Piše: Vladimir Manigoda
Tog jutra nisam mogao da govorim. Stanje izazvano nečim što se u popularnoj kulturi naziva burnout ili nešto što bi se ranije okarakterisalo kao akutni premor izazvan poslovnim tempom i intenzivnim osećanjima. Zapravo, mogao sam da izgovaram reči, ali uz izuzetan napor, i u magnovenju takvog stanja pozvao sam prijatelja sa kojim se nisam čuo prethodnih nekoliko meseci, a koji je trenutno nastanjen u Hamburgu. Studira filmsku režiju na Hamburškoj akademiji. U pitanju je meni jako drag, inteligentan i obrazovan čovek koga sam imao prilike da upoznam u mračnim magacinima beogradskih knjižara gde smo kratko vreme radili zajedno.
– Zvučiš užasno.
– Tako se i osećam.
– Brineš me.
– Gde si ti sada?
– U Dablinu, pomažem na snimanju nekog dokumentarca. Vraćam se večeras.
Nastaje trenutak tišine u kome se naše misli poklapaju i u istom trenutku izgovaramo:
– Hoćeš da dođeš kod mene?
– Hoću da dođem kod tebe!
Sutradan u isto vreme sam sedeo na istanbulskom aerodromu i čekao let za Hamburg. Tokom brzog pakovanja shvatio sam da ne mogu sva sredstva komunikacije poći sa mnom na put. I tada, prvi put nakon deceniju i po, digitalno diskonektovan, počeo sam da osećam u kojoj meri je naš život nepovratno izmenjen u odnosu na vreme mog detinjstva i rane mladosti. Ležeći, na klupi, zagledan u svodove kupole ove Vavilonske kule, betonskog grada koji živi kao trenutak između dva uzdaha, osetio sam prvi put fizičke manifestacije nedostatka komunikacije. Dakle, obično bih u toj pozi uzdignutih ruku gledao u telefon i nakon završetka ga spuštao malko ispod svog pleksusa. Ovoga puta to nije bio slučaj, ali se moja svest sa mnom poigrala na brutalan način, stvarajući osećaj da se ispod mog pleksusa nalazi objekat koji tu nije postojao. Okretao bih se na svaku zvonjavu telefona koji bi zvonio kao moj čak i kada bi to bilo desetinama metara daleko. Suptilni signali pristižućih poruka su ipak bili samo plod moje mašte. Moj um se, bilo je jasno, zabavljao, a meni je ostalo da trpim i ponekad se nasmejem ovom fenomenu.
Susret sa Hamburgom je bio više nego romantičan. Naime, prilikom dolaska pred pasošku kontrolu jedini trag o mojim namerama, osim pasoša, je bilo rukom ispisano uputstvo na Valjarevićevom romanu List na korici hleba za dolazak do kafane u kojoj je moj prijatelj slobodnim danima radio u kuhinji. Avionska karta, pozivno pismo, hotelska rezervacija ili nešto drugo što može da opravda moj dolazak u Hamburg – nisam imao.
– Dakle, nemate telefon, mesto odsedanja, povratnu kartu, dok u novčaniku imate 200 evra i boravićete kod druga koji studira u Hamburgu i nemate tačan datum povratka? – začuđeno me je gledala službenica carine.
Sve pobrojano je bilo istina, i ja sam, samo sa širokim osmehom koji me je bezbroj puta izvlačio iz neprilika potrdno klimnuo glavom. Na meni raspale adidas patike, crna trenerka i crna Ne da(vi)mo Beograd majica, kao i garderoba koja je stala u jedan ručni kofer nisu stvarali poverenje u izjavu da nemam želju da se ilegalno nastanim u Nemačkoj. Nakon nekoliko trenutaka gledanja u mene pa u pasoš, pa u mene, pa spuštanja pasoša ispod stola u ritualnom maniru čiji mi je simbolizam izmicao, službenica konačno reče:
– Imate li broj telefona tog vašeg studenta?
Nakon tri poziva i nejavljanja na telefon mog nesretnog kuvara, počinjem polako da se znojim i spremam da noć provedem u nekoj od zatvorskih prostorija ovog ne tako velikog, ali vidno dobro organizovanog hamburškog aerodroma.
