Sigmund Frojd je zapazio da je ljudska psiha slojevita i u psihologiju uveo novi pojam – nesvesno. Pod njim je podrazumevao jedan široki sloj psihe u koji se smeštaju ili potiskuju svi svesti trenutno nepotrebni sadržaji. Takođe je bio svestan i postojanja arhaično-mitološkog načina mišljenja nesvesnog, što prevazilazi okvire ličnog, nazivajući ga filogenetskim nasleđem sa početka našeg intelektualnog razvoja. Iako Frojd ovde govori o novom nivou svesti (evidentno, u smislu filogenetskog pradoba), teoriju dalje ne produbljuje, pominjući ove sadržaje samo kao arhajske, regresione elemente koji se često javljaju u snovima.
Na njegove osnovne postavke nadovezao se K.G.Jung, posvetivši najveći deo svog intelektualnog opusa pomenutoj tematici.
Racionalna svest jeste najmlađa tekovina psihološkog progresa. Slikovito gledano, „ispod” svesti, nalaze se (individualno) nesvesno, a zatim nesagledivo područje kolektivno nesvesnog.
Površinski sloj nesvesnog je lični sloj. Ono se oslanja na dublji i širi stratum bez-ličnog, kolektivnog. Ovo nesvesno nije individualnog već opšteg porekla. Dobijamo je nezavisno od naše volje, dok individualnu svest pojedinačno uobličavamo. Kolektivno nesvesno je riznica sveukupnog nasleđa čovečanstva, rezervoar zajedničkog sećanja. Sadržaji individualno nesvesnog nekad su bili svesni, ali su zaboravljeni ili potisnuti u nesvesno. Sa druge strane, sadržaji kolektivno nesvesnog uvek su samo to i bili, te nikako nisu mogli biti stečeni individualno, već su nasleđeni.
Naše kolektivno nesvesno potiče iz vremena drugačije percepcije, iz vremena slika i konkretnih značenja, kada se još nije mislilo, već zapažalo. Misao je tada bila objekat unutrašnjeg opažanja – nije se „mislila”, već se, kao pojava, osećala, videla ili čula. Ponašanje i komunikacija su tada zavisili od intuicije, a slika je zamenjivala reč. Naš predak nije mislio ni govorio, ali je video i osećao. Slika, viđena nebrojano puta od strane našeg pretka i njegovih potomaka, združena u kolektivnu asocijaciju, postala je okvir koji kada se uoči, pokreće automatske psihološke reakcije. Praslike smo kasnije preneli u mitove, nesvesni razloga našeg delovanja.
Tokom života nepreglednih članova čovečanstva, ponavljane radnje, odabrane kao najbolji odgovor u datoj situaciji, prešle su u naviku čovečanstva, postale mehaničke, instinktivne. Svaki pojednični odgovor Jung naziva arhetipom, a stecište svih, kolektivno nesvesnim. Jer, teško da se nešto može dogoditi prvi put, nešto što se već, u dugoj istoriji čovečanstva, ranije nije dogodilo. Kolektivno nesvesno, dakle, sadrži ta ranija iskustva i iskristalisane „odgovore“ na sve životne situacije – praforme, arhetipove. Arhetipovi su gotove forme, koje su se, usled velikog broja ponavljanja, utisnule u psihičku konstituciju. Kada se u životu pojedinca desi nešto što odgovara nekoj formi, u svest ispliva obrazac koji ispunjavamo sadržajem. Arhetipovi su određeni formom, ali na uslovan način, jer arhetipova ima koliko i tipičnih životnih situacija. Čovek kao individua zajedničkom arhetipu daje svoj izraz, pa on predstavlja vrlo širok okvir, koji je nemoguće zaobići, ali u okviru kog se „scena“ menja u zavisnosti od uma koji je postavlja: „Arhetip u suštini predstavlja nesvestan sadržaj, koji se putem osvešćivanja i prihvatanja menja i to uvek u onom značenju koje mu daje individualna svest u kojoj iskrsava“(Jung). Dok je ispod praga svesti arhetip je striktan okvir ponašanja vrste (korelat biološkog instinkta kod životinja), kada prozvan i aktiviran situacijom na koju se načelno odnosi dospeva u svest, postaje mesto aktivnog ispoljavanja individualiteta, sve do granica koje ga ocrtavaju. Kolektivno nesvesno tako ostaje neprikosnoveno kruto i rigidno, a arhetip dobija atribut „letećeg člana“ i jednog i drugog područja. Jedno mu propisuje okvir, drugo daje slobodu personalnog izražavanja.
