Art Brut je marginalizovana umetnost čija je ideja promovisanje antiakademske umetnosti. Osnivač ovog pravca je francuski slikar Žan Dibife. U Srbiji je osnovano Art Brut udruženje, i osnivač je Goran Stojčetović.
Za ovaj broj Libartesa pitali smo umetnike kako su počeli da se vizuelno izražavaju i šta za njih predstavlja ta vrsta medija.
Jasna Damnjanović: Sa osam meseci napravila sam svoje prve linije, moji roditelji su sačuvali taj crtež. Otac mi je pričao kako sam uzela olovku i snažno počela da crtam po papiru. Kada sam imala pet godina, sećam se jedne šetnje sa dedom. Na trgu u Šapcu je bio neki dečji festival i deca su crtala kredama na ulici. Priključila sam se. Crtala sam dok nisam potrošila sve svoje krede, a onda sam zamolila dedu da mi pronađe još. Mnoga deca su odustala, tako da mi je doneo sve njihove boje kako bih mogla da nastavim. To je video jedan divan profesor i pozvao me u školicu crtanja. Mnogo sam volela da idem na te časove, ali nisam volela da pričam. Mislim da godinama učenici u toj školici nisu znali boju mog glasa. Odgovarala sam sa „da’’ i „ne’’ ili nekim gestom, bilo rukom ili glavom. Bila sam jako povučena. Način na koji sam govorila jeste bila slika.
.Sada pričam dosta, nekada imam stvarnog sagovornika, a nekada sama sa sobom, ali čula sam da je i to zdravo. 🙂 Vizuelno izražavanje za mene predstavlja vrstu komunikacije.
Bojan Đorđević Omča: Sa svojih petnaest, šesnaest godina oduševljavao sam se bečkom secesijom i kubizmom jer nisam znao odakle su ti umetnici crpeli inspiraciju. Sada, pošto znam, mogu reći da moji uzori leže u umetnosti takozvanih „primitivnih” naroda Australije, Afrike, Amerike i Azije.
Jasna Damjanović: Izbegavam nabrajanje imena jer bi to značilo da ću da ispišem enciklopediju i to bez reprodukcija. Toliko divnih autora, dišem njihovu snagu i lepotu. Ono što me je oduvek fasciniralo je ljudska posvećenost nekom izboru, veri, zaljubljenost u proces, ne samo u finalni produkt.
Takođe, uzore pronalazim u ljudima koji vole i dele, osećaju empatiju za druge, koji priznaju kada pogreše, izbegavaju osude, preuzimaju odgovornost i one koji su zahvalni na onome što imaju. Ovde bih spomenula i roditelje, koji se edukuju, koji i pored svakodnevnih izazova veruju u sebe i u svoju decu, dopuštajuci deci da prave sopstvene izbore, a da ih ne upoređuju, da im ne biraju profesije.
Hajde da se igramo, isprljamo, smejemo!
Kada kažemo telo/telesnost, takođe asocijacija na meso, ambalažu, kako bi je definisali u umetnosti, kako je ti doživljavate, uspeva li danas da se recipijent šokira?
Jasna Damjanović: Razumem da ljudi moje radove mogu poistovetiti sa šokom jer se o ovim temama kao što su telo, seksualnost ne govori ili se često uzimaju za primer kroz neko ismevanje ili osudu.
Ja samo želim da na jedan humorističan način prikažem, osvestim, ohrabrim.
Telo i sam čin seksa je nešto prelepo, to je dar koji nam je dat da u njemu uživamo.
Ali moja ideja nije uvek da predstavim čin seksa iako koristim elemente i forme koji aludiraju na to, na primer slika Welcome to Dickyland. Choose your favourite dickémon moze se posmatrati kao društveno-socijalna. Mnogi su tu pronašli elemente borbe za vlašću.
Ljudi previše brinu, previše očekuju, upoređuju, misle šta će drugi o njima govoriti, to im unosi strah, često su u nemogućnosti da se izraze i da žive onako kako žele.
Mojim fotografijama (selfie) se oslobađam tog stereotipa šta moze ili ne može biti umetnost. Naprosto kreiram i dopuštam sebi da budem zabavna, smešna, brilijantna, da pravim pogrešne izbore… Eto, čisto iskreno, ljudski.
Goran Stojčetović: Meni je telesnost krajnje svedena simbolična psihofizička manifestacija, jedinstvena kombinatorika misterije odnosa vidljivog i nevidljivog sveta u jednom obliku. Što više želim da prikažem kompleksnost nekih nesvesnih stanja u meni to mi se više nameće neka telesna prepoznatljivost. Slično kao u snovima, jer telo nosi ideju i informacije o čovekovom biću, postojanju, genetskom nasleđu i realnom iskustvu. Telo nam sadrži čitavu prirodu i kompletni život na ovoj planeti. Sve je tu organizovano u tih par desetina kilograma mesa i kostiju. Ni blizanci nisu isti, svaki čovek je čudo koje jednom hoda zemljom pa se opet vraća u nesvesni oblik postojanja. Zato me telesnost opčinjava.