– Ovog puta ćete proći, ali za sledeći put da znate da morate imati mesto odsedanja i pozivno pismo ukoliko mesto odsedanja nije hotel.
U-ban, S-ban, šetnja u toploj noći ulicom oivičenom hrastovim drvoredom, sitnom kaldrmom, ponekim kandelabrom. Na ćošku tog hipsterskog kvarta konačno sam stigao do kuhinje čekajući ispred Dugačkog da izmili u kecelji:
– Brate, još uvek ne verujem da si došao – govorio je uzbuđeno, skoro me podižući od zemlje.
– Nije bilo druge – da sam ostao, ne bih se više nikada sakupio.
– Hey, everybody, this is my friend Vladimir from homeland – vrisnuo je gomili mladih ljudi koji su radili u restoranu zajedno sa njim.
– Two Vladimirs… Jesus Christ – reče omanji sakrastični Italijan Đakomo.
– What happened to your finger? – začuđeno sam ga upitao zbog ogromne gaze i zavoja zamotanog oko levog kažiprsta.
– I cut it off in the kitchen two days ago. You wanna see the picture? Look. Terrible, isn’t it? But this one is still working – pokazuje mi srednji prst i glasno se smeje svojoj pošalici koju je verovatno ispričao svakome ko ga je upitao za funkciju njegovog zavoja tih dana.
Sarkazam na stranu, Đakomo je divan tip sa kojim smo proveli nekoliko trenutaka tokom mog boravka u Hamburgu. Duhovit, poletan, izuzetnog obrazovanja koje vešto krije iza dečačkog, skejterskog, nikada odraslog izgleda, mogao je lako da vas ostavi začuđene svojim dubokim uvidima i percepcijama stvarnosti. Mene nije: ne zbog moje velike pronicljivosti, već iskustva. Sa takvima sam odrastao. Na uglu sa ekipom, valjaju travu i recituju Šekspira, osim što to za njih nije literarni kliše, već pravo uživanje, i ta iskrenost u recitovanju, nepostojanje širine, kao ni porekla, upravo su ih činili autentičnim. Odrastao sam sa dripcima koji se spremaju za tuču iza zgrade, a jedan od njih kaže: Biti ili ne biti, pitanje je sad.
– You never saw it coming, didn’t you? That’s what I like the most. Prejudice.
– Me too. For as long as I can remember, that’s all I was facing. Prejudice. As time goes by, you learn to love it and turn it into your advantage – rekao sam mu pri rastanku.
Osim truckanja kofera, noćne tišine parka kroz koji smo prolazili, zvezdanog neba i pustih hamburških ulica, nisam puno toga video, ali druga zemlja, novi grad, kultura, jezik i običaji neminovno stvaraju uzbuđenje i čine da svoju okolinu osećate dublje, stvarnost intezivnije, dok ceo doživljaj izmeštene realnosti ostaje u vama dok vas sećanje služi.
– Nisam stigao da se ošišam. Pogledaj na šta ličim – rekao sam sutradan nakon doručka, zbunjeno.
– A, pa ništa ne brini, sad ću ja da te popravim – rekao je samozadovoljno, očigledno uživajući u onome što sledi.
Odveo me je u zajednički WC komfornog dvanaestosobnog skvota u kome je proveo prethodne tri godine sa gomilom mladih izuzetnih ljudi, od kojih njih šestoro koji su taj skvot i osnovali pripadaju antropozofskoj sekti Rudolfa Štajnera.
Doneo je stolicu i postavio je preko puta velikog ogledala, uzeo mašinicu i rekao:
– Sedi, ima da budeš kao lutkica – znatiželjno se smešio.
Sa velikim zadovoljstvom skidao je pramenove moje kose dok se u pozadini čula klasična muzika koja je treštala sa radija.
– Sine moj, ovo je kao scena iz Popravnog doma – smejali smo se dok mi je glava prvi put u životu postajala ćelava.
Na kraju smo obojica stajali pored ogledala i smejali se na sav glas.
