ZABRAN
Drveće je jedino što me je ikad držalo čvrsto u mestu; ne korenjem, već tišinom. Saša i ja uživamo u toj tišini sedam dana. Odvojila sam se od svih, preselila, u stvari, u vikendicu četrdeset kilometara udaljenu od grada, ne bih li našla spokoj koji sam osetila da mi je potreban, čim sam se porodila. Beba ima mesec dana i svi su mi govorili kako ne smem s tako slabašnim detetom da idem u šumu, da budem sama i izložena raznim opasnostima: mogu da te povrede provalnici, mogu da te napadnu zveri, može Saša da se razboli, a tamo nema ko da ti pomogne. Razlozi brižnih su se ređali u nedogled, a sa svakim objašnjenjem zašto je glupo otići u prirodu, sve sam više želela da pobegnem. Ako je čestar tako negostoljubiv i ako šume s obronaka reka i bare oko nje žele naše živote, pa neka im ih. Pre ću se njima dati, nego svim užasima, koje nam grad nameće.
Vikendica je stara, ali je i dalje očuvana. Ne izgleda kao kućica u nedođiji koju katkad primetite s magistrale, urušenu u samu sebe, s oglodanim krovom i gredama koje vire iz nje kao polomljeni udovi. Prozori su celi, vrata mogu da se zaključaju, ima vode iz bunara, iako je čudnog ukusa, previše je metalna.
Do kućice se dolazi pomoćnim putem, koji je skoro nevidljiv od prerasle trave i cveća: dugo tuda niko nije prolazio, kamoli krčio i čupao. Kola su, međutim, bez problema truckala i uljuljkala Sašu u san, pre nego li sam se zaustavila blizu trema. Čim sam ugasila motor, svaki zvuk je nestao. Glavni put je udaljen barem kilometar, između njega i vikendice su gusti borovi, a s naše strane, na oko sto metara od kuće, teče reka čija svežina je osetna čak i pri gustišu oko nas.
Uzimam Sašu u naručje i šetam unaokolo jer biće vremena za raspakivanje i spremanje – želim da uživamo. Obilazim područje, pokušavajući da se prisetim svih detalja svog detinjstva koje sam ovde provodila svakog leta. Neke uspomene su toliko žive, pa mi se čini da haluciniram, a neke su toliko nejasne, te pomišljam da su se u stvari desile nekom drugom. Vekna je mirna, dobar deo šetnje spava, a kad rasklopi smežurane kapke, ispusti krkljavi zvukić negodovanja. Pre nego što je Saši pošlo za rukom da još glasnije poremeti poj ptica, šuškanje životinjica u visokoj travi i huk vetra u granama, prinosim bradavicu ustašcima i tako ih ućutkam. Šetnju nastavljam uprkos bolu u tabanima, sve dok se ne smrači; strah ipak pobedi, jer ne bih s bebom da se gubim po tami, pa hitam nazad u vikendicu.
Struje nema već dva dana. Vodu grejem uz pomoć sunca i vatre koju sam zapalila u smederevcu. Iako je leto, u kući je uvek prohladno, tako da pucketava drvca nisu tu samo zbog zagrevanja tekućine i pravljenja jela. Proveravam osigurače, pozamenjujem pregorele, a onda izađem napolje, zamotam Sašu u maramu, stavim ispred sebe na grudi, pa se prošetam da pogledam nije li negde pokidan električni vod. Sva sreća, ne radi se o tome. Jednostavno, u tom kraju nema struje i po tri-četiri dana. Nije mi, u stvari, preterano potrebna. Navikla sam na nju, na trenutke je stresno što ne mogu da uključim potrebni uređaj, sve se svelo na dosta zamorno mehaničko rabotenje, ali svakim danom sve je lakše. Jedino što koristim je mobilni telefon. Zvoni neprekidno. Objasnila sam ljudima, kad sam krenula na put, da me ne zovu i ako već moraju da dopru do mene, neka učine to porukama. Prestala sam da im se javljam, gasim mobilni preko celog dana i tek ga uveče upalim, odgovorim svima koji su zvali ili poslali poruke, pa opet ugasim, pre nego što stignu da me nazovu ili na drugi način ugroze moj mir.
Ponela sam dosta knjiga. Gomiletinu literature koju sam planirala da pročitam kad budem imala vremena; listove pune rečenica o kojima sam maštala da ću ih listati na nekakvoj plaži nekakvog odmora. Ipak, vremena za književnost nemam previše. Rad je zahtevan, dan brzo prođe, a mrak donosi jaku želju za ranim snom.
