DA ZNAŠ DA ĆE SUTRA BITI SMAK SVETA, TI BI…?
Jovana Račić: Pozvala bih simpatiju da razgledamo arhitekturu, popila jedan Berry-Berry i prepustila se slučaju.
Đorđe Simić: Sigurno ne bih bio jedan od onih glavnih likova koji svim silama pokušava da se spasi i pronađe neko skrovište – dočekao bih ga u svom stanu, okružem ljudima i stvarima koje volim. Sit i pripit.
Marko Đorđević: Slagao da mi je rođendan. Tako bismo smak sveta pomešali sa pesmom čije reči svi znamo napamet.
Jelena Žugić: Sačuvala bih u džepu semenku omiljene voćke sa gozbe. I onda je zavitlala u svemir: Drvo i vizuelno izgleda kao veliki prasak semena. Pa da počnemo sve ispočetka!
Marija Krtinić Veckov: Ne volim previše da govorim o temama zbog kojih osećam anksioznost. 
Verovatno bih otišla na plivanje. Od vode često znam da zaboravim šta se dešava oko mene. A i život je nastao u vodi, pa možda tako treba dočekati i njegov kraj. Svakako bih pre toga, kao i sav pošten svet, paničila, plakala, pokušavala da nađem neko rešenje, gugla sve moguće načine da se izvučem, pretraživala letove za svemir, tražila novu rutu do ivice Zemlje koja još uvek nije zagušena gužvom u saobraćaju… Uobičajene stvari.
Aleksandra Jovičić Đinović: Potrudila bih se da dovršim do kraja knjigu koju čitam, da ne umrem u neznanju.
Milica Špadijer: Čitala sam da ljudi, kada dobiju dijagnozu neke terminalne bolesti, nakon perioda depresije, ako uspeju da se pomire sa svojom sudbinom, budu najsrećniji kada nastave do kraja da žive kao i pre. To je potvrda da su donosili dobre izbore i osmislili svoj život. Tako da bih, da znam da će sutra biti kraj za sve nas, preskočila deo sa depresijom, spremila bih stan, skuvala nešto lepo i provela dan u prirodi sa porodicom.
Aleksandar Tanurdžić: Prvo bih zaboravio na to, kao i na sve datume, jer nikad ne znam koji je tačno (pretpostavljajući da je smak sveta unapred najavljen); neko bi mi javio, ja izgovorio wtf i pustio goth metal da pridodam atmosferi, na primer Nightwish – Poet And the Pendulum ili The Greatest Show On Earth, pa malo Senide, jer – što da ne.
Jelena Vukićević: Nasmejala sam videvši pitanje, jer prijatelji znaju da umem da izgovorim „kad će nešto da nas udari, plivaćemo svi“… Sad kad promislim, moj odgovor je da ne znam, hm. Otišla kraj jednog od staroplaninskih potočića i slušala huk vode i plesala: ili otišla, plivala i pustila da me nosi, Ibar reka. Zamisliću da je to reka mog detinjstva, a ne ovo čemu svedočimo danas, deponiji smeća i definiciji ekološke kastastrofe.
Možda iznova i iznova čitala Rilkeovu Orfej. Euridika. Hermes ili Pesmu nad pesmama.
A možda bih već naredno jutro odgovorila drugačije.
Možda.
Ognjenka Lakićević: Pošto smak sveta zamišljam kao nepostojanje etike i vrednosti, eksploataciju ljudi i životinja, mrcvarenje planete i prirode, nešto kao lagani proces koji se dešava pred našim očima pre nego najavljeni smak sveta koji se dešava u trenutku, ponekad nisam sigurna da ga ne živimo. S druge strane, da tako najave, verovatno bih plakala jer ne bih želela da se rastanem s ljudima koje volim, a onda bih se sa svima njima napila.
Valentina Bakti: Organizovala igranku u Kvaki 22 ili na Zemunskom keju.
Milana Grbić: Ako bi sutra bio smak sveta, nikako ne bih volela da ja saznam za to. Kad bih ipak saznala, radila bih sve ono što najviše volim, i što radim kad god imam vremena: puštala svoju omiljenu muziku, čitala svoje omiljene romane i gledala omiljeni film. I poslala lepe poruke svima onima koji mi išta znače, bilo da smo redovno u kontaktu, ili ne.
I KAKVU BI GOZBU TADA PRIREDIO/LA?
Jovana Račić: Malu, prefinjenu, otmenu i opulentnu. Volela bih da je sreda popodne, pored Dunava. Pozvala bih sedmoro ljudi. Bilo bi puno svetlucavih lampica, šljokica, koktela, sladoleda i tiramisua. Slušali bismo Magazin.
