Kratak pregled raspadanja (odlomci)
Emil Sioran
Genealogija zanesenjaštva
Svaka je ideja, sama po sebi, neutralna, ili bi trebalo da bude takva; čovek je, međutim, oživlјava, odslikavajući u njoj svoje strasti i svoje mahnitosti; isprlјana, pretvorena u ubeđenje, ona se užlјeblјuje u vremenu, poprima oblik zbivanja: tako se obavlјa prelazak od logike ka epilepsiji… Tako nastaju ideologije, učenja i krvave lakrdije.
Po nagonu idolopoklonici, mi predmete naših priželјkivanja i naših snova pretvaramo u bezuslovnost. Istorija i nije drugo do defile lažnih Bezmernika, beskrajni niz hramova podignut sumnjivim povodima, te ponižavanje duha pred Neverovatnim. I onda kad se udalјuje od religije, čovek joj ostaje potčinjen; on kuje kipove bogova u znoju lica svoga, da bi ih potom grozničavo prigrlio: njegova potreba za izmišlјotinama i za mitologijom jača je od očiglednosti i ismevanja. Za sve njegove zločine kriva je sposobnost obožavanja: onaj ko bezumno voli nekog boga prisilјava i druge da ga vole, spreman da ih satre ako se usprotive. U svakoj netrpelјivosti, ideološkoj nepomirlјivosti ili obraćanju vidlјiva je životinjska suština zanosa. Nek čovek izgubi moć ravnodušnosti: on već postaje mogući ubica; nek svoju ideju ovaploti u bogu: posledice su bezbrojne. U ime boga ili njegovih lažnih zastupnika ubija se: nasilјa koja je podstakla boginja Pravda, te ideja nacije, klase ili rase, ravna su nasilјima inkvizicije ili reformacije. Razdoblјa duhovne usrdnosti povezana su sa krvavim podvizima: Sveta Tereza morala je biti savremenica spalјivanja jeretika, a Luter – pokolјa selјaka. U mističnim krizama mogu se istovremeno čuti cvilјenje žrtava i uzdasi fanatika… Upravo pod okrilјem vere cvetaju vešala, ćelije i tamnice nastaju iz potrebe za verom koja je zauvek opustošila duh. Upoređen sa čovekom koji raspolaže jedinom istinom, svojom istinom – đavo izgleda prilično jadno. Nepravedni smo prema Neronima i Tiberijima: njima nije dolazio na um pojam jeretika: bile su to samo izopačene sanjalice koje su se zabavlјale pokolјima. Pravi zlikovci su oni koji ustanovlјuju pravovernost na religioznom ili političkom planu, koji su uveli razlikovanje između vernika i otpadnika.
Krv počinje da teče onoga trenutka kad odbijemo da se pomirimo s razmenlјivim karakterom ideja… Ispod čvrstih odluka viri nož; zapalјene zenice nagoveštavaju umorstvo. Oklevalački duh, duh dotaknut hamletizmom, nikad nije bio opasan: načelo zla je u napregnutosti volјe, u nesposobnosti utanjanja u uzvišeno spokojstvo, u prometejskoj megalomaniji jednog roda koji crkava zbog ideala, rasprskava se od sopstvenih uverenja i, našavši zadovolјstvo u tome da se ruga sumnji i lenosti – porocima koji su plemenitiji od svih njegovih vrlina – tone u prokletstvo, u istoriju, u nedoličnu mutlјavinu otrcanosti i apokalipse… Premnogo je izvesnosti: uklonite ih, i, pre svega, uklonite posledice njihove: vaspostavićete raj. Šta je Pad do traganje za istinom i osećaj sigurnosti da je ona pronađena, ostrašćenost dogmom, udomlјenje u dogmi? Iz toga se rađa fanatizam – mana nad manama, koja podstiče čoveka na uspešno delovanje, na prorokovanje, na nasilјe – lirska guba što okužuje duše, potčinjava ih, drobi ih ili ih oduševlјava… Tome ne podležu jedino skeptici (ili dangube i estete), jer oni ništa ne predlažu, budući da – istinski dobročinitelјi čovečanstva – ruše njegova unapred utvrđena mišlјenja i ispituju njegova ludačka stanja. Sigurnije se osećam u društvu Pironovom no u društvu Svetoga Pavla, zbog toga jer je dosetlјiva mudrost krotkija od razularene svetosti. U ražešćenom duhu prepoznajemo grablјivu zverku; ne znamo prosto kako da se