Sašina prva grmljavina. Ne prestaje da plače i da urla. Pokušavam tepajući. Sašu držim čvrsto između sisa i cupkam u mestu, nudeći obe bradavice. Grmljavina se goropadi oko nas. Kroz velike prozore drvenih okvira šišti promaja. U crnim panelima stakala često blesne vena munje i obasja obronke obližnjih brda, gustu šumu i indigo nebo. Zatim sve zamre, kiša dobuje po cinkanim simsovima, pa se grmljavina javi negde izdaleka, ili blizu, a ja brojim naglas: jedan, dva, tri, četiri, pet, šest – trrrghhhhčum! – iskotrlja se nebo i opet utihne. Sledeći put izbrojim do devet. Zatim do petnaest. Vidiš, Saša, nevreme se udaljava. Sad će i da prestane. Zaista, sve se slabije oglašava svod; kapi umirujuće dobuju po vikendici i Saša ubrzo spava.
Mami, ipak, polazi za rukom da me nazove, a neobjašnjivi osećaj krivice me najednom svu ophrva i pristajem na to da prevučem prstom preko ekrana i uspostavim vezu. Njeni propušteni pozivi su najbrojniji, patološki: dnevno po dvadeset, trideset puta. Broj je osetno oslabio vremenom, ali i dalje prednjači u odnosu na ostale. Kad joj kažem halo, kao da ne znam ko me zove, njen glas je, miran, razdragano nehajan, kao da smo u stalnom kontaktu i da me je nazvala slučajno sedajući na telefon. Njena gluma potraje taman toliko da pita kako je Saša i šta nam se sve dešava, a onda brizne u histerični plač iz kojeg jedva razaznajem rečenice. Smiruje se, pa insistira da sazna kad se vraćamo. Govorim joj što i ranije – ne znam. Navaljuje da dođe u vikendicu, neće nam smetati, moći će i da pomogne, njoj je dosadno u gradu, u praznoj kući, sama, sama, sama. Ponavlja to da je sama kao vrhovnu komandu za moja osećanja. Najzad, uspeva da se naljuti, sve je glasnija, urla u slušalicu i navaljuje da sam sebična. Zamišljam kako joj iz usta izleću kapljice pljuvačke i da joj se u uglovima usana bele skorele bale, pa se naglo pozdravim, prekinem vezu i ugasim mobilni telefon.
Ljudima prema kojima osećam opiljke obaveze da im se javim poslala sam sms da ću se od sad odazivati samo nedeljom uveče, pa da ne budu sebični i ostave me na miru. Nadam se da sam ih naljutila i dovoljno ucenila da im sujete prorade i zaista me, već jednom, ostave.
Saša raste kao biljka: trepnem i već se menja, izdužuje i otežava. Ima više kose i veće oči, čvršći stisak šakica i sigurniji korak.
Vreme?
Zabran sam očistila taman koliko mi je bilo potrebno da zasadim povrće. Nadam se da će nešto od toga i da uspe jer bih želela da imam što više zimnice. Smederevac je zamenio ognjište, oko njega sve radimo i od njega ćemo sigurno zavisiti, kad se vreme pogorša i temperatura opadne. Danima, barem dva-tri sata dnevno, obaram stabla, sečem ih na manje delove i tovarim u gepek automobila, pa ih vozim do kuće. Blizu vikendice raste bor, a on nije dobar za loženje. Kilometar dalje, na prvom brdu, raste bukva i ona će biti odlična. Slažem posečena stabla na čistini kraj trema, puštam da ih sunce dobrano osuši. Posao je naporan, spor i deluje kao da nikad neću nabaviti dovoljno drva za celu zimu, ali do tad ima još vremena i tešim se da će sve biti u redu.
Saša već tabana i sve što radi nosi beleg samouverenosti. Satima se zanima svim i svačim što nađe oko vikendice, a što nezasićeni, dečji mozak fascinira toliko da ponekad glasno cikne i smeje se minutima, pre nego li interesovanje prođe i zakuca se u nešto drugo. Cveće, bubice, plodovi, kamenčići, žabe, gušteri, ptice na granama i u nebu – sve je to očaravajuće novo. Iznenadila sam se Sašinom nežnošću, kad smo pronašli sovicu ispalu iz gnezda i brinuli se o njoj. Nažalost, i pored sve nege i obzirnosti, životinjica je izdahnula. Saša ne može da zaustavi suze, a ja ne znam šta da kažem, pa puštam da slini, sve dok ne dođemo do vikendice, a tamo već nešto odvlači pažnju, zaboravlja na sovu i smrt, nestaje u igri.