– Jao, majko božja, na šta ličim, pa ovo je strašno – nezaustavljiv smeh se prostirao skvotom.
– Hajde, nema kukanja. Super izgledaš. Idemo na kupanje.
*
Hamburg je grad sa najvećim brojem kanala u Evropi. Zapravo, ima više kanala od Venecije i Amsterdama zajedno iako su ti gradovi, prepoznatljivi upravo prema svojoj arhitekturi uslovljenoj brojem kanala.
– Its’ a fucking swamp, man – rekao bi Đakomo za svoju rodnu Veneciju.
Ponavljati da je Hamburg, kao verovatno i najveći broj nemačkih gradova, izrazito čist – nepotrebno je, ali me je zaprepastila činjenica da su kanali koji presecaju ceo grad u toj meri čisti da se čovek u njima može bez problema kupati. U najužem centru grada nalazi se veliko jezero do kojeg se može stići kanalima iz bilo kog njegovog dela, što sâm grad čini dodatno uzbudljivim kada je posmatran s vode. Pored tog jezera rođen je, književnost kaže, Hans Kastrop, junak čuvenog romana Čarobni breg, Tomasa Mana. Omanjih brodića kojima ljudi krstare ima na pretek. Upravo ti kanali, kao i centralno gradsko jezero, bili su ispunjeni velikim brojem čamaca sa kojih su ljudi isticali transparente protiv globalnog samita G20 koji se u Hamburgu odigrao 2017. godine. Sâmo postojanje tako velikog broja kanala koji pružaju mogućnost da se relativno lako stigne sa bliske periferije do centralnog gradskog jezera probudili su u meni dečačku želju da doplivam do centra grada, koju, na moju veliku žalost, nisam sproveo.
Hamburg je grad širokih bulevara, starinskih zgrada i modernih poslovnih objekata, koji su kao dokaz modernizma i moći kapitala u celom svetu identični. Logika je, takođe, u tom smislu svuda ista. Staklo, čelik, ravne konture i svaki kvadrat iskorišćen isključivo u funkciji reprodukcije kapitala. Ali onda, u centru, nailazimo na stari Hamburg. Gradsku zgradu, bivšu upravu luke i staro brodogradilište koji danas skupa čine istorijski deo izgrađen u prelepoj crvenoj cigli, sa starim mostovima, na nekoliko stotina metara od najužeg centra.
Hamburg je, uostalom, kao i cela Nemačka, jedina razvijena teritorija Evrope koja nikada nije imala kolonije, tokom XX veka doživeo dva puta potpunu devastaciju. Danas je, a takođe i u poslednjh pedeset godina, jedan od stubova pete ekonomije sveta. Zgrade, ulice, reke sijaju tom idejom koja je tako vividna i jasna, jer i kada se udaljiš od detalja koji su za još veće divljenje, besprekorni, možeš u tom kaleidoskopu sjaja ljudi i grada do kraja da doživiš simfoniju sklada i lepote koju takav spoj ostavlja za sobom. To je Hamburg. Storogost u izrazu, ali razigranost u ideji…
Ovo je grad koji je izgleda kao stvoren za mene i moje opsesije. Pobuđuje sva čula i imponuje svojom veličinom, raznovrsnošću, ali je opet je i diskretan, bez razmetanja tom istom veličinom ili lepotom. On nema raskoš Barselone, patinu Pariza, ali ima atmosferu svojstvenu gradovima koji u sebi nose upakovano od svega po malo, i u pravoj meri. Postojalo je tu još nešto što mi je bilo nedokučivo, što se osećalo u vazduhu, a što mi je trebalo neko vreme da otkrijem. U razgovoru sa jedanaest cimera ovog fensi skvota, šetnji gradom, kontaktu sa svakidašnjim Nemcima, arhitekturom, urbanističkim rešenjima, kulturom i umetnošću shvatam da se pre svega radi o odgovornosti. Prvo prema sebi, onda najbližima, pa na kraju društvu i prirodi. Odgovornost kao koncept u tom društvu ima sveprisutan značaj. Hamburg je grad popločan odgovornošću umesto crnim memljivim asfaltom. Dirljive su naše zablude o nemačkoj hladnoći, povučenosti, strogoći. Ovde