odbranimo od prorokovih kandži… Čim neko povisi glas, svejedno da li u ime neba, javnosti ili pod kakvim drugim izgovorom, bežite od takvoga: satir vaše samoće, on vam ne oprašta to što živite sa ove strane njegovih istina i njegovih žestina; hteo bi da podelite njegovu histeriju, njegovo dobro; hoće da vam ih nametne, da vas unakazi. Biće obuzeto nekom verom, koje ne bi pokušalo da tu veru saopšti drugima – pojava je teško spojiva sa zemlјom, na kojoj napast spasa čini život nedišlјivim. Obazrite se oko sebe: na sve strane vuku se sablasti koje nešto propovedaju; svaka je ustanova izraz nekog poslanstva; opštinske kuće, kao i hramovi, imaju svoje vrhovnike; vlast, sa svojim propisima – metafiziku za majmune… Svi se upinju
da poprave svet svima; prosjaci, pa čak i neizlečivi bolesnici, teže ka tome: bolnice i pločnici ove planete kipte od reformatora. Želјa da se postane izvor zbivanja deluje na svakog kao mentalni nered ili kao volјno prokletstvo. Društvo – pakao spasitelјa! Biće da je Diogen, sa
svojom lampom, u njemu tražio – ravnodušnika…
Dovolјno mi je da čujem nekoga kako iskreno govori o idealu, o budućnosti, o filozofiji, da ga čujem kako izgovara ono „mi” s prizvukom poverenja, ili kako se poziva na „druge”, smatrajući sebe njihovim tumačem – da bih počeo da ga smatram za svoga neprijatelјa. Vidim u njemu neostvarenog nasilnika, dželata takoreći, dostojnog mržnje isto onoliko koliko su to i tirani, ili najčuvenije glavoseče. To dolazi otuda što svaka vera vrši neku vrstu nasilјa, utoliko strašnijeg ukoliko je sprovode veći „čistunci”. Ljudi zaziru od prepredenjaka, od lupeža, od lakrdijaša; a oni se, međutim, ne mogu okriviti ni za jednu od velikih trzavica istorije; pošto ni u šta ne veruju, oni ne kopaju po vašim dušama niti po vašim zadnjim mislima; prepuštaju vas vašem nemaru, vašem beznađu ili vašoj uzaludnosti; za ono malo trenutaka blagostanja što ih je upoznalo, čovečanstvo treba da zahvali njima: oni izbavlјaju narode koje fanatici muče a „idealisti” upropašćuju. Neopterećeni doktrinom, idu jedino za ćefom i za interesom, za prilagodlјivim porocima, hilјadu puta snošlјivijim od pokora koji pričinjava despotizam s načelima; jer sva zla života dolaze od „koncepcije života”. Savršen političar trebalo bi da se oda temelјnom izučavanju starih sofista ili da uzima časove pevanja – i korupcije…
Fanatik pak nepotkuplјiv je: ako ubija u ime neke ideje, isto tako može i da pogine za nju; u oba slučaja, i kao tiranin i kao mučenik, on je monstrum. Nema opasnijih stvorenja od onih koji su patili zbog nekog uverenja: veliki progonitelјi dolaze iz redova stradalnika kojima nisu odrublјene glave. Umesto da oslabi težnju ka moći, patnja je raspalјuje; stoga se duh oseća prijatnije u društvu razmetlјivaca no u društvu mučenika; i ništa mu nije tako mrsko kao prizor nečijeg umiranja za ideju… Iznuren uzvišenostima i klanjima, sanjari o provincijalnoj dosadi u svetskim razmerama, o Istoriji koja bi utonula u takvo mrtvilo da bi sumnja poprimila značenje događaja, a nada vid teške, opšte nesreće…
Antiprorok
U svakom čoveku dremucka prorok, i s njegovim buđenjem poraste količina zla u svetu…
Ludilo propovedanja toliko je ukorenjeno u nama da izbija iz dubina nepoznatih nagona održanja. Svako očekuje svoj trenutak u kome će nešto predložiti: bilo šta. Raspolaže glasom: to je dovolјno. Skupo nas košta to što nismo gluvi ni nemi…
Svi se, počev od smetlara do snobova, razmeću svojom kriminalnom velikodušnošću, svi dele uputstva za sreću, svi bi da upravlјaju hodom svih: zajednički život od toga postaje nepodnošlјiv, a živlјenje sa sobom još nesnosnije: ako se čovek uopšte ne meša u tuđe poslove, onda je toliko obuzet sopstvenim da svoje „ja” preokreće u religiju, ili ga, kao naopaki apostol, poriče: žrtve smo sveopšte igre…