Vikendicu je glupo i dalje zvati vikendicom, pošto u njoj živimo i nemamo nameru da odemo. Zato: nastamba, obitavalište, gnezdo, kuća, ognjište, dom.
Mama opet šizi. Više nego obično. Ne može, kaže, da izdrži to jednonedeljno polujavljanje, neće da joj unuče raste daleko od nje, hoće da nas vidi, želi da pomazi svoju ćerku. Uopšte je ne zanima šta ja mogu i ne mogu, hoću i neću.
Dve veverice su se zakačile za nas i sve više se ponašaju kao domaće životinje: dolaze ujutru, uvek u isto vreme, jedu iz naših šaka, pomaze se, pa odu. Vrana koja je svila gnezdo u krovu se ophodi poput mačke. Hranimo je, a nju i Sašu u tandemu učim da govore. Moram da priznam kako ptičurini ide mnogo bolje nego Saši. Lisica koja bojažljivo čuči u gustišu kraj kuće i dalje nema hrabrosti da se pozdravi, ali mislim da će i nju Saša uskoro privoleti. Međutim, veprova, medveda, srna i jelena nisam videla. Čula sam riku. Jedne noći su vukovi zavijali. Učinilo mi se da sam između stabala videla trup koji se pomera, ali ne mogu sa sigurnošću da tvrdim kako je to bila ova ili ona životinja; ne bi me čudilo da je to bio čovek, neko ko se poput nas krije od tuđih pogleda, pa je brže-bolje nastavio u drugom smeru.
Svake noći sanjam jedan od tri sna. U prvom se naš dom puni čudnim bićima. Sve su to poluljudi poluživotinje, svih rasa i vrsta. Saša i ja sedimo pored smederevca, u krilu mi je i mazimo se, a oko nas se skuplja čudan živalj, ulazi kroz vrata i prozore, krcaju se i gledaju nas. Kad se probudim, ne osećam strah, niti sreću. Mirna sam i lako nastavljam da spavam. Drugi san je mnogo realniji. U njemu se moja mama pojavljuje na velikom harliju, brunda i turira ispred kuće, dok ne izađem na verandu, a onda vozi motorčugu oko doma, praveći veliku buku. Saša se rasplače, ali ja ne mogu da pomognem, kao da ne znam gde je, samo čujem plač, ali ne mogu da vidim gde je. Posle ovog sna se osećam kao da me neko posmatra kroz prozore. Treći san je košmaran i njega se plašim. Svako leganje donosi sa sobom trunku tenzije zbog tog sna jer u njemu usnim kako se lovci iz šume spuštaju do našeg doma, pucaju na sve što im se čini da je živo, a na kraju ubijaju i Sašu. Sve vreme vrištim, nadglašavam se s njihovim barutima, mecima i cevima, a kad usmrte Sašu, pritrčavam, uzimam moje dete u ruke i osećam da je hladno. Kao kamen. A jedan od lovaca iznad mene ponavlja mantrično: Mislio sam da je srna, mislio sam da je srna…
Lug nam je prijatan. Oko kuće sam sve posekla, povrće je slabo izraslo, ali imamo dovoljno para i zaliha da bez problema prezimimo. Ogrev sam iseckala i poređala uz stranu kuće po kojoj se stalno baškari sunce. Nadstrešnicu sam izgradila od dasaka i kojekakvog krša koji sam pronašla oko gnezda. Dovoljno je da štiti cepanice od kiše i budućeg snega. Od toliko posla – obaranja stabala, vukljanja debala, sečenja oblica, rabote u polju, male opravke krova, pecanja, nosanja Saše svuda sa sobom – uspela sam da postanem žena-čvor; sva od sitnih, čvrstih mišića, opruga koje mi daju samopouzdanje i spremnost da se suočim s bilo čim.
Mama me moli da se barem zimi javljam češće, to bi joj značilo. I dalje ne zna šta treba da kaže. Pita me od čega ćemo da živimo, a meni je mrsko da joj se pravdam, pa joj kažem kako moram da se pobrinem oko Saše i prekinem razgovor.
