Proleće
Iz tvrde ispošćene zemlje
još mamurne od mraza
izbijaju bledunjave zelene vlati.
na jedvite jade.
Trava se rađa, prašnjava
i isto tako neslavno umire.
I to je slika proleća,
a hteli bismo da je vedro
ružičasto i suncem okupano.
Kop
u oknu rudnika pokidan san
otkopi sipke niskopi zasipi
u oknu rudnika silovan dan
stropovi uskopi potkopi nasipi
***
dok kandže bagera kopaju rake
prolama lelek kroz tamne gore
ugreješ dahom čvornate šake
doljom talasa magla ko more
olovni mrtvac u grob pre smrti
brzo se prekrstiš i kreneš smelo
razdireš grubo utrobu što drhti
bore ti brazdaju voštano čelo
Po šumama
Kosturi trulih stabala
pevaju odu pohlepi.
Proklinjući zvuk testere,
broje godove sa nemih panjeva:
devedeset tri, devedeset četiri…
Stotinu sedam, stotinu osam…
Kunu groblja stoletnih hrastova:
Ne imao roda, ni poroda!
Ruke ti se od zla osušile!
Dabogda te sunce ne grejalo!
Tihuje proplanak posut kućercima
ofarbanim gašenim krečom, u srećne dane.
U pustim avlijama plavičaste košnice,
kuće mrtvih pčela.
I ne čuje se više ni sekira, ni testera,
ni vetar, ni kos.
Samo nebo miluje gore svojim širokim rukama
dok sunce oplakuje ljudsku nesreću.
Aleksandra Jovičić: Rođena u Prištini, odrasla u Orahovcu. Diplomirala je na Odseku za opštu književnost i teoriju književnosti Univerziteta u Beogradu, masterirala na Departmanu za srpsku književnost i jezik Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Piše poeziju, kratke priče i eseje. Njeni radovi zastupljeni su u domaćim, regionalnim i inostranim časopisima i književnim zbornicima. Dobitnica nagrade Mak Dizdar mladom pjesniku za najbolju neobjavljenu zbirku pesama (Stolac 2017). Zbirka Lutanja objavljena je i promovisana u Stocu 2018. godine u okviru festivala Slovo Gorčina.