Arhetip Balkan
Sediš u čekaonici na oguljenoj metalnoj stolici. Gledaš u bela vrata i čekaš da se otvore. Da prozovu tvoje ime ravnodušnim glasom kao redni broj, kao jednu manje. Da ti kažu da smanjiš stres. Da se nasmeješ ironično sa dubokim uzdahom na kraju i jednim neubedljivim „pokušaću”.
U tebi bes tinja poput opasnog žara pod suvim lišćem. Zaboravljaš svoje dijagnoze već kod električnih vrata na izlazu iz bolnice. Tako ujednačenim ritmom se otvaraju i zatvaraju. Kako bi ti samo prijalo nešto ujednačeno, nešto ravnomerno podeljeno, pošteđeno preterivanja, nešto bez pritiska, nešto bez reči. Kao sveobuhvatni zagrljaj. Kao pohvala nečemu što ipak nije uspelo.
I ovaj dan toliko toga zavisi od tebe. I ovaj dan treba odbrojati. Umiriti savest tako potpunim umorom dok toneš u san. Umor je tvoje pokajanje za sve što si mogla drugačije da uradiš. Da je lakše bilo bi pogrešno. Nedovoljno. Olako shvaćeno. Olako završeno. Sebična je ta lakoća, čini ti se.
Ti si Atlas kamenih ruku. Ti si oči zagledane u ništa kada ostaneš sama sa sobom. Ti sve manje pričaš i sve više ti je jasno. I bežiš pod sneg. Duboko u sebe. Sa utišanim mislima. Bez svesti o sebi. Sa željama posvećenim drugima. Uvek drugima. Uvek deci. Uvek svemu što stavljaš ispred sebe kao naslov svog života. Kao brzi odgovor pre postavljenog pitanja – ko si ti?
Nije uvek bilo tako. Ali tako se nametnulo. Teme tvog kritičkog mišljenja postaju tako banalne. „Životne“ – reći ćeš. Pozorište je skupo. Knjige oduzimaju vreme. Slušanje vesti je građanska dužnost. Seks je odavno hladan obrok koji se preskače. Ljubav je za decu. Ti si majka Hrabrost. Ti vučeš nakinđurena kola i prodaješ sve što imaš samo da izguraš dan.
Tvoja duša još ponekad se otima ovom ponovljenom scenariju legije žena pre tebe. Ovom arhetipu koji se ustoličio i vodi glavnu reč, a ti bi da ga ispljuneš kao kost iz grla. U tebi su žene koje peru veš u reci promrzlim rukama. U tebi su prkosnice ućutkane brakom. U tebi su vile koje se gole kupaju u reci. I raspuštenice. I usedelice. I pobegulje. I jalovice. I brakolomke. I majke u zbegu sa puškom na ramenu. I one koje stoje pored slavskog stola i poslednje jedu. I one koje su rođene druge u porodici gde se čekao sin. I one do glave ošišane preljubnice. Sve one u tvojoj krvi u potrazi za pravdom. Za pravdom za tebe bar. Viču i opominju. Svaka za sebe. Svaka o sebi. Bude ti svoja sećanja. Uzburkavaju ti krv i gušiš se i pritisak ti skače i krvariš i na pola si puta da shvatiš ako sada ućutiš ponovo i ti ćeš biti jedna od njih. Vikaćeš svojoj kćeri iz dubine duše – Beži, živi, ne veruj u pravila! U redu je biti pogrešna. Sve ti je već oprošteno.
Ana Racković, rođena 1983. godine u Beogradu. Diplomirala na Akademiji lepih umetnosti, na smeru Menadžment u umetnosti. Svoju prvu zbirku kratkih priča objavila je 2019. godine pod nazivom “Vagabundizam i tesne cipele”.