Zima je prijatna. U nastambi je toplo, miriše na drva i vatru, a cela kuća pucketa od promene temeprature, kad se plamen razigra.
Saša obožava sneg. Od daske i dva para starih sličuga improvizovala sam sanke, pa se spuštamo niz obližnji brežuljak, valjamo se po snegu, grudvamo i tromo igramo šuge, upadajući duboko u nanos.
Svakog dana padne još malo snega. Kad se pogleda kroz neki od prozora na kući, celac prekriva sve što oko može da vidi. Reka se zaledila, prekrivena je zimskom perinom. Saši pokazujem led, ali ne idemo na reku – toliko ne želim da rizikujem. Lisica se odobrovoljila ili predala zbog manjka hrane, pa je i ona čest gost u jutarnjim hranjenjima. Umiljata je, dopušta Saši da je mazi, ali od mene se plaši. Posle hranjenja životinja i kuvanja, nema mnogo šta da se radi. Iz dosade, čistim sneg, proveravam automobil, utabavam šetnjom stazu koja vodi do asfaltiranog puta.
Orlušina sedi na znaku kraj ceste, okreće glavu i skenira ledinu, traži hranu. Saša bi i tu pticu da povedemo kući, ali na prvi zvuk, orao širi krila i odleće. Kola prolaze putem, vozač i suvozačica pilje u nas, pa nestaju u belini. To je prvi put da smo videli ljude, od kad smo došli.
Saša bi da imenujemo naše životinje. I dalje ne razumem tačno šta priča, ali gugutanje, gestikulacija i oponašanje nekih životinja mi je dovoljno da znam šta hoće. Upire prstić u lisicu i njače, pa onda pritiska kažiprstić na sebe i mrmlja nešto što ne liči na Saša, ali ja znam da izgovara svoje ime. Objašnjavam da životinjama nisu potrebna imena, one su samo svoje, a ne naše. Ipak, ne odustaje.
Vraćamo se iz šetnje šumom. Najednom, nelagoda me preseče posred stomaka. Saša trčka kraj mene, ali naglo stane, pošto vidi da i ja stojim i piljim prema domu. Dopada mi se što ne ide odmah ka njima, što je na oprezu. Mama i moja najbolja drugarica čekaju nas u stolicama na tremu. Skaču, čim priđemo dovoljno blizu da nas vide. Mama trči i grabi Sašu u zagrljaj, a Jelena mi prilazi, ljubi me u obraz i blago grli. Izgleda kao da ne zna kako da se ponaša, sva je kruta i lutkasta. Saša se izbori iz stiska, pa se priljubi uz mene. Mama plače i kuka kako je rođeno unuče ne prepoznaje, a ja ne znam kako da reagujem na sve to, pa odlazim do ognjišta, dodajem drva u fiočicu s plamenom, zatvaram kapak i pristavljam vodu u ogromnoj šerpi. Sve mi se muti, vrti, ne znam šta izgovaram jer se trudim da budem pristojna, dok iznutra izgaram od želje da ih oteram odatle ili ubijem. Na stolu su kese, pokloni zavijeni u ukrasni papir, čokoladice i ostale ucene. Saša gleda sve to, pipka, istražuje, pita da li sme ovo ili ono. Naravno da sme, iako sa pola toga ne zna šta da radi. Jelena odvodi Sašu na trem i pokazuje kako se otvora folija, kako se igra s pravim igračkama. Mama me grli, ali je odmah odgurnem. Tiha, smirena, hladna kao brzak, streljam je pogledom i govorim joj sve šta mislim o njoj i njenom dolasku. Plače, naravno, trči do ve-cea, lupa vratima i ne izlazi pola sata, taman toliko da mi Saša pokaže darove. Jelena očigledno ne zna šta da kaže, na koju stranu da krene, pa svaki put kad nam se pogledi sretnu sleže ramenima i širi oči. Otišle su tek uveče, dva-tri sata posle večere. Jelena se ovlaš pozdravila i otcupkala do auta, a mama je ostala da se oprosti, u stvari da mi, sve se osmehujući, zapreti kako ćemo se sad češće viđati, pošto očigledno nije bauk doći do vikendice. Jedino što joj odgovaram je da nije pozvana, ali njoj to ništa ne znači – grli me, ljubi u obraz i odlazi.
San u kojem mama vozi motor.