Obilјe rešenja za različite vidove bitisanja može se uporediti jedino s njihovom tričavošću. Istorija: proizvođenje ideala… šašava mitologija, mahnitanje hordi i samotara… odbijanje da se stvarnost sagleda onakva kakva jeste, ubitačna potreba za neistinama…
Podsticaj našeg delanja nalazi se u nesvesnoj težnji da sebe smatramo za središte, razlog i cilј vremena. Pomoću uhodanih mehanizama, vođeni gordošću, u planetu pretvaramo taj komadić mesa i svesti, što jesmo. Kad bismo imali tačan osećaj za naše mesto u svetu, kad bi porediti postalo nerazlučno od živeti, saznanje o zanemarlјivosti našeg prisustva smrvilo bi nas. Ali život podrazumeva tu nemoć sagledavanja sopstvene mere…
Ako je tačno da sve naše radnje – od disanja do osnivanja carstva i metafizičkih sistema – proizilaze iz iluzije o našoj važnosti, onda to važi utoliko pre za proročki nagon. Ko bi, obdaren jasnim uvidom u sopstvenu ništavnost, i pokušao da deluje i da se nameće kao spasitelј?
Čežnja za svetom bez „ideala”, za umiranjem bez doktrine, za večnošću bez života… Raj… Ali mi ne bismo mogli da opstanemo ni jednu sekundu bez zavaravanja; prorok u svakome od nas je ono zrnce ludosti koje nas čini srećnima u našem ništavilu.
Savršeno lucidan, što će reći savršeno normalan čovek, trebalo bi da se oslanja isklјučivo na to ništa koje se u njemu nalazi… Čujem ga, u mislima, gde govori: „Lišenom svrhe, lišenom svih svrha, meni su od priželјkivanja i patnji ostale jedino njihove formule. Odolevši iskušenju donošenja zaklјučaka, pobedio sam duh, kao što sam pobedio život kad sam sa gnušanjem odbio da u njemu potražim ishod.” Čovek, kao prizor – podstiče me na povraćanje! Ljubav – susret dva isplјuvka. Osećanja crpu svoje bezmerje iz kukavnog rada
žlezda. Jedini uzvišeni stav je u poricanju egzistencije, u osmehu koji se unosi iznad poraženih prostora.
(Imao sam nekada jedno „ja”; sada sam tek puki predmet… Klјukam se svekolikim drogama samoće; droge sveta behu odveć slabe da bi mi pomogle da ga zaboravim. Pošto sam ubio proroka u sebi, pitam se kako to da za mene još ima mesta među lјudima?)
Izgubiti se u Bogu
Duh koji bi da sačuva svoju posebnost na svakom je koraku ugrožen od stvari na koje ne pristaje. Pošto ga pažnja – njegova najveća prednost – često napušta, on podleže iskušenjima od kojih bi da pobegne, ili postaje žrtva nečistih tajni… Ko ne poznaje ona strahovanja, one drhtaje, one vrtoglavice kroz koje se približavamo životinji, i vrhunskim pitanjima? Kolena nam drhte a ne savijaju se; ruke nam se traže a ne dotiču se; upiremo pogled uvis a ne primećujemo ništa… Čuvamo uspravni ponos koji nam sokoli duh; gnušamo se nad kretnjama i time izbegavamo dokazivanje; pomoću očnih kapaka prikrivamo smešnu neizrecivost u pogledu. Pokliznuće, koje nam predstoji, nije neizbežno; neobična, ali nipošto nova nezgoda – na obzorju naših strava već se ukazuje osmeh… ne, nećemo zabrazditi u molitvanje… Jer, konačno, On ne mora da likuje; naša ironija ugroziće veliko početno slovo njegovog imena; naše srce će savladati jezu koju on zrači.
Ako takvo biće zaista postoji, ako nam slabosti pretežu nad odlučnošću, ako su neobjašnjive tajne nadjačale naša traganja, šta će nam, onda, uopšte mišlјenje, kad ispada da su sve naše teškoće razrešene, naša pitanja ukinuta i odložena, naša strahovanja umirena? Bilo bi odveć lako da je tako. Svako višnje biće – oličeno ili zamišlјeno – jeste način da se zabašure problemi; pa ne samo problemi no i njihova osnova, a ona se, upravo, krije u panici čula.
