/apolon/
sreo sam apolona,
jedne večeri, dok sam polupijan
pokušavao da se ogrebem za pivo.
taj tip je seo kraj mene
i naručio dve krigle,
a onda počeo da priča.
objašnjavao mi je
kako je nekad bio važan,
najlepši,
najbolji,
najsnažniji…
bila je to tipična kafanska priča.
ipak, dodao je, svet se promenio,
krenuo dalje i za njega već dugo
nema više nektara,
ambrozije,
devica na oltaru…
za sve mora da se snalazi
kako zna i ume
a, dodaje, ne zna mnogo toga
pa zato najčešće za flašu vina, sendvič
ili nekoliko bezvrednih, šarenih papira
sluša stenjanje zagorelih bakica
i u javnim toaletima
liže kurčeve napaljenih mladića
čim sam popio pivo
i ja sam krenuo dalje,
a apolon je ostao sam za šankom
da lije suze nad svojom sudbinom.
sreo sam ga nekoliko dana kasnije
kako kraj pisoara nekog starca drži za ruku.
pogledi su nam se sreli
i klimnuo sam glavom,
ali nismo razmenili ni reč.
ispišao sam se nad sudbinom
zaboravljenog boga
i krenuo dalje.
/todorac/
tog tipa prvi put sam video
negde kod brankovog mosta,
ogromna kosa je pokrivala lice,
a dugački sivi mantil telo,
zbog ogromnog tereta na leđima
hodao je pod uglom od 70 stepeni
i izgledao je kao
todorov konjanik, ali bez konja.
uskoro sam počeo da ga srećem često.
jednog dana nakon posla,
pa blizu stana,
kraj autobuske stanice,
pa dok sam hvatao svetlo u noći
ili ispravljao
zaljuljane ulice.
prvi put sam ga sreo
odmah iznad brankovog mosta,
a posle je često bio tu
kao neko upozorenje
davno zaboravljenih bogova,
prirodna sila
koja se iznenada pojavljuje
i pred kojom su i
ti isti bogovi nemoćni
i drhte.
uvek kao todorac
kome je amputirano konjsko telo
prošao bi pored mene,
zastao na tren,
pogledao me kratko
a onda nastavio dalje
ka nekom tamnom vilajetu
iz koga bi povremeno iskočio
jedne subote,
negde oko ponoći,
zaustaviće me u mrklom mraku,
spustiti teret na zemlju
i kao hirurg pred operaciju
izvući sablju, jatagan
ili neko slično oružje
užarene oštrice,
a onda mi poslati poslednji pozdrav
iz sveta
bez vode i smeha
/ares/
U dimu jednog krimskog kafića,
između nauljenih Tatara
i stolova sa nargilama,
sreo sam čoveka
koji je želeo da bude ratnik.
Kombatant, rekao je.
Neki novi Ares.
Upoznali smo se dva dana ranije,
slučajno,
i razmenili par reči
kraj crne zastave sa mrtvačkom glavom,
pa me je izljubio kao brata
a onda mi je,
uz pivo,
otvorio dušu
Pričao mi je o poslu od kojeg je pobegao.
nije više želeo da bude rob,
rekao mi je.
To je bilo nešto što sam mogao da shvatim,
pa sam samo klimnuo glavom.
A on je nastavio:
pričao mi je o mukama sveta,
i načinima da se
taj isti prokleti svet spase.
Jedino što nije želeo da priča,
bile su avanture iz prethodnog rata,
kada je nosio uniformu
negde u Gruziji.
Ipak, posle dovoljno piva,
rekao je jedno:
da je bio u automobilu
na koji je pucala artiljerija
i preživeo je.
Bog me voli,
rekao je iskreno.
Bez trunke sumnje,
Zato se sada ne plašim
ovolickih pištolja,
Bog ima plan za mene.
U dimu tog krimskog kafića
sa grupom kozaka ispred vrata
i nauljenim Tatarima
i nargilama oko mene,
sreo sam tog kombatanta
i iz nekog razloga,
uspeo sam da ga shvatim.
Nekoliko godina kasnije,
ponovo je našao posao
i postao rob
ali su mu dozvoljavali da jednom nedeljno
maršira u uniformi,
okači ordenje
i priča o danima slave.
Andrija B. Ivanović rođen je 3. avgusta 1980. godine u Majdanpeku, gde je i odrastao. Živi u Beogradu i radi kao novinar. Dobitnik je nagrade „Mladi Dis” za 2010. godinu. Objavio je zbirku pesama „Paklena runda” (Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis” Čačak, 2010). Priče i pesme objavljivao je u časopisima („Koraci”, „Gradina”, „Lipar”, „Emitor”…) i zbornicima („Restart: Panorama nove poezije u Srbiji”, „Prostor za mokrog psa”, „Gradske priče 3 – Fantastika”…).
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.