Rodila se svest, opremljena naprednijim oruđem. Zavladali su zakoni logike, dok su slike ostale u sloju kojoj je ona strana. Pošto je svesti nepoznat ovakav način funkcionisanja, sa njim ne ume da izađe na kraj. Tako sadržaji kolektivno nesvesnog uspevaju da se nametnu, te ove sile dobijaju božansku konotaciju, rođenu u arhaičnoj predstavi sveta. Verbalna komunikacija je zbog očiglednih prednosti preuzela vodeću ulogu, ali njena celovitost u funkcionisanju dobija se tek uvažavanjem i slikovnog oblika, koji se, za razliku od svesti rukovođene čulima, vodi emocijom, intuicijom i projekcijom. Misao je u suštini bila otkrovenje. Ona nije bila ništa izmišljeno, već nešto nametnuto ili svojom neposrednom stvarnošću uverljivo. Razvojem svesti, slika ponašanja dobila je misaoni izraz. Ali, nije nestala. Ni jedan stepenik razvoja svesti nije bespovratno izgubljen, već predstavlja nezaobilazne stanice razvoja svakog pojedinca danas. Proces se ubedljivo potvrđuje posmatranjem odrastanja deteta. U njemu se prepoznaju stupnjevi kroz koje je prolazio naš predak – od egocentričnosti primitivnog, nagonskog čoveka, do socijalizacijom stečenih uloga civilizovanih savremenika. Na nesvesno ne možemo uticati, pa samim tim ni uteći mu. Što se više opiremo, to osećamo veći pritisak nesvesnih sadržaja, koji ne dozvoljavaju da se otrgnemo iz okvira naše vrste. U nemoći se javlja strah od nadređenog. Kada otpor zamenimo pokornošću, bežanje osluškivanjem, gordost poslušnošću, kada žrtvujemo svoju osobenost tekovinama kolektiviteta, kolektivno nesvesnom, „bog” postaje milosrdan. U stvari, tada učinimo preko potrebno povezivanje različitih slojeva svesti, dobijajući tek tako potpuni, višedimenzionalni odgovor celovite psihe.
Naše nesvesno je prastaro, ono razmišlja i živi potpuno različito od individue. Zato su oblici pojavljivanja nesvesnih fenomena većinom haotični i težnja da se sistematizuju je neplodotvorna. Svaka jedinka u prilici je da iskusi konfuznost svog nesvesnog, dok je svest sređeno utočište gde se oseća mnogo sigurnijom. Tamo ne vladaju poznati zakoni; tamo se malo toga od logike može primeniti; tamo je zahtev za sistematizacijom jalova rabota. Izronivši iz nesvesnog, a nesigurne svesnosti, naš predak oko sebe diže visoke brane, zidove (koji su kasnije postali temelji crkve), kako ne bi bio preplavljen talasom nesvesnog. Njegova svest, još u povoju, strepi od nekontrolisanih afekata u kojima se svest lako gubi, a mesto nje nastupa opsednutost. Stoga je čitavo stremljenje čovečanstva bilo usmereno na učvršćivanje svesti, a ovom cilju su služili rituali (primitivni rituali: isterivanje duhova, veštica i sl.). U sloju kolektivno nesvesnog čovek je objekat, zato je veoma bitno jačanje individualnog, da povremeni „silazak“ ne bi bio jednosmeran. Kako u sebi samima ne bismo bili izgubljeni, neophodna je što čvršća izgradnja i što bolje poznavanje sopstva.
Karakter nasleđa kolektivno nesvesnog podrazumeva nešto što ne možemo korigovati, ali možemo uvesti u novo, kako „otuđeno“ ne bi pravilo probleme – asimilacijom nesvesnih sadržaja u svest obezbeđuje se funkcionalno jedinstvo.
Čovek, opremljen radoznalošću i strahom od nepoznatog, a u nemogućnosti otkrivanja objektivnih uzroka, kao i nemoći tek probuđenog razuma, pribegao je projekciji – u arhaičnom svetu sve ima dušu. Civilizovan čovek mora prirodi da oduzme dušu kako bi ovladao njome i kako bi je kao pojedinac dobio. Rađanje gornjih slojeva svesti jeste napor da se to dostigne. Pritom, kako upozorava Jung, ne sme se zaboraviti na poreklo, božansko začeće i rođenje iz duha: „Ali, naš moderni stav nadmeno gleda na magluštine sujeverja i srednjevekovne ili primitivne lakovernosti, potpuno zaboravljajući da mi sa sobom nosimo celokupnu prošlost u donjim spratovima nebodera naše racionalne svesti. Bez tih dubljih slojeva naš duh lebdi u vazduhu… Prava istorija duha nije sačuvana u učenim knjigama već u živom, duševnom organizmu svakog pojedinca.”