Đorđe Simić: Gozba bi bila vid čiste anarhije – otišao bih u hipermarket i grabio sve što mi se u tom trenu učini primamljivo.
Marko Đorđević: Praline u obliku planeta Sunčevog sistema (i svakome po jedna za džep, jer ne znamo koliko traje put).
Jelena Žugić: Čini mi se da mi u našem dobu najviše smeta što smo jedni drugima često usputni sudari vrtložnih čestica. Kao neka dobro polirana, opasna vozila koja se gube u beskrajnim i brzim metamorfozama svemira. Tako da bih ja, pre svega, priredila gozbu koja se ponavlja. Drive-in restoran preobrazila bih u postojan prostor serijskih gozbi, gde zvanice mogu stalno da dolaze i susreću se, i bogovski se goste, sve dok se ne steknu uslovi da postanu bliski.(U pozadini bi išla pesma Arctic Monkeys-a “Batphone”, koja kaže: “Vehicles will pass by, but I know when it’s you”.)
Marija Krtinić Veckov: Mada jesam gurman, mislim da bi to bila jedinstvena prilika u kojoj ne bih razmišljala o hrani. Nikada mi nije bilo jasno zašto su osuđenici na smrt dobijali obrok po želji pre pogubljenja. Kao da je to nekakav kompenzacija za to što će i sami uskoro postati pečenje. Radije bih otišla praznog stomaka.
Aleksandra Jovičić Đinović: Verovatno bih spremila što kaloričniji i nezdraviji obrok sačinjen od svih onih namirnica koje inače izbegavam, jer me grize savest i boli želudac.
Milica Špadijer: Imam čudne asocijacije na gozbu – Trimalhionovu gozbu iz Satirikona, film Kuvar, lopov, njegova žena i njen ljubavnik, i konačno, Platonovu Gozbu. Pretpostavljam da bih onda uzela najbolje od svake – ogromnu trpezu punu đakonija od Petronija, postavljenu kao u Grinavejevom filmu, na kojoj bi se vodili interesantni filosofski razgovori. To bi bio događaj posle kojih bi ste se osećali nahranjeno i telesno i duhovno – svim onim divnim stvarima koje je čovečanstvo vekovima stvaralo.
Aleksandar Tanurdžić: Krajnji je čas – ko će trošiti vreme na kuvanje. Igrao bih Uno sa svima koje volim, pili bismo neke šotove sa onim ljutim sosom, tabasko mislim da se zove. Ta igra se svakako pretvori u pakao. Bilo bi glasno, puno raznoraznih emocija i naravno, zabavno.
Jelena Vukićević: Plesali, pevali bismo i čitali omiljene bajke, pesme; vikali, plakali, grlili, opraštali…neki bismo verovatno samo i ćutali na toj gozbi.
Ognjenka Lakićević: Nisam dovoljno kul i cinična da napravim gozbu kako bih slavila kraj sveta, iako je čovečanstvo možda to i zaslužilo svojom bahatošću (ali ima nežnih izuzetaka). Nemam dovoljno mašte da zamislim nešto takvo osim kao u filmovima, pa samim tim je i maštovitost mojih odgovora ograničena.
Valentina Bakti: Šlagersku gozbu uz dedinu rakiju!
Milana Grbić: Napravila bih uobičajenu žurku, nalik onima koje priredim s vremena na vreme, i kakve sam opisala u Karmi: sa obilnom zakuskom, puno belog vina i mutnog piva, i gde je obavezno dozvoljeno pušenje. Obezbedila bih i barem mali balkon za one kojima dim smeta. Okupila bih nekoliko najboljih prijatelja i muzički izbor prepustila onima koji to rade bolje od mene, a ja bih imala samo jednu muzičku želju.
Leksikon je otvoren do objavljivanja novog broja! Ako želite da se upišite, pošaljite nam svoje odgovore na redakcija@libartes.rs. Najukusnija rešenja ćemo objaviti ovde!
Libartes je nezavisni projekat, neprofitni, što znači da se finansira samo zahvaljujući slobodnim donacijama. Redakcija, kao i saradnici, prevodioci, učestvuju volonterski na projektu, ali kako bi se održao kvalitet, kompetentnost i neophodno održavanje čitavog posla, potrebno je vreme , kao i određeni finansijski izvori. Vašim doprinosom bismo mogli da budemo još zanimljiviji i kvalitetniji! Donirajte već danas!