Bojan Đorđević: Telo je opipljiva stvar i biće, ali je i mašina, celina. Apstrakcija je misaoni tok tela, njegova suština.
O Jasni Damjanović
Bojan Đorđević: Rad Jasne Damjanović mi je posebno drag. Ona voli sirovo i nasilno, ali i ornamentiku i stilizovanost, po čemu nalikuje dosta na mene. Tela na njenim radovima pulsiraju od strasti i to je impresivno i neprijatno u isti mah.
Goran Stojčetović: Jasnin rad je od velike važnosti, jer pored slikarskog kvaliteta ona promoviše dubinske ženske ličnosti i duhovnost i time čini da društvo ima mnogo dublji uvid u žensku psihu izvan stereotipa. Ovih dana vidim da je na internetu napadaju da je likovno nepismena, da joj treba muškarac i slično, a ona je i formalno završila doktorat na Likovnoj akademiji, takođe je i u skladnom braku i majka je jednog dečaka. Čak i da nije ništa od ovog što sam naveo, suština je da postoji veliki otpor i nesvesnost prema slobodi žene. Jasna se bavi nagonskim ličnostima u čoveku iz ženske perspektive. Baca suštinu na odnose u slici, a ne na samu seksualnost koja je vidljiva. Tela koje slika su anatomski „nezategnuta”, jarko obojena, u neuobičajenim položajima i odnosima što govori o drugom uglu „čitanja” njenih radova. Zato je Jasna veoma bitna jer je hrabra i jasna, stvaralaštvom ruši tabue.
O Goranu Stojčetoviću
Jasna Damjanović: Veliko mi je zadovoljsvo što sam u mogucnosti da pratim rad ova dva autora, nadam se da ćemo se uskoro upoznati lično, jer sam im dužna zagrljaj. 🙂
Oduševlja me njihova energija i radujem se svakom novom radu.
Goran je jedna divna osoba, a njegov rad je čista poezija. Mogu da ga zamislim kako stvara, kako taktilno dodiruje papir stvarajući ne samo vizuelni prikaz već i muziku. Njegovi oblici se apstrahuju, telo ne predstavlja samo hram, stub već prelazi u misao, duh. Sjajno komunicira sa materijalom (akvarel, drvene bojice) stvarajući prelepe prikaze, tako tople i iskrene. Većina njegovih radova je propraćena tekstom, beleškama njegovih stanja i traganjem za istinom, onim što on doživljava kao svoju istinu. Sve to je veoma nadahnuto i ubedljivo, ono, iz duše.
Bojan Đorđević: Gorana znam preko 10 godina i on je čist instinkt i telesno. Telesno prožima njegova dela. Meso, krv, eros. On to ponekad pakuje u drugačiji kontekst, ali suština ostaje ista.
O Bojanu Đorđeviću
Jasna Damjanović: Bojanovi radovi su komunikativni, uvlače posmatrača u dijalog bez i jedne reči. Kao neki vizuelni strip. Njegove forme su čvrste, crtačke. Ono sto mi se dopada jeste upotreba ornamentike. Sve me to podseća na neke divne tapiserije. Kombinacije različitih formi ljudi, životinja, prirode njegovim radovima daju specijalnu dinamiku i snagu. Bojan izlazi iz okvira, te svoje radove ne prezentuje samo na papiru i platnu već možemo videti i sjajne printove na upotrebnim predmetima.
Goran Stojčetović: Omča uvek krene od jedinke materije, bilo da je to kružić koji će fraktalno, bez simetričnosti da se širi po celoj podlozi ili će to postati neki mutirani antropomorfni i zoomorfni oblik. On uvek iznova počinje od stvaranja sveta. Kada želi da se relaksira od svojih tenzija on radi čiste apstrakcije, a kada je u nekom drugom raspoloženju on pravi kombinacije telesnih oblika bića koja su u simboličnoj nagonskoj komunikaciji.
Njegov razvoj izraza je jedinstven i zahteva da se uzme u obzir od samog početka. Na primer, početni radovi sa ženskim čarapama i nogama se nastavio u obliku sifa, oktopoda i zmija. Zatim je sve te forme obglio u oblik mandale pa je kasnije sve to razvio u posebne celine. Zato su mu i apstrakcije nekako organske, kao preseci tkiva.
Razgovor vodila Marijana Nikolajević.
Ovaj članak je objavljen u septembru 2020, u okviru temata TELO.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici intervju.