BIO SAM ŠUMA
Više ne zatvaram šaku
Laticama
Već koščatim ljudskim
Pipcima
Više me ne sleću
Oblačne paprati
Već pertle vena
Vezane za tlo
A bio sam šuma
Ili me sećanje samo
Baca niz sveže mladice
Uspravlja zatim na panju
Da prebiram štapom
Po grmlju
I ponavljam sebi:
Bio sam valovita gnezda
Do juče oprezan
U jutarnjem jelenu
Danas povijen u kožu
A rogove i mleko majke
Ne pamtim
Iako čujem
I dalje teče moj jezik
Od hipnotisanih slapova
I zraci vilenjaka
Okružuju svetlo
I rojevi skreću kroz oči
Da me progledaju
Jer bio sam šuma
I kažem sebi
Ostani miran
Krošnja uskoro vraća
Nerazdvojnu košulju
I požar je zelen
Između trava
Čekaj na prvu opekotinu
SVETAC
Panter šapuće kolibama Ne tražite ga
Čuva mu prilaze i tiho preti
Ne penjite se uz kose sveca
On će sići niz valove lasica
Po tanak namaz vode i senku soli
On će ostati modar umesto oblaka
Dok se ne probudite na zracima
Petama je otpočeo ali glavu svoju
Ne može da završi
Svetac nastavljen kroz čeoni bljesak
Gašen u sutonu kreča a ujutru
Pridignut sa mesečinom
Preostalom u kostima
Ne poklanja savete
Kad burno te zasluže životinje
Niti sa oštrice silazi
Kad testere te prehodaju
Svetac ispraćen lovačkim psima
Škripa između odraza
I površine jezera
Njegov je neprekidni glas
Panter i dalje opominje
Ne sledite vinutog sveca
Biće prostran umesto magle
Dok ne završite u sjaju
I spustiće se jedino livadama
Gde seljani bez misli odmaraju
U senkama pokošenih detelina
TROGLAVO NASLEDSTVO
za P.
Nije glava krilati kamen da se pritaji među jatima, niti je tanak bodež, da se neprimetno porine pod dugmad, već ako je jedno čelo u pojilu, drugo podignuto prati pokrete magle na obali ili ako jedna vilica brsti granu, druga oprezno njuši šumske smerove. Ponekad se još govori o dvoglavim lisicama što su kokoši razdvajale po sredini i o podivljalom dvovratom psu što je zavijanjem oponašao zavađeni par vukova, ali već dugo čak ni po poljima nema nabubrelih i udvojenih krtičnjaka.
Telo sa više gubica jedini put sam video kada su se ustreljeni rogovi, zapleteni u mrtvu mrežu, klatili sa prikolice seoskim putem; tada kao dečak zamišljao sam da lovci voze temena – izrasla iz istog pršljena – mog oca, majke, i mene samog. Naredne noći sanjao sam kako stojim pred dve svoje glave na mutnim ramenima stranca, i uvećane šake dižu mi podbradak i istežu vrat ne bi li mi prisvojili ovo preostalo lice i učvrstili ga na svom trećem, izniklom grlu. Tata je govorio da ponekad može da se prividi mnoštvo kljunova iz jedne golubice, ali da ljudi umnoženih usta više ne postoje, ni strelci koji su ih opkoljavali više nisu među živima. Dodao bi i da tako nije bilo oduvek, nekada ni strma reka nije bila dovoljna da potopi tanjire na slavljima i uvek je nedostajalo šešira za kose, odsecane u korenu kasnije, u vreme potera. Dečaci su voleli da ponavljaju da se iza zaboravljenih stabala-blizanaca, što srastaju u zajedničke krošnje, još uvek mogu pronaći devojke sa dve ili više glava, ulivenih u kike spojene pri vrhu, da se njihovi jezici susreću pri poljupcu kao morska munja i nebeski talas, da srastanje ustiju višeglavih ljubavnika podseća na leđa reptilā što se divlje i neizmenično izdižu i dave pod vodom.
Sa godinama sam prošao ispod lišća što guta ponovljivo drveće i nastavio dalje, u pouzdan grad, ali nigde nisam naišao na muškarca i ženu što gužvaju hrpu glava, presipajući svoje zube u voljene duplje i trzajući se kao buldozi nad tesnim komadom mesa. Svuda samo čelo o čelo, brada ukrštena sa bradom, svuda samo kanali i oranice bez račvanja, dok mi je bez prestanka između slepoočnica strujala slika četvoro mojih očiju što u snu traže da još par zenica pridodam i pridignem se kao brlog štenadi ušiven u jedinstven trup, da izađem među ljude kao naslednik jelena čija grla se granaju sa trofejnog zida, trostruko gladan i oktopodom želje raširen, u potrazi za deltama vratova što bršljani su za guše iz jednog zasada usmerene, spreman da od paralelnih gutljaja načinim pletivo, makar lovci mojom kožom tepihe ogrtali i govorili da od žderanja mnogoglavih više ne može da se živi, makar mi komade razvlačile usamljene ulične njuške, ja verujem u oči devojčice što će sve to da posmatra kraj odranog puta, a kasnije nepca da širi pred oblačnim nebom uz reči: da imam tri jezika, celu bih kišu popila
Goran Korunović je rođen 1978. godine. Radi kao docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljuje poeziju, oglede i književnu kritiku. Publikovane knjige: Gostoprimstva (poezija, 2011), Reka kaiševa (poezija, 2012), Literatura i opasnost (ogledi, 2013), Crvena planeta (poezija, 2014). U pripremi je pesnička zbirka Usta bez kapaka.
Ovaj članak je objavljen u decembru 2019, u okviru temata Mitološki Libartes.
Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Poezija.