Image default
Proza

Ala Gorbunova, Deca grada Novostradova

DECA GRADA NOVOSTRADOVA

Crna sukna i orgulje, – munje i grmljavine, – penjite se i valjajte se;
Vode i tuge, rastite i opet dižite potope. Jer otkad su oni presahli /…/
zavladala je čama!

A. Rembo1Artur Rembo. Sabrana poetska dela, Paideia, Beograd, 2004, prevod: Nikola Bertolino.

               Devedesetih godina u gradu Novostradovu sva deca su bila ubeđena da će se dvehiljadite u toku novogodišnje noći Ormuzd i Ariman ukazati na nebu i da će izbiti veliki rat. U tom će se ratu deca boriti jedna protiv drugih, jedna za „tamne“, druga za „svetle“. Posle tog rata će pređašnjem svetu doći kraj, pa će se planeta Zemlja spojiti sa svojim dvojnikom, planetom Nibiru, koja joj se primiče. Dok na Zemlji cvetaju tehnologije, na planeti Nibiru je razvijena magija, tamo žive vilenjaci, patuljci i zmajevi. Kada se Zemlja i Nibiru spoje, doći će do jedinstva magije i tehnologije, te će novi svet biti harmoničan. Sva deca u Novostradovu bila su ubeđena i u to da poseduju magijske moći. Još kao mališani, u dvorištu, prenosili su jedni drugima znanje o Ormuzdu i Arimanu, o ratu koji dolazi, o spoju planeta i o tome da su svi oni čarobnjaci. Deca bi to naučila od ranih dana na igralištu, ali se smatralo da se sve mora čuvati u tajnosti od odraslih. Svako dete je verovalo da uživa pomoć više duhova i svako je znao šta je: da li je „svetao“ ili „taman“. Dešavalo se da se deca zbog ljubavi priklone drugoj strani sile, što bi njihove živote ispunilo nepatvorenom dramom. Ipak, u svemu ostalom se novostradovska deca ni po čemu nisu razlikovala od svojih vršnjaka iz drugih gradova: isto tako su ih zanimali žvake, snikersi, nove farmerke, crtaći i Dandy i Sega konzole. U novogodišnjoj noći dvehiljadite godine deca su se okupila na ulici, od mališana pa do srednjoškolaca, čekali su Ormuzdov i Arimanov dolazak. Uvijena pažljivo u šalove, od svojih majki, spremna da se za svog boga bore do poslednjeg daha, mnogobrojna deca su čekala piljeći u nebo. Padao je mokar sneg, odrasli su otvarali flaše šampanjca i puštali vatromete, a Ormuzd i Ariman nikada nisu došli. Deca su nakon toga još oko godinu dana čekala da li će rat možda ipak početi, i da li će se planeta Nibiru sa njenim vilenjacima i patuljcima primaći Zemlji; ali rat nikako da počne, a planeta Nibiru nikako da se primakne. Mnoga deca su po inerciji i dalje čekala, ali su neka od njih počela da se smeju na račun Ormuzda i Arimana, dok su mnogi prosto izbegavali tu temu, kao da ničega nikada nije ni bilo. Sve manje ih je zanimalo ko je pre bio „taman“, a ko „svetao“, niko više nije naročito širio priču o svojim magijskim moćima, i čini se da je u životu sada jedino i bilo žvaka, snikersa, farmeraka, crtaća i konzola za igrice. Ona deca koja su dvehiljadite bila baš mala uskoro su potpuno zaboravila na rat, na Ormuzda i Arimana, na planetu Nibiru i na tu novogodišnju noć. Za njih se to izmešalo sa drugim pričama koje su u detinjstvu čuli od roditelja. Najteže je bilo adolescentima. Neki su počeli da piju, neki da se drogiraju, devojke su se šišale na ćelavo i odlazile u nepoznato autostopom. Ali su vremenom mnogi nastavili da se školuju, zaposlili se, napravili porodice, rodili decu, razveli se. Kupovali su mobilne telefone, otvarali naloge na društvenim mrežama. I tako se ubrzo Novostradov ni po čemu nije razlikovao od drugih provincijskih ruskih gradova sa visokom stopom alkoholizacije stanovništva i nezaposlenosti.