je pre svega reč o odgovornosti. Jasnoj svesti da si sâm odgovoran za svoje postupke, i da niko nikada neće prihvatiti krivicu za tvoje greške. Krivica je ovde posebna tema. Nema krivice. Ljudi su shvatili da je krivica samo paravan iza kojeg se sakrivamo kako ne bismo ništa učinili. Krivica ih pasivizira. Oni pričaju o kajanju i iskupljenju. Prosečnog Nemca možes lako prevariti jer on ne polazi sa stanovišta prema kome ti ne govoriš istinu i ne ponašaš se istinito. Taj stav počiva pre svega na vaspitanju koje otpočinje u najranijem dobu, prema kome je lična odgovornost temelj svakog zdravog ljudskog bića. Ako ga prevariš i on postane svestan prevare, odgovor je prilično brutalan. Zapljusne te takav talas hladnoće, uzrokovan pre svega šokom, jer prosečan Nemac ne može da razume zašto bi neko lagao i zašto bi neko varao. Prešao sam ulicu biciklom na crveno i vozač koji je stajao u mestu ispred pešačkog prelaza je glasno zatrubio, na šta sam ja po našem običaju počeo da mu spominjem majku. Drugar mi posle objašnjava da to uopšte nije čudno, jer su Nemci osetljivi ne na nepoštovanje društvenih normi, već na odsustvo odgovornosti. Dakle, ne samo da si neodgovoran prema sebi, već i mene dovodiš u opasnost. Isto je i sa međuljudskim odnosima. Jako su ljubazni i pažljivi. Oni ne vode računa o tome da budu tihi u stanovima zato što će komšije čuti o čemu pričaju i samim tim saznati njihove porodične tajne, jer, pobogu, tajne su još jedino što imaju, već isključivo da ne bi uznemiravali komšije. Iako nesumnjivo žive u patrijarhatu, on je ovde nevidljiv. Žene su u potpunosti neopterećene svojim izgledom (mislim pre svega na potrebu da u svakom trenutku budu u svom najboljem izdanju). Uredne, pedantne, vidno samouverene, u jasnim, ravnopravnim relacijama sa partnerima. Govorim ovo jer ih dosta posmatram i jer su mi fascinantni. Svakako da je to u vezi sa protestantizmom, ali ovde postoji vidna nadgradnja i čini atmosferu zemlje i grada dodatno rasterećenom bilo kakve agresije. Verujem i da takvi odnosi proizilaze upravo iz jasne moralne vertikale i čvrsto utemeljenog osećaja odgovornosti. Ima to i tamnu stranu, svakako. Samo takav psihološki sklop nacije mogao je tako snažno da stane iza jednog zločinačkog poduhvata kao što je na(r)cizam, ali, sa druge strane, i da se tako temeljno obračuna sa istim kako u simboličkom, tako i u praktičnom smislu. I dolazim do ključnog. Mnogo su bogati, i to na onaj suštinski način. Poseduju sva tri ključna stuba bogatstva. Kapital, kulturu, istoriju. To sam video i u Barseloni, a pre svega u Parizu, samo moram da istaknem da se Nemačka ipak čini daleko zdravijom sredinom. Postoji jedna opšta neopterećenost svakodnevicom i jasna fokusiranost, sa vidnim odsustvom interesovanja za društvene mreže. Bože, kako sladostrasno uživamo u zabludama o sebi samima i predrasudama o drugima. Kao što već godinama ponavljam, a ovde mi se to na delu pokazalo, odgovornost je ključna karakterna osobina svakog zdravog bića, a time i društva. U ljubavi, poslu, na ulici, u porodici, sveprisutno osećanje odgovornosti predstavlja društveni manir, karakter naroda, a znamo da je karakter pojedinca, a time i naroda, njegova sudbina (Heraklit). To je temelj. Sve ostale moguće vrline koje ih krase su nadgradnja. Ovde sam takođe dobio definitivan odgovor na pitanje šta je starije, koka ili jaje, tj. da li su bogati usled takvog odnosa prema sebi i društvu ili su takvi usled bogatstva koje poseduju. Odgovor je svakako u prvom delu pitanja.
