ga činovnici u tome sprečavaju. Oni ponovo žele da istaknu posebnost njegovog šinjela i da u čast novog šinjela popiju šampanjac. Akakije se ubrzo iskrada iz sobe, podiže šinjel sa poda i polako kreće kući. Dat nam je prikaz ulica noću i Akakija koji je na početku vrlo raspoložen, a potom stupa na trg „sav ispunjen nekim iznenadnim strahom, baš kao da mu je srce predosećalo neku nesreću.“ (265) Akakije se boji ogromnog trga, ulice koja se širi i otvara nepoznat prostor. On na trenutak zatvara oči, ali se tada dešava ono što nas ponovo vraća lišavanju i što nam ponovo donosi sliku uniženog činovnika pred petrogradskom zimom. Akakiju otimaju šinjel. Dolazi novi dan, a on ne odlazi u kancelariju (jedini put u životu), a sutradan odlazi u starom ogrtaču. Akakije odlazi do „uticajne ličnosti“, kako bi pokušao da nađe kradljivca šinjela. Na osnovu susreta Akakija sa tom ličnošću, možemo da primetimo strogost uticajne ličnosti dok je u društvu ljudi koji su mu po činu ravni. Ovde se dešava upravo ono što smo maločas pomenuli. Čin određuje ponašanje ljudi, a iz načina obraćanja Akakija uticajnoj ličnosti, saznajemo da je ta ličnost u trećem ili četvrtom razredu Tabele rangova. Akakije mu se obraća sa „vaše prevashodstvo“ (271), a Akakijev čin zahteva obraćanje sa „vaše blagorodije“, a tako se može obratiti i svakom plemiću nezavisno od njegovog čina. (Lotman, 27) Glas „uticajne ličnosti“ je grub. „Uticajna ličnost“ u svakom pogledu unižava Akakija i njegov položaj. „Uticajna ličnost“ grdi Akakija, oseća se zadovoljno „potpuno opijen mišlju da njegove reči mogu onesvestiti čoveka.“ (Gogolj, 272) Znamo kako ovo sve utiče na Akakija. On umire. „Petrograd ostade bez Akakija Akakijeviča, kao da ga u njemu nikada nije ni bilo.“ (274) Kako pripovedač kaže, na Akakija nije obraćao pažnju čak ni neki prirodnjak koji i običnu muvu ispituje pod mikroskopom. (274) Gogolj ovde ne završava priču o Bašmačkinu. On upliće fantastiku u završetak ove priče. „Po Petrogradu se najednom razneo glas, da se kod Kaljinkina mosta, i još malo dalje, pojavljuje noću mrtvac, po izgledu činovnik, koji traži nekakav ukraden šinjel.“ (Gogolj, 275) Bujica nevažnih detalja ovde stvara hipnotički efekat, pa nam tako izmiče jedna prosta stvar. Gogolj ovde maskira najbitniju informaciju. Čovek koga greškom smatraju za duha Akakija Akakijeviča, zapravo je čovek koji je njemu ukrao šinjel. Policajac u najčudnijem paradoksu u celoj priči greškom duha zamenjuje za njegovu antitezu. (Nabokov, 90) Tako nam je dat prikaz Akakija Akakijeviča, koji otima šinjele, kao da protestuje za sve ono što je u životu pretrpeo. I posle smrti je Akakije za ljude ostao činovnik – ne čovek, već činovnik koji otima šinjele. Treba napomenuti da je prvo izdanje priče (1839) imalo naziv „Priča o činovnikovoj krađi kaputa.“ (Kuprejanova, 575) Iz ovog proizlazi da se najdublje jezgro priče otkriva u fantastičnom epilogu – posmrtnoj pobuni Akakija Akakijeviča, njegovoj osveti „uticajnoj ličnosti“, koja je zanemarila očaj i žalosnu žalbu pokradenog siromašnog činovnika.