U oblike ispoljavanja arhetipova, pored mita, religije, bajke, Jung ubraja i snove. Nisu svi snovi iste važnosti. Još su primitivni ljudi razlikovali „male“ od „velikih“ ili, kako bismo mi danas rekli, „beznačajne“ od „značajnih“ snova. „Mali“ snovi potiču iz lične, subjektivne sfere i odraz su dnevnih kolebanja psihičke ravnoteže, te se kao takvi lako zaboravljaju. „Veliki“ snovi se pamte, ponekad celog života. U ovakvim snovima, Jung je često zapažao mitološke motive, mitologeme, koje je kasnije nazvao arhetiopovima. Jung tvrdi da nije čudno što je govor naših snova arhaičan, jer i telo nosi ostatke našeg filogenetskog porekla, pa je jasno da iste zakonitosti prati i čovekov duh.
Tipični motivi u snovima često su: letenje, uspinjanje uz brdo, ispadanje zuba, životinje koje izazivaju strah (zmija) i sl. Tu su i stvari koje imaju još manje veze sa svakodnevicom: aždaje, demoni, mudri starac, drvo želja, pećina, izvor i td. Sreću se i razne pustolovine i oprobavanja, koje su karakterisale život našeg pretka, heroja, poluboga, a danas su često deo inicijacija. Često se neki od tipičnih motiva javljaju u snovima mnogih ljudi sa istovetnim značenjima, „svaki čovek u izvesnom smislu reprezentuje celo čovečanstvo i njegovu istoriju. I ono što je u istoriji čovečanstva bilo moguće u velikom, moguće je u malom u svakom pojedincu.“
Pitanje koje su mu često postavljali, kaže Jung, ticalo se razloga nerazumljivosti snova. Odgovarao je da je san prirodni događaj, a „priroda uopšte nije sklona da svoje plodove stavlja gratis na raspolaganje shodno čovekovim očekivanjima.“
Jung je mišljenja da, kao što organizam reaguje na infekcije, ozlede ili loš način života, tako i snovi imaju odbrambenu ulogu psihe – u svrhu odbrane san u svest privodi nesvesni materijal. Takođe, pored Frojdove kompenzacijske uloge snova, on uvodi još jednu funkciju. U dužim terapijskim procesima, kada je pratio nizove snova, uviđao je kako se kompenzatorska uloga razobličuje u neku vrstu plana procesa razvitka ličnosti. Ovi, naizgled jednokratno potrebni kompenzacioni akti, povezuju se i sređuju, na putu ka jedinstvenom cilju, te ukazuju na postojanje stupnjevitosti, pre nego nepovezanosti. „Ovaj nesvesni proces koji se spontano izražava kroz simboliku dugih serija snova“, Jung naziva procesom individuacije. I svi oni trenuci ličnog života, gde opštevažeći principi utiču na namere, jesu stanice u procesu individuacije, koji predstavlja spontano ostvarenje celog čoveka.
Snove ne treba doslovno shvatati, dodeljivati im ulogu moralnih učitelja, verovati u njihovu moć predskazanja, niti nesvesno tako smatrati „pametnijim“ od svesti. Ovakav stav mogao bi doneti razočaranje, jer zašto se svest razvila kao neophodnost, ako ne zbog nedostataka nesvesnog. Delotvornost je u interakciji, a ne jednostranosti. Ipak, s obzirom da temom duše često uplovimo u vode metafizike, filozofije, religije, polja od velike važnosti za čoveka, ali neuhvatljive prirode, potpuno razumevanje fenomena snova je daleko, ako ne i van domašaja. Neophodno je sprovesti beskrajno mnogo istraživanja, bez prepuštanja iluzijama i padanja u vlast predrasuda.
Prilagođeni odlomak, ”Odnos Jungove koncepcije arhetipova kolektivno nesvesnog i Dirkemovih kategorija kolektivne svesti”, Sirma Simidžioska, Novi Sad, 2009.godine
LITERATURA
1. Jung, K. G., Psihologija i alhemija, Matica Srpska, Novi Sad, 1981.
2. Jung, K. G., Duh i Život, Matica Srpska, Novi Sad, 1977.
3. Jung, K. G., Psihološke rasprave, Matica Srpska, Novi Sad, 1977.
4. Jung, K. G., Dinamika Nesvesnog, Matica Srpska, Novi Sad, 1977.
5. Jung, K. G., Tajna zlatnog cveta, Kodeks, Beograd, 1990.
6. Jung, K. G., Sećanja, snovi, razmišljanja, Atos, Beograd, 1995.
7. Jung, K. G., Arhetipovi i kolektivno nesvesno, Atos, Beograd, 2003.
8. Frojd, S., Psihopatologija svakodnevnog života, Matica Srpska, Novi Sad, 1970.
9. Frojd, S., San i okultno, Nove rasprave, Matica Srpska, Novi Sad, 1970.
10. Frojd, S., Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska, Novi Sad, 1970.
Sirma Simidžioska, diplomirala sociologiju na Fillozofskom fakultetu u Novom Sadu. Živi i radi u Beogradu. Izvođač jazz standarda, ljubitelj životinja, postovalac prirode.
Ovaj članak je objavljen u martu 2019, u okviru temata Buđenje.