Bog: okomiti upad u naš strah, spas što poput groma udara u srce naših traganja – traganja nezavedenih nadom – otvoreno gaženje našeg neutešnog i dragovolјno neutešivog ponosa, otiskivanje jedinke na sporedni kolosek, besposličenje duše kojoj je oduzeto nespokojstvo…
Ima li većeg samoodricanja od vere? Bez nje, dakako, upadamo u bezbrojne ćorsokake. Znajući, međutim, da ništa vodi jedino ni u šta, da je svet puki produkt naše tuge, zašto bismo se odricali zadovoljstva da po njemu posrćemo, razbijajući glavu u sudarima sa zemljom i sa nebom?
Rešenja koja nam predlaže nasleđeni kukavičluk najobičnija su izvrdavanja obaveza koja nam nameće intelektualna pristojnost. Zavaravati se, živeti i umreti nasamaren, to je ono što čine lјudi. Ali postoji jedna vrsta dostojanstva koja nas sprečava da se izgubimo u Bogu i koja pretvara sve naše trenutke u molitve koje nikad nećemo izreći.
Varijacije o smrti
I
Upravo zato što život ne počiva ni na čemu, što za nj ne nalazimo ni bledog obrazloženja, upravo zato mi i postojimo u njemu. Smrt je isuviše proračunata; svi su razlozi na njenoj strani. Tajanstvena za naše nagone, ona se, u razmišlјanju, prikazuje sasvim prozirna, bez
opsena i bez lažnih čari nepoznatog.
Nagomilavanjem bezvrednih tajni i monopolisanjem besmislica, život nas zastrašuje više od smrti: on je velika Nepoznata.
Kuda nas vode tolika praznina i nepojmlјivost? Pošto je priželјkivanje smrti odveć logično, dakle jalovo, mi se grčevito hvatamo za dane. Izgleda da bi život, ako bi našao jedan jedini argumenat u svoju korist – jasan, i neosporno očigledan – time sebe poništio; nagoni i slutnje nestaju u dodiru sa Tačnošću. Sve što diše hrani se Neproverlјivim; malo više logike za postojanje bilo bi ubitačno – bio bi to korak u Bezumno… Dajte životu tačan cilј: istoga časa izgubiće privlačnost. Neodređenost njegovih usmerenja ono je što ga čini jačim od smrti – zrnce jasnoće svelo bi ga na jad i bedu grobalјa. Jer pozitivno učenje o smislu života za dan bi opustošilo Zemlјinu kuglu; ne bi se mogao naći besomučnik koji bi na njoj ponovo oživeo plodnu neverovatnost Žudnje.
II
Ljudi se mogu grupisati prema najćudlјivijim merilima: prema naravima, sklonostima, snovima, žlezdama. Ideje se menjaju kao kravate: jer svaka ideja, svaki kriterijum dolazi spolјa, shodno prilikama i slučajnostima vremena. Ali ima nešto što potiče iz nas samih, nešto što upravo jesmo mi, nevidlјiva, ali iznutra proverlјiva stvarnost, čudno i vajkadašnje prisustvo u nama, koje uvek možemo da uočimo, a koje izbegavamo da prihvatimo, i koje je za nas značajno jedino pre no što se zbude: to je smrt, ta istinska mera… Ona, najprisnija dimenzija svih živih bića, jeste ono po čemu se čovečanstvo deli na dve nesvodive polovine, međusobno tako udalјene da je između njih veće rastojanje no između orlušine i krtice, između zvezde i isplјuvka. Između čoveka koji nosi osećanje smrti i onoga koji to osećanje nema zjapi provalija slična ponoru između dva potpuno odsečena sveta; obojica, ipak, umiru; ali jedan ne zna, drugi poznaje svoju smrt; jedan umire tek trenutačno, drugi neprestano… Po njihovom položaju oni su upravo antipodi; nalaze se na suprotnim tačkama jedne iste definicije; nepomerlјivi, podležu istoj sudbini… Jedan živi kao da je večan; drugi bez prestanka misli svoju večnost i poriče je u svakoj misli.