Početak Ljermontovljevog nedovršenog romana „Kneginja Ligovska“ podseća na Gogoljev „Nos“. „Godine 1833, 21. decembra, u 4 sata po podne…“ (Ljermontov, 113) Već u prvoj rečenici možemo uočiti uticaj Gogolja na stvaralaštvo Ljermontova. Ljermontovljeva „Kneginja Ligovska“ počinje kancelarijsko-poslovnom izrekom. Ova metoda usmeno-literarnog pričanja, koja prekida izlaganje događaja, bila je karakteristična za Gogoljev manir tridesetih godina. Gogolj nas već na prvoj strani obaveštava ko je činovnik koji radi „u jednom nadleštvu“. Tako i Ljermontov kaže da je Voznesenjskom ulicom išao jedan mladi činovnik, koji sanja o nagradi i dobrom ručku. (113) Ovde možemo naslutiti prvu razliku između Gogoljevog i Ljermontovljevog činovnika. Gogoljev Akakije Akakijevič nije bio sposoban da izdrži nagradu za dugu službu i radije bi se vratio prvobitnom poslu prepisivanja akata. Ljermontovljev činovnik, saznajemo u daljem tekstu, teži uspehu i promeni pozicije. Odmah na početku ovog nedovršenog romana činovnik se sudara sa kočijama plemića iz oficirske službe. Već ranije smo rekli da je plemstvo iz vojnih krugova uživalo veće povlastice od građanskog plemstva. To se ogledalo i u nabavci konja i kočija. Činovnik ovo shvata kao poniženje, koje je samo jedno u nizu poniženja koja će on doživeti od strane društva.
Ljermontov ovde daje nacrt lika Pečorina, koji će biti potpuno oslikan u romanu „Junak našeg doba“. Nama je ovde bitan odnos Pečorina, kao pripadnika vojne službe, prema činovniku građanske službe. Ljermontovljev činovnik, Krasinski, opisan je kao mlad čovek, koji nosi šapku neogređenog oblika i plavi zimski šinjel sa starinskim okovratnikom od dabrovine. Krasinski pokušava da se uklopi u društvenu sredinu, pa njega možemo naći u restoranu „Feniks“, koji se nalazio kod zadnjeg prilaza pozorišta. Pečorin je bio stalni gost pozorišta i restorana. Ljermontov nam daje sliku oficira koji često ide u pozorište, koji gleda „Fenelu“ po ko zna koji put, ali koji u pozorištu razmišlja da li je Negurova dobila pismo, a onda primećuje pokrete nepoznate dame.
Nakon prvog čina odlazi u „Feniks“. Tamo se nalazi i Krasinski. Kod Gogolja nam je dat Akakije Akakijevič koji slobodno vreme provodi kod kuće, a ovde je prikazan činovnik koji sedi u restoranu i koristi slobodno vreme na drugačiji način. Krasinski ovde doživljava još jedno poniženje od strane Pečorina, koji je svima prepričao kako je tog dana udario nekog činovnika kočijama. Ljermontov daje objašnjenje šta u ruskom društvu znači doživeti skandal. Kako on kaže, ništa ne vredi, „vi gubite sve: naklonost društva, karijeru, poštovanje prijatelja.“ (124) Krasinski ne želi da trpi poniženja. Kod Gogolja smo videli da Akakije jedva uspeva da se izbori protiv činovnika koji ga zadirkuju. Krasinski zaustavlja Pečorina i oni razgovaraju u hodniku pozorišta. Krasinski želi da se pobuni, ali shvatamo da njegovi pozitivni ideali uopšte nisu veći od onih protiv kojih on podiže glas. Pečorin je hladan prema Krasinskom. Setimo se kako se „uticajna ličnost“ ponaša prema Akakiju. „Uticajna ličnost“ je stroga i hladna. Pečorin, koji je u ovom slučaju „uticajna ličnost“, ne želi da svi čuju kako Krasinski viče. Pečorin želi da izbegne skandal.
