1.
Sedeli su na obali. Isidora uz samu vodu, zaronjenih stopala u pesak, uživala je u toploti, povetarcu i morskoj peni pod prstima. Andrej je čitao na nekoliko koraka dalje, na steni, u poluhladu ispod niskih četinara. Nešto joj je doviknuo, ona se glasno zakikotala. More je bilo kao akvarel: prozirno i modro, prostiralo se unedogled. Samo je jedno ostrvce na horizontu narušavalo savršenu liniju i utisak beskonačnosti.
S druge strane, na kraju staze, nazirala se omanja kuća od tesanog kamena, sa malim tremom i drvenom ogradom, sveže ofarbanom u belo i obraslom bugenvilijom u punom cvetu. Prizor su dopunjavale svetloplave škure, sveže oprani čaršavi na štriku i nekoliko stolova sa stolnjacima iste svetloplave boje ispred kuće.
Osim plaže i kafanice, u blizini nije bilo ama baš ničega. Kamenjar, nešto zakržljale trave, četinari, stabla mandarina… Sve malo, jednostavno, prozračno…
Oboje su imali pedesetak godina. Dobro, možda i koju godinu više, ali onako preplanuli i nasmejani mogli su lako da zavaraju posmatrača koji ih ne poznaje. Oboje su imali oči boje tog istog mora, tih istih škura i sveže ispeglanih stolnjaka.
Prošlo je već pet godina otkako su rešili da ostave sve. Odavno je svet otišao dođavola i svi pokušaji da nađu neku svoju stazu završavali su se neslavno. A probali su, nije da nisu. Isprva svako za sebe, a onda i zajedno.
On je pisao. Mnogo. Dobro. Smelo. Pisao je upravo o plavetnilu mora, o ljudima koji umeju da cene slobodu, o tajnama, istoriji, o ljubavima nestalnim i nemirnim… Pisao je britko, precizno, jasnim i čvrstim rečima. U srcu još dečak, nedorastao blatu, vremenu punom poluistina i tame… A pokušavao je, zaista jeste. Slao je rukopise izdavačima, vukao kojekakve za rukav, učestvovao na svim mogućim konkursima, pisao blogove, kačio citate gde je stigao…
I ona je pisala. Dobro, ne toliko fanatično i dobro kao on, a i nekako je više bila lirski tip. Pisala je poeziju, tek poneku bojažljivu kratku priču. Nije ni pokušavala da ih objavi. Slala ih je njemu i još ponekoj prijateljici. Glava joj je neprestano bila u snovima, ali srce ju je vuklo na zemlju. Nije imala hrabrosti da se otrgne: previše strahova, previše realnosti, previše života…
Poznavali su se oduvek. Još kao deca. Još tada su govorili zajedničkim jezikom, kao da su se sve njihove sličnosti i različitosti prelamale kroz reči, poglede, osmeh, kroz miris dugih prolećnih večeri, kroz neku prizmu bliskosti samo njima znanu. Još od prvog trenutka kad joj je rekao: „Budi moja“ i kad je, najzad, posle milion slomljenih olovaka kojima je pokušavala da mu dočara šta oseća, i stvarno postala njegova.
Pružali su jedno drugom podršku dok im je tlo drhtalo pod nogama, držali se za ruke iako su odavno prestali da budu deca. Ona je sanjarila, on ju je spuštao na zemlju. On se nervirao, očajavao, a ona je samo ponavljala – videćeš, sve će jednom doći na svoje. Ne može ovo da traje večno. Moraju se jednom složiti kockice. I još milion sličnih fraza, od onih koje vole da ponavljaju po ženskim časopisima, da bi ti već u sledećem pasusu nabili na nos hiljadu nedostataka koje moraš ispraviti da bi bila srećna.
A onda su se kockice stvarno složile.
Naravno, i dalje za umetnike u stvarnosti nije bilo mesta, i dalje su oni bili previše osećajni, previše nekako pravi da bi se uklopili u jurnjavu, žurbu, niske pobude i ulizičke šeme modernog izdavaštva.
Ali, jednog dana jednostavno su odlučili da odu.
Ništa ih više nije vezivalo. Deca su dovoljno odrasla da se brinu o sebi, prijatelji se uglavnom već i sami razišli, voleli su svoj grad, ali ne toliko da bi ostali da se uguše u njemu.
Upitno ga je pogledala. „More?“
„More“, klimnuo je glavom. Odavno su se razumeli s malo reči.
4.
„Šta to pišeš?“ – upitala je s vrata. On je sedeo za malim drvenim stolom u uglu i nešto kuckao na laptopu.
