TEK DA NE SAGORIM
Avišaj izgleda kao moj bivši psihijatar.
Diči se plićacima u očima i strogo omeđenom pustinjom usana.
Nosi burmu, a žena mu je oduvek velika drvena μήτρα, živi samo dok je pipa, okida,
njene se strune razmiču kao Crveno more i ona u setu polako propada.
Tužni su ti muškarci i njihove žene.
Te usne me podsećaju na sve prvopale borce, na pokušaj ocrtavanja granice usred talasa,
kada prijatelji ne bi trebalo da postanu ljubavnici,
na plivanje iza bova, Mojsijevu bledu ali pretešku haljinu,
na čijenicu da on i nije Mojsije, već מֹשֶׁה (moše!), ime koje može da se proguta kao kolač,
punjen lavom meda, između dve vode, u nadahnutim pauzama. Ime koje kada bi reklo dođi
ja bih se u nabore zagrljaja zaletela, 8,8% petoknjižja, savršeno pitka srazmera
zagrljaj koji je toga smrti, ruke – nikada raširene, jer je muškarcu glupo da grli krila
a moja krila nisu šal koji sam jednom zaboravila, o koji svako može da se okoristi saplitanjem,
posebno ako je שבת.
Tvoja me usporenost koči. Mene korbačom gone piktogrami.
Na granici sam sa Jordanom, prelivam se sa koralima,
veverica sam u vatri sasvim novog jezika.
מורה mi samo kap po kap vode doliva, tek da ne sagorim,
tek da se ne preraspodelim u judejsku pustinju, u pepeo zrnaca, ali i kao takva – služim.
Materijalno (se) reprodukujem, iz dana u יום,
iako ne verujem da je אישה nastala od איש, ne verujem jeziku kao bubašvabama pod jastukom.
Avišaj me saslušava. Daje mi plave pilule od kojih se goji, dok se ja volšebno, kao peščani שעון,
topim, i druge, od kojih cvetam, poput krtole u Peruu, dok se drugi gase. I ti se gasiš.
Moji simptomi su krateri na tvom telu.
Sazvežđe na tvojim leđima koje ljubim pre nego što se obračunam s komarcima.
MALKOLMOVA LEĐA
Jedan korak, samo jedan korak
U crnom odelu, crnoj sviti
Pitam se/te – čija su leđa veća/
šira.
Ti samo ćutiš, noseći u naručju devojčicu
koja se preko tvog ramena
osmehuje
sakatom
svetu.
PIJANI ANĐEO
Moj Anđeo je savršeno propusan,
sve mu prolazi i sve prolazi,
bez traume, bez strepnje i rukavica,
bez makaza i brdovitih obrva,
sluša dok se odaziva, prilazi
pre nego što je pozvan, moj anđeo
nikada nije mlitav, lenj, prek,
nikad ne uspavljuje budne fantazije,
ne drema posle akcije, ne posipa se
kosmičkom prašinom, ne surfuje
mlečnim putem, on je radikalno nežan,
taktilan, ne izvrće obećanje na
skliske koske i žilice, nikada se
lažno ne osmehuje, iz mene sav
otrov isiše, govori samo zapljuskujući
me rečenicama, ne spasava me obručima,
valovima, bodljama, ne suzdržava se,
ne beži od mene kao od furije,
ne secira me na duh i telo,
nije škrt, ne gleda na sat,
da li je noć ili dan,
nesanica ili porođaj.
Moj anđeo me savršeno
propušta, razlistava, zadržava
u sebi bez ostatka
i bez repova.
Ivana Maksić. Rođena 1984. Objavila knjige poezije: O telo tvori me (2011), Izvan komunikacije (2013), La mia paura di essere schiava (ital; 2014), chap-book Jaz sem tvoj propagandni film (srp-slo; 2018). Knjiga poezije Kćeri, zar ne vidiš da gorim biće objavljena u ediciji 12/19 Trećeg Trga. Prevodi s engleskog jezika. Piše prozne crtice, eseje i kritičke tekstove.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.