Piše: Miloš Zubac
Za Isidora Igića ne zna mnogo ljudi u Srbiji. Možda je to zato što ovaj povučeni kantautor predano čita Belu Hamvaša i živi u skladu s nazorima jednog džinovskog posvećenika u baštinu čovečanstva, nekonvencionalnog mudraca i briljantnog pisca, sasvim skrivenog od znanja ne samo planetarne, nego do pre koju deceniju i mađarske čitalačke publike. Da Isidor na svojoj strani ima neprebrojive slušaoce i poklonike, verovatno bi to značilo da ga pogrešno čita i nedovoljno razume.
Možda je to zato što ovaj pesnik s gitarom ne živi u beogradskom megapolisu kojem gravitira toliko snova utemeljenih u potrebi da se bude uspešan, niti u novosadskoj hipertrofiranoj sredini koja je druga od dve masovno željene životne adrese u Srbiji, nego ostaje u rodnom Majdanpeku, poklonjen svojoj porodici i gimnazijalcima kojima kao prosvetar približava latinski jezik.
Naposletku, možda je to prosto zbog idealnih okolnosti da Isidor Igić iz svoje milenijumske rudarske domaje bude čovek koji se spontano uzdiže u vrednost metafore – onaj koji nehotice može simbolisati celolupnu generaciju srpskih kantautora i muzičkih sastava čije stvaralaštvo, kao po nekoj kosmičkoj zabrani, izmiče većem prepoznavanju i usvajanju.
Koji god da je razlog od ova tri, a biće da su svi aktivni, pesmama Isidora Igića rado se vraćam, iz godine u godinu, a uskoro će biti iz desetleća u desetleće, jer nije malo vremena minulo od kada sam ga prvi put čuo. Ima nečega enigmatičnog i nedovršenog u njegovim ranim albumima, u trenju između jednog čistog pesničkog senzibiliteta, bremena muzičke melanholije i nostalgije i tehničke zagušenosti u zvuku, kojom se neretko zamućuje izvorna bistrina u pesmi. Ova formalna ograničenja s kojima se Igić ogledao tokom sobnih snimanja prva dva izdanja, više su paradoksalan kvalitet na njegovoj strani, nego što su slabost u njegovom izrazu. Oseća se da je to izlazak iz dečaštva s krilima koja jesu nikla i porasla, ali se još nisu raširila, a to – u podrazumevanom prisustvu talenta – uvek daje uzbudljive stvaralačke ishode. Lirska ozbiljnost karakteristična za prve zbirke pesama, zamašna pop lektira i izrazita sklonost ka američkom pank-andergraundu ali dosledno kanalisana u akustičarskom formatu, sastojci pravoslavnog pojanja u glasu, uz obrazovanje iz klasične starine što čoveka otvara ka negovanju filosofske supstance – jesu elementi koji Isidora Igića čine samosvojnim, distinktivnim i lako pamtljivim u srpskom kantautorskom bratstvu i sestrinstvu. Njegova izrazita potreba da bude snažno svoj, a da nikada ne zametne uzore možda se najlepše očitava u trenutku kada Isidor povuče ka Slobodanu Tišmi, ali ne obavezno onoj verziji sa studijskih prvenaca – ujedno i jedinaca Lune i La Strade, nego onom nenametljivom, autentičnom umetniku koji stoji na jednom jedinom koncertu u novosadskom „Studiju M” i izvodi ceo paket pesama, predodređen za drugi album La Strade, a koji potom ostaje studijski nezabeležen. Kao da je taj album kojeg nema – pronašao svoj neočekivani refleks u ranom stvaralaštvu Isidora Igića, zaronivši u jednom moru, a izronivši u sasvim drugom, naizgled niotkuda. Dosta je toga tek nagoveštenog i upravo maglenog kod Isidora, u duhu imena njegove prepoznatljive pesme „Magle maglite”. A kada u delima postoji znatno više nagoveštaja, nego do kraja izvedenih formula, onda se namernik može tim delima vraćati iznova, ljubopitivo i zainteresovano, u potrebi da otkrije još nešto, nedefinisano a prisutno. Nešto što mu je promaklo u prethodnim slušanjima i uživljavanjima. To jeste magnet prvih albuma Isidora Igića.
Da je ovo tekst o onome što je usledilo posle – o Igićevoj srećno ostvarenoj saradnji s Markom Nikolićem u identitetu Džonija Promisa i Sašom Zorićem iz sastava Kodagain, bilo bi sigurno reči o tome kako su se početni impulsi izdefinisali, kako je muzička forma postala dotegnutija i tehnički superiornija, kako je snimljen jedan album kakvog opet nema – onaj sa Igićevom govornom poezijom, ali nimalo u duhu recitatorskih izdanja s podmetnutom muzikom iz nekadašnje zajedničke zemlje, naposletku i to kako je Isidor svojom lirikom pružio adekvatno širok prostor jednom od naših najboljih i najprofilisanijih glasova današnjice, koji se opredelio da umesto džez standarda i šansona za koje je prosto bogomdan radi unutar začudnih, neočekivanih, alternativnih muzičkih formi. Međutim, ovo je tekst koji s namerom zadržava pažnju na vremenu pre nego što je osećajni i zamišljeni čovek iz Majdanpeka raširio svoja stvaralačka krila.
To širenje svakako mu nije donelo više publike, ali došlo je odavno vreme za mnoge impresivne letove bez posmatrača. Onaj koji bude hteo da se uistinu sretne sa Isidorom Igićem i njegovom veštinom i svrhom letenja – da prizovem ovde jednu svevremenu sintagmu-šifru kragujevačkog benda Istok iza – moći će to samo na istom nebu metafore, pod uslovom da poleti tamo i sam.
Miloš Zubac je književnik i muzičar iz Novog Sada. Pesnik s muzikom.
Školovao se u rodnom gradu i doktorirao na Katedri za srpsku književnost i jezik.
Od početka stoleća vodi muzičku grupu Prkos Drumski.
Po njegovoj zbirci pesama Poezika, nazvan je istoimeni festival regionalne autorske muzike.
Član je južnoslovenskog muzičkog kolektiva Novi Odmetnici.
Njegove stihove pevali su kantautori i sastavi: Prkos Drumski, Milan Korać, Nas dva, Olovni Ples, Nevjerni Tomo, (Izmenavremena), Mor Krom Kinski III, Čopor, Beleške Uroša Pajića, SPEKTAKL kvartet, Human Samii, Lightfire (Vrgorac), Mala Fea, Nemanja Nešić, Kap po kap.
U partnerstvu s Milanom Koraćem objavio dva albuma – Spektakl i Serbia. S Nevjernim Tomom objavio Male pesme za Draganu.
S Nemanjom Nešićem zasnovao ediciju muzičkih izdanja Jučerašnji svet.
Muzički album Manastiri posvetio sakralnim hramovima Fruške gore i Vojvodine.
Album Kosovske podigao na srpskoj narodnoj lirici s Kosova i Metohije. Snimio i albume Hazarske i Paralele I, II.
Njegova poezija i proza prevođene su na engleski, francuski, nemački i slovački jezik.
Oženjen je Draganom, zajedno imaju dve kćerke, Milenu i Mej.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Muzika i misao.