tišnje1vrešnje
kad javom buncaju breskve, snom šepaju šljive i sunce piša
znači jednog dana u starije seosko proleće
iznebuha ljudi od dva metra ujutru postanu duži nego prekonoć.
Takvog jutra nadolazi debelo selo do njihovih plitkih stomaka i to:
nađu se momak i devojka iste visine a devojka se zatim bosa popne momku na ramena kako bi onim visokim kad uđu u kuću bili do plafona.
Tada najnesrećniji iz gomile stane pevati onako kako se peva poezija, dakle bez melodije i sa neprirodnošću i nerazumevanjem i laganjem:
Hej visoki visoki
Visoko ustani
Došli su ti stomak i momak
Nona i ona
Čak i jutro svoje noge seče
Noge seče na podne na kolena
A svaku kolenicu tebi sprema
I hrani te njima da budeš viši i viši i
Višnji
I neka ti visina skače sa kolena na kolena
Visoko
Sinu na sina
(a ako visoki hoće žensko:
…neka ti visina skače s kolena na koleno
Duboko
Sinu na ćerku
Neka joj to koleno upadne u gušu pa neka joj noga iz njega izraste u pluća, a prsti nožni nek joj zapuše dušnice)
i tako dalje ide pesma, improvizacijom nogu i kolena
može biti nekad duhovitija nekad tužnija u zavisnosti od pevačeve nesreće
ti najvisoki onda ustaju dugo dugo, jorgan svlače kao more bez oca sa dugog peska
i spremaju se napolju da ohlađenim zubima dohvataju selu meke višnje
najpre da hrane svoju glad pa da bajaju gladnu godinu
tada se za takve sme u selu reći da su višnji
iako im se u ugrizu zagadi i poneka trešnja
kao zastrašujuća sreća u umirujućoj nesreći2Nosio sam 3/4 farmerke i pozajmljeni bajs na nogama, deda me je iz daleka (sa večito izgubljenim naočarima ispred nosa) provalio da sam krišom bio na kanteru (de_aztec, counter–terrorist, B4Npy® – nedovoljno fragova, pretposlednji na mapi). Na obližnjoj okretnici (simboličnoj za ljude i autobuse) oteo mi je bajs iz nogu, a ja sam dedu koji u životu nije rekao ružnu reč preda mnom (jedanput, kad je već bio dovoljno senilan da zaboravi da ne psuje, i to kroz vic: …pa krava, zar ne vidiš, jebô ga ti) resko opsovao (mrš u pizdu materinu). Ćale me je odveo tada u babin prazan stan (druge babe) i zavalio mi šamarčinu tako da bi mi i kljun uterao u glavu. Kad mi je krenulo žumance krvi ka suvoj čupavoj imigraciji krpe u pokušaj tepiha, on mi krotko reče: Nemoj slučajno da ti je kapnulo nešto na tepih. Ušao sam u plavi vece, znao miris i odvratio kroz tečnu šaku: Znaš, osećam se lepo kad me kažnjavate. Čekao sam odgovor i novu brzu vodu mislivši u sebi: (*) Pošto sam onu prvu nerazrađenu četvrtinu misli do tad naglas ponovio već 3/4 puta tokom puberteta, ćale je to veče rekao majci u crvenoj dnevnoj sobi: Bolje da ga odvedemo sad na lečenje nego posle da nam se isere na sred stola misleći da je ptica. Možda me je ćale onda i udario krilom. (Tako pamtim taj šamar: kao nešto lepo iz srećnog detinjstva, jer je sreća bezbedna samo u prošlosti.)
zato trešnju kad pojedeš misleći da je višnja
život ti se učini slađim
i duboko ćeš se razočarati ako nekad ne okusiš težinu višnje
ovo je za selo značajan događaj
traje dok najnesrećniji ne postane najzreliji
a mlad radosni
a radosni nesrećniji
(fusnote fusnote (*))
*Dok proživljavam nesreću zapravo sam toliko blažen; npr. lomim kosku (lepo sam ti rekao da se ne igraš sa koskama) – svestan sam da posle ovakvog bolnog događaja može doći samo povoljniji; kad se goreći bol lokalizuje, spusti iz visoke glave u molekule preloma sledi mirnodopski period zaštićen velom mizere: hrskavo zarastanje kostiju i vanile oporavka na čelu sa srećnom budućnošću koja će (na žalost ili na sreću) biti isparcelisana čekanjem nadolazećih nesreća.