Krasinski ima oštru svest o sopstvenoj individualnosti. On je neko ko ima nestrpljive želje i strastvenu veru u mogućnost njihove promene. U daljem tekstu naići ćemo na ponovni susret Krasinskog i Pečorina. Kako bi pomogao knezu Ligovskom, Pečorin odlazi u ministarstvo da traži Krasinskog, a ne zna da je to isti onaj činovnik sa kojim je imao nesuglasice. Pečorina upućuju na adresu Krasinskog. Slike koje Ljermontov niže o mestu stanovanja Krasinskog polako počinju da pojačavaju uniženost tog činovnika u odnosu na visoko društvo. Saznajemo da Krasinski živi u stanu koji nosi broj 49. „Broj 49 je mračan i tajanstven, sličan broju 666 iz Apokalipse.“ (Ljermontov, 189) Ovo možemo shvatiti na razne načine. U ovom slučaju to možemo objasniti kroz jedan od najjednostavnijih načina shvatanja ovog broja. Ako dobro osmotrimo broj 49, sabiranjem cifara 4 i 9, dolazimo do broja 13. To nam već dovoljno govori o simbolici brojeva, o broju 13, koji sa sobom nosi more asocijacija. Da bi Pečorin došao do broja 49, on mora da se probija po dubokom snegu i blatu. Isto tako i Krasinski pokušava da se probije kroz sneg i blato visokog društva. Pečorin mora da prođe kroz usko dvorište nepravilnog oblika. Put do stana Krasinskog polako nam otvara iskrivljene slike, onostranost. Psi reže, zadah je težak, strašni tragovi sirotinje, uski prozori – Pečorin sve to prolazi ne bi li došao do 4. sprata na kom živi činovnik. On razgovara sa majkom činovnika. Na stolu primećuje knjigu, koja otkriva tajnu nesigurnost Krasinskog. Reč je o knjizi „Najlakši način da se uvek bude bogat i srećan“. Daje nam se slika starice, koju su nevolje pogrbile, a koža joj je po boji postala kao pergament. (161) Ubrzo nailazi Krasinski i dolazi do ponovnog susreta uniženog i oficira. Krasinski nakon toga govori majci o Pečorinu kao o smrtnom neprijatelju. On ne poverava majci pravi razlog za osećanje mržnje prema Pečorinu. Kako pripovedač kaže, „kao da se bojao da će njoj taj razlog izgledati suviše ništavan.“ (163) Ova scena oslikava jaz između sveta Krasinskog i sveta Pečorina. Krasinski u Pečorinu vidi protivnika. Krasinski želi da se drsko suprotstavi tom svetu bogatih plemića.
U Krasinskom uočavamo prkosnu želju da ličnim zaslugama podigne nivo svog čina. Krasinski želi da dobije nagradu, povišicu. U Gogoljevom „Šinjelu“ smo videli Akakija, koji se ne snalazi kada dobije novi zadatak kao nagradu. „To je Akakiju Akakijeviču bilo teško. “ (Gogolj, 247) Stanislav Krasinski je bio ambiciozan i drugačije je gledao na svet. Za njega je visoko plemstvo u istom trenutku predstavljalo nešto čiji bi deo želeo da postane, ali je u visokom plemstvu naišao na licemerje i sebičnost. On jeste nemoćan u okviru bogatog društva. Nemoćan je i Akakije Akakijevič, ali Krasinski je uvek spreman da odgovori. Njegove ambicije odišu istim osobinama kojima se on suprotstavlja.
Prateći Krasinskog, stižemo do kuće Ligovskih. On dolazi do kneza i razgovara s njim o poslu koji treba da se obavi. Pre toga saznajemo na koji način se Krasinski oblači – posmatra kancelarijske kicoše „da bi naučio vezivati kravatu.“ (Ljermontov, 163) Kreće kući kneza Ligovskog „pun straha i nejasnih nada.“ (163)
Pomenućemo odnos ljudi u salonu prema pojavi Krasinskog. Kneginja se učtivo obraća Krasinskom. „On je odgovorio jednostavno i kratko.“ (166) Ako se vratimo na Lotmanov prikaz ruske kulture XVIIIi XIX veka, zapazićemo da su određeni činovnici morali da imaju besprekorne manire. Mi smo obavešteni o tome da Krasinski radi u ministarstvu. On je zato činovnik koji se jasno izražava i pazi kako se odeva. Setimo se Akakija Akakijeviča. On ne mari za svoj stari šinjel i teško uspeva da izrazi ono što želi. Njegove reči su isprekidane, a rečenice nesigurne.
Krasinski u jednom trenutku govori kneginji da je za više plemstvo zabava i raskoš, a za činovnike posao i briga. Ovo je važno, jer Krasinski ovde jasno razdvaja dva pola društva. E. N. Mihajlova govori o ovome u knjizi Proza Ljermontova. Tumači rečenicu Krasinskog kao galantni kompliment. Krasinski tako opravdava pravo kneginje na besposlenost, ali duboko značenje skriveno je pod spoljašnjom uljudnošću njegovih reči, kaže Mihajlova. (146) Za nas je važan utisak koji Krasinski ostavlja na posmatrače. Kneginjina rođaka primećuje da Krasinski nije uopšte nespretan, „kao što bi se moglo očekivati od jednog činovnika.“ (Ljermontov, 167) Lotman je govorio o tome kako građanska služba nije važila za plemenitu i kako je obično bila predmet gnušanja. U ovoj sceni se primećuje stereotip društvene recepcije kod kneginjine rođake, koja očekuje da će činovnik biti nekulturan, bez manira.
