Piše: Andrea Stojanović
Film First Reformed iz 2017. je dugo očekivano delo Pola Šredera, jednog od najcenjenijih scenarista koji je bio glas generacije i onda se na dvadeset godina utišao uz povremena mrmljanja bez sluha za izazove savremenosti. Scenario mu je doneo prvu nominaciju za Oskara posle duge i do pre dvadeset godina poštovane umetničke karijere. Radnja je već viđena u Šrederovim najboljim delima – frustracija, bes, i očajanje snažnih, muških likova nesposobnih da se ispolje u savremenom svetu.
Film govori o nesposobnim i neinspirisanim muškarcima i crkvi, senkama pređašnje duhovnosti i snage. Protagonista je Itan Houk u ulozi oca Tolera, sveštenika koji ne može da se moli, čija crkva ne okuplja više od dvadesetak vernika nedeljno. Crkva First Reformed je paradigmatski prikaz crkve uopšte – svodi se na prodaju suvenira i pripreme za proslavu 250 godina pukog postojanja, jedinog aspekta rada kojim može da se pohvali. Statični kadrovi, prazan filmski plan i odsustvo filmske muzike odaju naturalistički, svedeni utisak koji se uglavnom odlično uklapa u antireligiozni film.
Sveštenik neinspirisano drži dosadne propovedi dok prodaje tematske priveske i kačkete. Osoba koja treba da vodi duše kroz izazove smrtnog života i pripremi ih za smrt nije prešla u službu jer se odazvala na poziv Boga. Otac Toler je sopstvenog sina savetovao da ratuje kao dobrovoljac, i oterao ga u smrt. U veri manje nego u alkoholu, samo pokušava da nađe utehu i namiri krivicu.
Prvi značajniji izazov, prvi čovek koji je od oca Tolera njega zatražio savet, razgovor i razrešenje unutarnjih mora, izvršava samoubistvo negde na pola filma. Reč je o inteligentnom, privlačnom mladiću Majklu, oženjenom trudnom Meri koju igra Amanda Sejfrid. Velika dilema koju Majkl, vatreni ekolog i aktivista, predstavlja ocu Toleru je želja da ne donese dete na svet koji je po njemu na rubu ekološke propasti. Ovo se iz nekog razloga nameće kao velika, duboka misao iako je Meri prilično jasno da dete želi da zadrži, a i deluje kao da je uveliko prešla treći mesec. Autorki teksta nije jasno kakve veze Toler i Majkl misle da imaju sa ovom njenom odlukom.
U grotesknoj sceni sahrane, Meri istresa nešto što izgleda kao kesa od usisivača na mestu gde je odložen toksični otpad. Neka deca iz crkvenog hora loše pevaju jednu od aktivističkih pesama okružena transparentima, i veoma svedena, naturalistička režija naglašava humor, kukavičluk i tragediju iza Majklovog samoubistva.
Majkl nije planirao da uskrati fetusu pravo na život, već sebi pravo da taj život posmatra, usmerava, i izdržava. Meri doživljava prvu veliku izdaju od strane osobe kojoj je verovala, na koju se oslanjala, i koja je trebalo da podrži. Drugu veliku izdaju donosi joj otac Toler. Nesrećan i prazan, on toliko nema kompas da ga zavodi ideologija očigledno depresivnog pojedinca koji je upravo izvršio samoubistvo.
U ovom trenutku počinju da paralelno teku dve radnje, dva moguća ishoda koji vode do nerazjašnjenog, neizvesnog kraja filma. Otac Toler kao da potpuno nestaje nakon Majklove smrti, i preuzima njegovu dvostruku ulogu. Jednu u kojoj nalazi Majklovu bombu i planira da izvrši teroristički napad, i drugu u kojoj se sve više zbližava sa Meri, i sve jače oseća i telesnu i duhovnu privlačnost. Sve intenzivniji odnos sa Meri je prikazan autentično i intimno, za razliku od Tolerove transformacije u ekoteroristu putem guglanja i čitanja isečaka iz novina.
Tolera i publiku na iščekivanje terorističkog napada ne navode očajanje pred uništenjem Božje tvorevine koliko kratka, savršeno napisana scena u malom američkom dajneru: scena poniženja, besa i frustracije pred moćnijim neprijateljem, toliko prisutna kod Šrederovih muškaraca – Travisa Bikla, Džejka LaMote, Vejda Vajthausa i mnogih drugih. Toler ne želi rešenje, on ne planira da nešto promeni, ili makar inspiriše dalje promene. Želi krv i osvetu. Želi da se ne oseća bespomoćno.
Nasuprot očekivanjima, film (i verovatno Tolerovo privremeno prebivalište među živima) se završava dugom scenom trijumfa požude, čulnosti, i buđenja želje za uživanjem u bliskosti i lepoti. Lepoti cure koja uprkos ekološkoj svesti i kesi za usisivač od pokojnog muža nastavlja da se bori.
Andrea Stojanović je rođena u Beogradu 1992. godine, studira engleski na Filološkom fakultetu i bavi se književnim prevodom sa engleskog i francuskog. Voli da čita, gleda i sluša priče, i drago joj je što može da podeli mišljenje o nekima pre nego što se previše namnože i pojedu je na spavanju.
Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Film i misao.
Možda će vas interesovati i:
Babaduk