Ništa ne može izmeniti naš život osim postupnog ulagivanja onim silama koje ga u nama nište. Nijedan novi princip ne nalazi ni u obmanama o napretku ni u procvatu naših sposobnosti; sve je to za nj potpuno prirodno. A ništa što je prirodno nije kadro da napravi išta drugo do to što jesmo.
Sve ono što predočava smrt unosi u život kvalitet novine, menja ga i ojačava. Zdravlјe ga održava takvog kakav jeste, u jalovoj istovetnosti; a bolest je delanje, najžešće delanje koje čovek može da razvije, pomamno kretanje… bez napredovanja, najizdašnije rasipanje energije bez kretnji, narogušeno, strasno iščekivanje munje od koje nema leka.
III
Domišlјatosti nade kao i argumenti razuma protiv opsesije smrti pokazuju se nemoćni: njihova besmislenost samo raspalјuje žudnju za smrću. Ima samo jedna „metoda” kojom se može pobediti ta žudnja: valјa je živeti do kraja, okusiti sva njena milјa, sve jeze, ne učiniti ništa da im se izbegne. Opsesija koja se živi do prezasićenja gasi se u sopstvenom prekomerju. Nadnesena nad beskraj smrti, misao uspeva da je otupi, da u nama izazove gađenje, negativnu prepunost koja ništa ne štedi i koja, pre no što porekne i umanji čari smrti, razotkriva taštinu živlјenja.
Onaj ko se nije odao slasnoj jezi teskobe, ko, u mislima, nije proživeo slatku stravu svoga iščezavanja, niti osetio nežna i surova klonuća, nikad se neće osloboditi opsesije smrti – a onaj što se, vičan poukama strave, i pretresavši u glavi svoje trulјenje, dragovolјno sveo na prah i pepeo, moći će da gleda u prošlost smrti – a sam će biti uskrsli čovek koji ne može više da živi. Nјegova će ga „metoda” izlečiti i od života i od smrti.
Svako veliko iskustvo je kobno: slojevi života su tanki; arheolog duše i bića, koji ih prekopava, naći će se, na kraju istraživanja, pred praznim ponorima. Uzalud će žaliti za površinskim ukrasima. A antička Tajanstva, tobožnja otkrića vrhovnih tajni, u oblasti spoznaje nisu nam ništa zaveštala. Posvećeni su se, svakako, obavezivali da ništa ne odaju; nemoguće je, međutim, da se među njima nije našao nijedan brblјivac; ima li išta suprotnije lјudskoj prirodi od takve upornosti u čuvanju tajne? Stvar je u tome što tajni nije ni bilo; postojali su obredi i prožimanja jezom. Šta bi se drugo, osim bednih ponora, i moglo otkriti iza skinutih velova? Postoji jedino posvećivanje u ništavilo – i u smešnu činjenicu što živimo.
… Razmišlјam o nekom Eleusinu opamećenih duša, o čistoj Tajni, bez božanstava i bez žestokih varki.
Emil M. Sioran rođen je 1911. godine u selu Rasinari u Karpatima, u Rumuniji, kao sin pravoslavnog sveštenika. (Na rumunskom jeziku, njegovo prezime se izgovara Čoran.) Po završetku gimnazije u Sibijuu, studirao je filozofiju u Bukureštu, gde je diplomirao odbranivši rad o Bergsonu. Svoju prvu knjigu na rumunskom jeziku, pod naslovom Na vrhovima očajanja, objavio je 1933. godine i za nju dobio dve nagrade: Nagradu za mlade pisce, kao i nagradu rumunske vlade. Tokom 1936. i 1937. bio je profesor u gimnaziji u Brašovu i Sibijuu, a krajem 1937. godine dobio je stipendiju Francuskog instituta u Bukureštu za nastavak studija u Parizu, gde je trebalo da pripremi disertaciju o Ničeovoj etici, koju, zapravo, nikada nije ozbiljno nameravao da napiše. Od tada nije napustio Francusku. Deset godina kasnije, počeo je da piše na francuskom jeziku. U međuvremenu postaje vodeći filozof savremene francuske misli. Nikada se nije vratio u Rumuniju. Umro je u Parizu, 1995. godine, i sahranjen je na groblju Monparnas. Životna saputnica Emila Siorana – Simon Buve, na neki način odaje priznanje njegovom filozofskom stavu utopivši se u moru 2005. godine.
Ovaj bliski prijatelj Semjuela Beketa i Ežena Joneska bio je zajedno s njima temelj ljudske misli i avangarde dvadesetog veka.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Reč i misao.