Svi te samo pamte kad umreš. I to potpuni stranci, zamisli!
Pamte te po onome što su čitali o tebi. Kažu, proživeo je svoj život!
Pamte tvog duha koji im se prikaže kao suština egzistencije.
Pamte samo tvoju senku koja promiče:
Tvoju izduženu siluetu utisnutu na kaldrmi
Pet sati popodne letnji dan u Ist Vilidžu,
Ili u Bronksu, već gde li si.
U Sent Žermen de Preu u šestom arondismanu 1970.
Lulu koja me čeka u kafeu Flor, večito nasmejana. Ona nestaje…
I sve se pretvara u san. Snežna pomrčina se ustaljuje.
Godine lutanja, beskućništva, u gostima kod prijatelja,
Kod Slopi Džoa, pa ipak, pesme i dalje naviru
Iz celoga sveta a uvek u istovetnom čudnom pravcu,
Kao u snu negde sam na rambli na arohi
A pesme stalno utiču jake i lepe.
Ovoga jutra sve mi je pred očima malo zamagljeno.
Moram da pronađem svoje naočari, oo, vai!
Ostavio sam ih negde izvan sna, a ja sam u snu!
Nema šanse da ih potražim jer kad bih izašao probio bih zid nesvesnog.
Moram da biram: ili ću da spavam ili da se budim? Pa da se probudim!
Sada se sve stopilo sa prošlošću. Spavanje. I san.
Malarme je ostao u prošlosti sa plamenom sveće i stvarno se gubi.
Šeli je već u prošlosti i bez pojavne slike, ostao je bez svoje fotografije.
Pre slike u ogledalu. Mnogo pre te slike.
Imena, razna imena, mnoga imena u ogromnoj kajgani od imena.
Želim da krenem napred. Zrcalo odražava
Samo jednu stranu, ne i onu drugu. Onu mračnu, egzistencijalnu.
Pariza iz 1920ih. Ne, ne njega.
Iz kasnih 60ih. Milana. Rima. Da i ne.
Gradova u noći.
Gradova pod kišom.
Ostaju njihova imena i mnogo više od njih.
Da li je sve to bila, najposle, varka? Voleo bih da znam.
Prođe li mi život blagosloveno?
Imao sam mnogo prijatelja. Mnogo ljubavi. Neki od njih se davno upokojili.
Imena izukrštana i napirlitana zvezdanom prašinom.
Svi nestaju. Čak i oni koji još nisu preminuli, koji ogovaraju.
Sve je dobro što se dobro završi… ali da li se stvarno završi?
Kažite koliko je sati? Koliko je tačno časova? Voleo bih da znam.
Piter Orlovski, pesnik, 1933- 2010
Pitere, ortačino stara,
ti i ja smo bili bolji prijatelji od mene i Alena.
Dosta smo se šegačili.
Prevazišli smo poeziju i njene krugove.
An Bukanan takozvana An Plimel
bila je tvoja devojka pa onda moja. Ne pitaj me zašto.
Zamenili smo se, kao što smo menjali pesme. Uz dva ili tri džointa.
Ona je postala podtekst u nekoj daljoj priči koja nije moja
i dalje smo je izgubili. Otpala je sa planete.
Ili način na koji smo delili hranu,
kupovali sitnice „za ćaleta i kevu“, neobavezno.
Na Louer Ist Sajdu,
i dalje i uvek na Louer Ist Sajdu koji je nekako izgubio sjaj.
A tek tu, ko bi ikada našao vremena nešto da napiše?
Isuviše smo provodili vremena smejući se, isuviše vremena živeći život.
I onda bi se rastajali – rastanak je takođe bio način da se obeleži
zajednička istorija na koju nismo
obraćali pažnju
kao da pijemo čaj od nane ili mešamo pileću supu.
Kao da smo bili deo pisma koje smo zajednički ispisivali.
Ali ništa nam ne beše suđeno da završimo zajedno
čak i kada bi se prošetali s vremena na vreme,
prolazeći kroz onaj prljavi zapušteni parkić na trgu Tompkins
na putu za večito negde drugde. Niko nam na svetu nije značio.