ZAKLETVA U MEDVEDA

Baka je ovako podučavala malog Timošku: „Nikada nemoj da se kuneš u medveda.“ U njegovoj porodici je to znao svako: i mama, i tetke, i svako malo su dodavale: „Samo nemoj da se kuneš u medveda.“ Sve ostalo je načelno bilo dozvoljeno: ako hoćeš, laži, ako hoćeš, govori istinu. Samo nemoj da se kuneš u medveda. Kao što je baka znala da kaže, govor je opasna i prljava stvar, čak i kada čovek otvorena srca kaže istinu, nekom drugom će ta istina neizostavno naškoditi. Zakletva je pak najdrevniji način priznavanja istine, pa je dvostruko opasna jer dotiče i onoga koji se poziva za svedoka. A sa medvedom nema šale. Možeš da se kuneš u svoju čast, u ime, u život, u Boga, govorila je baka, sve je to – pih! – ništa. Ali nikada nemoj da se kuneš u medveda. Medved je stvaran, medved je apsolutan, nikada nećeš moći da ga pretvoriš u ulog u simboličnoj borbi, nikada nećeš moći da ga uvučeš ni u kakve diskurzivne igre. Sve što kažeš je ljudska stvar, poprište borbe i priznanja, kaži šta god ti se kaže, laži kao što dišeš, ali zapamti, sine, medved sa tim nema veze i nikada nemoj da se kuneš u medveda. Timoška je izrastao u velikog lažova i vrdalamu. Mama, mogu li da kažem jednoj devojčici da je volim da bi mi ona dala da prepišem?, pitao je Timoška majku pre kontrolnog iz algebre. Može, mili, samo nemoj da se kuneš u medveda, odgovarala je majka. I tako za sve. Dugački jezik je malca doveo na  filozofski fakultet, pa do odbrane magistarske teze. Teza je bila iz savremene francuske filozofije i upravo se tokom odbrane dogodila nezgoda o kojoj se u naučnim krugovima još dugo pričalo. Okupili su se članovi saveta za odbranu, bila je tu jedna stara marksistkinja-lenjinistkinja, već dobrano senilna. I eto, Timoška počne sa odbranom svoje teze, a stara marksistkinja ti krene da cepidlači: da li sam dobro razumela da ovde mislite na to, dok je još Lenjin o tom pitanju rekao tačno suprotno? Itd. Elem, Timoška je odgovarao i odgovarao, pa se zamorio, znoj mu je izbio po čelu, i tu ga marksistkinja-lenjinistkinja dokrajči: je li, kaže, prema vama percepcija nije refleksija? Timoška od takve gluposti zamalo pade u nesvest, pa nije znao šta da kaže. On je pa mislio da svaki vrabac na grani zna da percepcija nije refleksija, da je to jasno kao dan, kad ono evo ti pitanja, i to uz napad. Eto, u tom trenutku naš kandidat, preplavljen osećanjima, izgovori: „Nije refleksija. Tako mi medveda.“ Uto u salu uleti ogroman medved, zgrabi kandidata i pravo sa odbrane odnese ga na onaj svet, u šumu. Tamo se Timoška nastanio u močvari i postao princ-kanibal.


Ala Gorbunova je rođena 1985. u Lenjingradu. Završila je Filozofski fakultet Državnog univerziteta u Sankt-Peterburgu. Objavila je pet zbirki pesama u Rusiji i jednu prevedenu zbirku u Italiji, kao i proznu zbirku „Вещи и ущи“ (Stvari i umnari, 2017) i dve prevedene knjige proze, u Bugarskoj i Italiji. Dobitnica je nagrade „Дебют“ (Debi), namenjene mladim autorima, za poeziju (2005), bila je u užem izboru za prestižnu nagradu „Andrej Beli“ za poeziju i prozu (2011, 2018), za nagradu „Московский наблюдатель“ (Moskovski posmatrač, 2016, 2017), za nagradu „Различие“ (Razlika, 2017), kao i za nagradu „НОС“ (2018). Knjiga La Rosa Dell’Angola je 2017. nominovana za nagradu XXIX Premio Letterario Camaiore u Italiji. Njena poezija i proza je prevedena na veći broj jezika. Učestvovala je u domaćim i međunarodnim festivalima poezije i proze. Živi u Moskvi i Sankt-Peterburgu. Dobitnica nagrade Andrej Beli za 2019.

 


Ana Rostokina je rođena 1986. u Moskvi. Završila je osnovne studije srpskog i engleskog jezika na „Lomonosovu“ u Moskvi i master studije iz srpske književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Prevodi poeziju i prozu sa srpskog, hrvatskog i makedonskog jezika na ruski, kao i sa ruskog na srpski. Prevode objavljuje u ruskoj i srpskoj periodici, sarađivala je na antologijama srpske i crnogorske poezije na ruskom jeziku, prevela dva prozna dela na ruski jezik, „Jedro nade“ Nikole Malovića i „Dnevnik” Miodraga V. Petrovića iz Prvog svetskog rata. Organizovala je ciklus razgovora o poeziji „Izbliza i prisno“, zajedno sa Jelisavetom Musatovom vodi književne večeri na ruskom i srpskom jeziku „Почиталки | Sedeljka-čitaljka“. Živi u Požegi.

 


Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.


Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Proza.

Povezani članci

Berislav Jurič – Ruke

 Txori Zuriak – Krug

Ivanka Cvitan, Kiša, znoj, poljupci i puno krvi

Ostavite komentar