„Završavam najzad i ovaj poslednji roman. Još nisam smislio naslov. Trebaće mi tvoja pomoć“, toplo se osmehnuo.
Protresla je još vlažnu kosu i nasmejala se.
„Iako ga nikad niko neće pročitati?“
Slegnuo je ramenima. Nije bila sigurna da li je u tom gestu bilo tuge ili mu je stvarno bilo sasvim svejedno. Odavno više nisu pričali o svetu koji su ostavili za sobom.
„Jesi li ikada ikome slao nešto od onoga što si ovde napisao?“
„Tu i tamo. Nekim prijateljima. Klincima. Nikad mi ništa nisu odgovorili. A ti?“
„Samo Nini. Nekako mi je žao da ne zna šta joj je majka sve napisala. Ali i ona stalno zaobilazi tu temu.“
„Šta li naša deca uopšte misle o nama?“
„Verovatno da smo pošandrcali pod stare dane“, zakikotala se. „Niko nas nije čitao dosad, nema mnogo svrhe nadati se da će biti drugačije“, dodala je nešto oporije. „Srećni smo ako nas rođena deca uopšte pročitaju.“
5.
Baš u tom trenutku, jedna mlada žena brisala je izlog knjižare. Prljavština i smog velikog grada videli su se pod svakim potezom krpe. Posle pola sata, kad se staklo osušilo, ponovo je prišla i na izlog zalepila veliki plakat: „Promocija: Pisac u izgnanstvu. Najnoviji roman Andreja M.“ Uf. Zapalila je cigaretu. Mora malo da se odmori pre nego što nagrnu ljudi. Andrej M., tajanstveni momak za koga niko zapravo nije znao ko je, pa ni da li zaista postoji, već neko vreme je privlačio čitaoce kao magnet. Svaki njegov novi roman rasprodat je u rekordnom roku. A pričalo se da mu je nova knjiga naprosto savršena. Moraće i sama da pozajmi neki primerak kad se masa raziđe…
6.
Isidora se spremala da krene s plaže ka kući. Tamo je Irena, meštanka koja im je pomagala oko hostela, prala prozore starim novinama koje su im deca slala da bi bili u toku s dešavanjima kod kuće. Ni Andrej ni Isidora nikad nisu hteli ni da ih pogledaju. Ali bile su korisne za brisanje stakla.
Upravo u tom trenutku, Irena je uzimala stranicu na kojoj se krajičkom mogao videti naslov „Najnovija zbirka Isidore M. prevedena na sedam jezika.“ A nešto niže: „U odsustvu autorke, njena kći primila nagradu žirija na prestižnim pesničkim večerima…“
No, umesto da nastavi prema kući, Isidora se baš u tom momentu ponovo okrenula prema moru. Andrej ju je dozivao: „Dora, hajde da se trkamo do one stene!“
Nije trebalo dvaput da joj kaže. U dva laka koraka već je bila u vodi.
Irena je zgužvala stranu i nastavila da pere prozore.
Jovana Kuzmanović (rođena 1979. godine u Beogradu) diplomirala je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Prevodi knjige za decu i druge tekstove sa engleskog na srpski i obrnuto, bavi se pisanjem, novinarstvom i lekturom.
Prevodila je, pisala i uređivala članke na engleskom i srpskom za časopise o računarima Kompjuterske igre, T3, Bonus i Gamer i pisala članke o knjigama za decu (časopis Veliko dvorište), kao i članke za Politikin Zabavnik.
Objavljivala je eseje u časopisu txt, pesme i priče u časopisu Libartes, priča Apokalipsa danas objavljena je u zbirci Ljubav u mom srcu (CEKOMS, Kreativno pisanje, Beograd 2019), a priča Sumrak duše u zbirci Virus 21 (Refesticon 2021, Bijelo Polje). Godine 2021. objavila je zbirku pesama Sutra ćemo trčati dalje u izdanju Nove poetike, a 2022. i roman Ugasiću svetlo u izdanju Lagune.
Trenutno radi kao prevodilac, lektor i lingvista kao vlasnica agencije Universalia, piše tekstove za časopis Svet kompjutera i prevodi romane za decu u izdavačkoj kući Odiseja. Piše prozu, eseje i poeziju i bavi se fotografijom.
Živi i radi u Beogradu. Govori engleski i španski jezik.
Budući da je Libartes neprofitna i volonterska organizacija, ukoliko možete i želite da podržite naš rad i finansijski, novac možete uplatiti kao mesečnu donaciju preko Patreona, ili na račun:
205-0000000270414-57 (dinarski, Komercijalna banka)
205-0070800051760-42 (devizni, Komercijalna banka) SWIFT/BIC: KOBBRSBGXXX
Hvala!