U IX glavi nedovršenog romana, Ljermontov nam daje prikaz ponovnog poniženja Krasinskog. Bal kod baronice R. predstavlja „sud nemilosrdnog društva“ za kneginju. Za Krasinskog je to još jedna prilika da sa zavišću razmišlja o tome kako će sigurno biti bogat, „po svaku cenu“. „Po čemu sam ja gori od njih?“, Krasinski se pita. Ovde se u potpunosti otkriva ono što smo ranije zapazili. Krasinski želi da natera društvo da ga ceni. On skida šešir kao poznanik, s poštovanjem se poklanja kneginji i knezu, ali oni njega nisu opazili, ili ga nisu prepoznali. On od tog trenutka počinje da mrzi kneginju i odlazeći govori uzrečicu „sitničarske mržnje“. Ovde se zatvara lik Krasinskog, a Ljermontov niže slike bala, okupljenih otmenih ljudi i dama. B. Ejhenbaum u knjizi O proze uočava sličnost u opisu dama na balu kod barona R. sa Gogoljevim opisima.
Ejhenbaum kaže da je Ljermontov bio veoma impresioniran Gogoljevim „Nevskim prospektom“. On ističe da se kod Gogolja može uočiti i veliki moralno-opisni materijal sa satiričnim crtežima tipičnih figura društva. Viktor Vinogradov ovome dodaje i uticaj puškinovskog manira. Pominje i odraze stila Odojevskog, koji satirički prikazuje otmeno društvo. Ejhenbaum tvrdi da se u Ljermontovljevim delima može primetiti okrenutost ka literaturi o uniženom činovniku i gogoljevskim crtežima Petrograda. Kod Gogolja osećamo odnos između Moskve i Petrograda. Odnos između kneza Ligovskog i činovnika Krasinskog kod Ljermontova nam je dat na sličan način. Kaže se: „Da je knez bio petrogradski stanovnik, on bi mu priredio doručak od 500 rubalja, ako mu taj čovek treba – čak bi ga pozvao kod sebe na bal…ali ni za šta na svetu ne bi jednostavno uveo u svoj salon jednog tuđeg čoveka koji ničim ne pripada višem društvu. Ali knez se vaspitavao u Moskvi, a Moskva je tako gostoljubiva Starica.“ (Ljermontov, 166)
Iz svega što je do sad rečeno proizlazi zaključak da Ljermontov izgrađuje prozni stil slobodnom kombinacijom najoriginalnijih književnika svog vremena, a kada je reč o nedovršenom romanu „Kneginja Ligovska“, u kojem on detaljno prikazuje odnos predstavnika visokog društva prema uniženom činovniku, Ljermontov, kako smo videli, mnogo toga duguje Gogoljevom pređašnjem radu.
Literatura:
Эйхенбаум, Борис, „Герой нашего времени“, О Прозе: Сборник статей, Л., Изд. «Художественная литература», 1969, С. 231 – 305, elektronsko izdanje: http://feb-web.ru/feb/lermont/critics/eih/eih-231-.htm?cmd=p.
Gogolj, Nikolaj Vasiljevič, „Šinjel“, Pripovetke, prev. Borislav Kovačević, Beograd, 1948, str. 243 – 281.
Купреянова, Е. Н, „Н. В. Гогољ“, История русской литературы, II – от сентиментализма к романтизму и реализму, Наука, Ленинград, 1981.
Lotman, Jurij, Besede o ruskoj kulturi: svakodnevica i tradicija ruskog plemstva (XVIII vek – početak XIXveka), prev. Zorislav Paunković, Novi Sad, 2017.
Михайлова Е. Н, Проза Лермонтова, Гос. изд-во худож. лит-ры, 1957, elektronsko izdanje: http://feb-web.ru/feb/lermont/critics/mih/mih-001-.htm?cmd=p.
Nabokov, Vladimir, „Šinjel“, Eseji, prev. Maja Vračarević, Beograd, 2006, str. 77 – 93.
Ljermontov, Mihail Jurjevič, „Kneginja Ligovska“, Proza, prev. Svetozar Matić, Beograd, 1948, str. 111 – 179.
Dodatna literatura:
Ejhenbaum, Boris, „Kako je napravljen Gogoljev Šinjel“, Beogradski književni časopis, prev. Tanja Popović, br. 27, leto 2012.
Ejhenbaum, Boris, „Ljermontov“, Književnost, izabrao Aleksandar Petrov, prevela Marina Bojić, Beograd, 1972, str. 191 – 209.
Nevena Stanojević je rođena 1997. godine u Kruševcu. Studira opštu književnost i teoriju književnosti. Piše pesme i kratke priče.