Aj da sednemo i da malo blejimo šibicarimo i smejemo se.
Nisi bio u stanju ni pravilno da se potpišeš, haha.
Ja danas postajem sve više tebi nalik!
Lepo je leto danas. Ili uups, već je jesen.
Lišće nismo do sada sve izbrojali.
Ona ulica koju sam od onda zaboravio – baš je daleko na istočnoj strani.
Nečija to beše davno izgubljena adresa.
I po koji izgubljen naš san.
Pesma lično meni
A šta bi se desilo da odjednom odem odavde?
Šta bi bilo da umrem u snu
ili da umrem kako već kažu jer „popustilo mu zdravlje“
što obično stoji u svim tim umrlicama.
Čak ni Saša Zazi i Zina dok meko predu pored mene
ne bi znale da sam otišao… ili bi one znale?
Ovde sam danas, sutra me već nema.
Ostaće pesme, čak i one drugorazredne, kao ova sada.
Probudiš se tako svestan svog nepostojanja,
Bespomoćan na ulici i gledaš u sebe
Bespomoćan da učiniš bilo šta da krene nabolje.
Ne možeš ni lampu pored sebe da ugasiš.
Ne možeš da završiš knjigu koju si počeo da čitaš.
Ne možeš čak ni kompjuter da upališ.
Evo ti formule za moderna vremena.
U snu nema odgovornosti koje treba da ispuniš
Bližim se svom pragu bušenja četiri sata je ujutro
Onom hahaha trenutku kada snovi počinju da se mešaju, ponekad.
Nikada ti nisam rekao
Jer nije bilo vremena. Izgubila mi se misao ili je preskočila.
Nema „uslovne“ u životu.
Nema više onih zdravo i doviđenja.
Postaješ stranac sopstvenoj sudbini.
Postaješ onaj što si nekad davno bio, ako se tog vremena uopšte setiš.
Žerar Melanga je rođen u Bronksu 1943. Pesnik, fotograf, režiser, glumac.
Sredinom šezdesetih godina prošlog veka, sarađivao je sa Endijem Vorholom.
Nekoliko knjiga poezije Žerara Malange, od zbirke chic death (1971) do Mythologies of the Heart (1996) donele su mu svetsku slavu. Više o radu Žerara Malange pogledajte na sajtu posvećenom njegovom životu i radu.
Nina Živančević: Pesnikinja, esejistkinja, prozna autorka i umetnička kritičarka, Nina Živančević je objavila svoju prvu knjigu «Pesme» 1982. godine, za koju je dobila nagradu Branko Radičević, za najbolju prvu pesničku knjigu. Laureatkinja književne nagrade Z-Press iz Njujorka. Objavila je petnaest knjiga poezije na srpskom, engleskom i francuskom, kao i četiri knjige pripovedaka i tri romana u Parizu, Londonu i Beogradu. Njene studije o Milošu Crnjanskom (doktorski rad, 2001) i o umetnicama u egzilu objavljene su u Francuskoj. Prisutna je u brojnim antologijama svetske savremene poezije.
Nina Živančević je bila član brojnih književnih i teorijskih redakcija : Delo, Književne novine, New York Arts Magazine, American Book Review, East Village Eye, République de lettres, a u skorije vreme uređuje časopis za balkanološke studije Au Sud de l’Est kao i filozofsko-antropološki časopis Intempestives pri kući l’Harmattan u Parizu. Različiti zanrovi njenog dela doživeli su brojna izvođenja na radiju i televiziji u Beogradu, Londonu i Parizu.
Radila je u pozorištu, sa Living Theater i Wooster Group u Njujorku, a predavala Teatar savremene i istorijske avangarde na univerzitetu Paris 8, kao i u brojnim pozorišnim laboratorijima u Evropi i Sjedinjenim Državama. Predaje književnost i avangardni britanski film na Sorboni i Katoličkom institutu u Parizu.