*Nesreća je vrsta sigurnosti: znaš da si učinio nešto loše, ili ti se desila nepogoda koja sa sobom nosi određenu štanglu vremena koju ćeš topiti pod stručno utvrđenim restrikcijama. Izabranik nesreće bezbedno je uokviren i definisan kao kažnjenik (zatvorenik je zatvorenik, bolesnik je bolesnik, grešnik je grešnik), pa nema one mukotrpne potrage za identitetom (slobodan čovek mora da odluči šta je (nije li u značenju reči profesija zapravo objaviti javno šta si?)).
*U hrišćanstvu je kazna život zemaljski što stremi ka carstvu nebeskom i svaki tren u muci smatra se valutom nebeskom; svaki ledeni dinar biće utrostručen polnim bakrom nebeskim i svaka kaplja tuge jednaka je centimetru slatke zmije (kilozmije) Edena (velikomučenici, dakle, uopšte nisu naivni, no, avaj: ako hrišćaninu cilj biva večno carstvo nebesko sa svim svojim blaženstvima: zar to nije najveća pohlepa ikada ispoljena na zemlji? Kakva su, dalje, to blaženstva? Nisu li i grehovi blaženstva? Velikomučenici uopšte nisu naivni.).
*I eto i najzad i konačno, umro je otac, majka, njihovi oci i majke, prirodno, stresom, malim metalom, prerasli su sebe pa pošli dalje, odleteo im svemir iz tela, pipnuli su nešto istinitije, izlečili su usta, kad – zatekneš sebe kako se osmehuješ.
Setimo se, često vreba osmeh po sahranama, baš na sahranama na kojima se osmeh smatra lopovom koji krade od nesreće i zato se na njega gleda kao na egzotičnu zverku koja vara hronotop i koja se nalazi u zoološkom vrtu lica.
No, neko je izgleda umro jer moramo biti ozbiljni. Tuga poluti sise na dva ili tri manja srca i kašlje se iz oka i jastuka.
Ali, ni to nije tako loše. Gle, tamo gde konj odlazi da sedi, stvarno se javlja osmeh:
- a) komedije: duhovitosti radi, smrt sebe najavljuje tako veliko i grandiozno kao da je zlatni delfin, ratni kit, ili srebrni avion, a dođe tako tiho i bez pompe da se osetimo prevareni do te mere da je smešno;
- b) zadovoljstva: jer, ma na koji način došla, došla je smrt i odnela mnogo problema: dom, pelene, morfijum, plikove, nemoć, grehove i slično;
- c) olakšanja: jer na kraju biće ne može umirati nanovo i nanovo pa da proživljavamo njegovu smrt toliko i toliko puta (voleo bih da (…) umre pre nego što odem na letovanje, da letujem na miru);
č) nerazumevanja: ako su te oba roditelja dovoljno rano napustila, nećeš mnogo razumeti značaj gubitka bližnjeg u životu; uvek ćeš se truditi da budeš nesrećan nekim sintetičkim putevima i biće ti uskraćen kvalitetan bol;
ć) doživljaja: u svoju biografiju stavljaš nečiju smrt
Iz Beograda. Đorđe Ivković (1990) osnovne studije završio na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, smer Srpski jezik i književnost, Filološki profil, master studije Komunikologije završio na Univerzitetu Dukejn, Pitsburg, Pensilvanija. Knjiga pesama: Višnje**Trešnje, izdavač Treći Trg. Trenutno studira master Srpska književnost na Univerzitetu u Beogradu.
Ovaj tekst je objavljen u decembru 2020. godine, u okviru temata Melanholija.
Pročitajte sve tekstove objavljene u rubrici Poezija.