Nakon deset dana provedenih u plivanju, vožnji bicikla i neiscrpnim razgovorima koje bih mogao jednom i da pribeležim, prijatelj je otputovao nazad za Beograd, a ja sam nasledio njegovu sobu i još jedanaest cimera sa kojima sam proveo narednih deset dana. Tek tada je počeo moj detaljan obilazak Hamburga na biciklu. Vreme je prvo što ćete primetiti kada provedete dan u Hamburgu. Dakle, tokom dana će temperature varirati i do petnaest stepeni, tako da ćete popodne moći da se kupate u kanalima, dok ćete dva sata kasnije obući jaknu i duksericu. Takođe je potrebno da se naviknete na to da mrak pada oko 22.30 i da, iako je ista vremenska zona sa Srbijom, ceo dan kasni oko dva časa. Obilazio sam Hamburg detaljno, ulicu po ulicu. Sajentološka knjižara, kao i mnoge druge knjižare u gradu, budile su moje posebno interesovanje i tu sam proveo dosta vremena. Hamburg je inače izdavački centar Nemačke, ali avgust baš i nije vreme za obilazak književne scene. Hamburška luka je nešto što bih svakome preporučio da obiđe, jer kao jedna od najvećih luka Evrope, pleni svojom lepotom i veličinom.
Vozeći se centrom grada nakon dve nedelje, odlučio sam da svratim u njihov najveći gradski muzej, Kunsthalle. Šetao sam se velikim dvoranama tog monumentalnog zdanja uživajući u ne previše bogatom izboru autora van nemačkog govornog područja kada sam je ugledao. Izranjajući iza zida sobe u kojoj sam se u tom trenutku nalazio, iskočila je ispred mene. Dominirala je na zidu naspramnom ulazu u novu sobu. To je bila moja prva profilna slika kada sam otvorio fejsbuk profil, sada vec davne 2007. godine. Kao knjižar sam, prelistavajući monografije raznih slikarskih pravaca, u jednom trenutku naišao na ovu sliku koja je imala hipnotičko dejstvo na mene. Često bih je gledao u što većoj rezoluciji, jer me je interesovao svaki delić slike: kompozicija, boje, perspektiva. Interesovalo me je sve u vezi sa ovom slikom. Lepota današnjeg dana leži upravo u činjenici da nisam imao predstavu da ću naići na ovu sliku kada sam ušao na velika vrata gorepomenutog muzeja. Wanderer uber dem Nebelmeer je najprepoznatljiviji rad nemačkog romantičara Kaspara Davida Fridriha. Prolazili su mi bezbrojni događaji kroz glavu, tokom kojih nije bilo lako stajati nad nepoznatim, i često sam umeo da se setim ove slike i da kažem sebi da stojim nad provalijom isključivo da bih bolje video, više znao i snažnije osećao. Bilo je tih provalija u mom kao i svakom drugom životu, ali ova slika je uvek bila dobar podsetnik zasto sam tu. Dodatno zadovoljstvo mi je pružila činjenica da je cela soba posvećena njegovom slikarstvu i tada sam otkrio koliko se još izuzetnih slika krije u opusu ovog umetnika. Neke sam svakako viđao i ranije, ali neke od najboljih nisam video nikada. Proveo sam u toj prostoriji sa njegovim slikama barem sat vremena. Pored ove slike balavio sam dobrih pola sata. I tako zagledanom u mikropukotine, beskrajnu maglu, pejzaž od kojeg zastaje dah, stav njegovog tela, elegancija figure, celokupnu kompoziciju slike, kolorit, u jednom trenutku kao da mi je neko došapnuo iza uveta još jednu od mojih dečačkih fascinacija:
Home is behind the world ahead
And there are many paths to tread
Through shadow to the edge of the night
Until the stars are all alight
Mist and shadow
Clouds and shade
All shall fade
All shall fade
I sve je najednom postalo jasnije.
Vladimir Manigoda, osnivač i urednik Kontrast izdavaštva.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Mesta i ljudi.