Zalihe su nestale. To što gajim i što sakupimo u šumi nije dovoljno za ozbiljnu ishranu. Novca imam, pa idemo do grada da se opskrbimo. Saša skiči od uzbuđenja: prvi put će biti u gradu. Ipak, čim smo se parkirali, sve što je izazivalo znatiželju proizvelo je i strah. U marketu uzimamo ogromna kolica i punimo ih svim i svačim. Sašu vozikanje u kolicima malo opusti, pa zapitkuje šta je šta i čemu to služi. Ljudi se čude, pogledaju nas i odmeravaju: čudni smo im tako opaljeni suncem, izbledelih kosa i vižljastih tela, bez obuće i s malo odeće na nama.
Saša ima temperaturu. Gori, trese se i bunca, a ni na koji način ne mogu da smirim groznicu. Vozimo se u bolnicu. Sašina knjižica je zastarela, ne znaju šta da rade, moraću da platim, ali ja nemam para. Sve zatreperi, glasovi medicinskih sestara i doktorke bruje kao udaljeni bubnjevi, u ušima mi pišti i skljokam se, naprasno, na pod. Pridižu me, daju mi vode i dolazim sebi, pa ih onda zamolim da mi pozajme telefon. Zovem mamu. Mogu da se zakunem kako je srećna što sam joj se javila, baš sad u trenutku najveće potrebe. Doleće do bolnice, a kao bivša medicinska sestra sređuje preko veze da Saša bude tu, dok ne ozdravi, pa me zagrli i teši. Nema mesta da ostanem sa Sašom u sobi, pa pristajem da prespavam kod mame. Ona kuva, priča sa mnom i pravi se kao da se ništa nije dogodilo; kao da sam bila odsutna preko vikenda, a ne mesecima. Saša je u bolnici, ali bolest nije ozbiljna, bolje je već posle prve doze lekova. Sve će biti u redu. Sve. Će. Biti. U. Redu.
Doma sam, kako bih pokupila stvari za Sašu, uzela mobilni i videla da li je sve kako treba s kućom. Lisica se nije pojavila, ali veverice i vrana su došle po obrok. Nahranim ih, potrpam stvari u kola, pa krenem kroz šumu. Na pola puta stajem, gasim motor i piljim pred sebe. Ubacim u rikverc i tako vozim do kuće. Vadim sve naše stvari. Pakujem ih navrat nanos, trpam ih u kola kroz gepek i otvorena vrata, nabijam ih u vozilo gde god da ima mesta. Zatvaram šalone na prozorima. Alat sklanjam u šupu i zaključavam je velikim katancem. Proverim da li sam sve zamandalila, pa sedam u auto i nastavljam ka gradu, nijednom ne gledajući u retrovizor.
Saša je dobro i sad je kod babe, ali i dalje treba da miruje. Kod mame smo u šećernoj korpi. Ne zna se koga više tetoše i pazi; previše nas hrani, stalno nutka grickalicama, sokovima, čajevima i vazda prinosi jastuk da podmetnem pod leđa, glavu, uvek je spremna da skoči ako nešto treba da se uradi, dosađuje mi da se zajedno šetamo.
Ponovo sam se zaposlila. Saša ide u obdanište. Družim se sa starim prijateljicama i prijateljima koji su mi oprostili sve ludosti. Pomalo me razočara kad shvatim da se među njima ništa nije promenilo. Baš ništa.
Radujem se snu. Kažu da je to znak depresije, eskapizam i beg. Nije me briga. San je jedino mesto gde i dalje mogu da se osamim. Prestala sam da sanjam kako pobesnela mama vozi motor i kako ubijaju Sašu. Preživeo je još samo san gde s prijateljima iz šume, poluljudima poluživotinjama, sedim u dnevnom boravku, kraj ognjišta, grlim Sašu – u snu je i dalje beba – i ćutimo u nedogled, gledajući se netremice: mi njih sićušnim, ljudskim očima, a oni nas krupnim, tamnim očima; davnim, dubokim, mirnim. Kao šuma.
Ana Miloš (1992) je rođena i živi u Beogradu. Tu i radi, kad mora. Objavila je svoju prvu priču u „Rukopisima 39“.
Dobitnica je nagrade „Miodrag Borisavljević“ za najbolju kratku priču, 2016. godine.
„Kraj raspusta“ joj je prva zbirka pripovedaka, za koju je dobila nagradu „Đura Đukanov“.
Ovaj članak je objavljen u junu 2020, u okviru temata Borbeni Libartes.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Poezija.