ČISTO MESTO
(nastavak priče „Dobre usluge“ Hulija Kortasara)
Ono što sada sigurno znam, posle toliko godina gledanja, slušanja i čišćenja, jeste da ovim svetom svemoćno vlada prljavština. Ne znam ni odakle dolazi, ni kako se stvara, samo znam da za nju nije potreban nikakav trud, ali zato za čišćenje, stalno i neprekidno, i te kako jeste.
Zaboravila sam reći – ja sam Fransin, ali već me znate, pa zato nisam u prvi mah osetila potrebu da vam govorim o sebi. Pričala sam vam šta je bilo sa jadnim gospodinom Bebeom, opisala sam i onu zabavu kod gospodina i gospođe, kad sam čuvala pse. Mislila sam tada da su me pozvali zato što su čuli da dobro čistim i bila sam počastvovana time. Kad godine života potrošite u čišćenju, ma koliko da je to nevažan posao, ipak vam je drago ako neko kaže da to radite dobro, i pozove baš vas u svoju kuću. Mnogo je neprimetnih žena, koje gospoda zovu u svoje kuće. One onda kao senke promiču po njihovim sobama, trudeći se da se nakon njihovog boravka u kući ništa ne vidi; da i one same budu nevidljive, ne bi li gospodi tako ostavile što više prostora za ono čime se gospoda bave. A to svakako nije čišćenje. Žene dođu, završe sve i odu. Dok ponovo ne zatrebaju nekoj gospođi, na njih se ne misli. Naravno, nijedna od njih nije poznata, o njoj se ne govori i ne pišu novine. A ja sam poznata. Novine neprekidno pišu o meni, otkad je počelo ovo suđenje.
Ko je mogao i pretpostaviti da će se tako završiti ono što je počelo pre nekoliko meseci, baš one noći kad sam čuvala pse. Ne bih da ponavljam, već samo da vas podsetim: gospođa me zvala, sedela sam pored pasa osluškujući udaljene zvukove zabave koji su dolazili iz drugih soba, malo sam dremala, bila umorna i gladna, a pomalo i uvređena što mi nisu dali da radim ono što najbolje znam – da čistim. Nije mi bilo krivo što gospodi nisam služila piće ili hranu i što mi za taj dan nisu dali novu kecelju, koju služavke oblače samo u danima kad su prijemi. Ostavljam to mlađima, one se tako na trenutak osete kao da su deo istog sveta kojim se gospoda kreću. Kad se rastrezne pijani gosti a i one same, shvatiće po glasu kojim im se domaćica obraća gde im je mesto i koja je zapravo njihova uloga. Naravno, piće služe samo one lepše, ukoliko se za seljačku kći rumenih obraza može reći da je lepa. Ona to svakako nije na način na koji je lepa gospodična čiju sam pudlicu te večeri držala u krilu – bleda, providna, uvek podjednako dobro očešljana, negovana, sa ukrasima u kosi čak i običnih dana, sa haljinom koja se zadnjim krajem vuče po podu tako da nam se, kad je gledamo, čini da lebdi nalik oblaku. Olujnom oblaku, rekla bih, jer je te večeri hiljadu munja osula po meni, pri samoj pomisli na to da možda neću dobro brinuti o njenom psu, jedinom biću do kojeg joj je stalo. Piće služe lepe devojke zato što se moraju nekako uklopiti u utisak koji će ta kuća ostaviti na goste. Razumem ja to. Osim toga, ko sam ja da razmišljam o poslovima gospode? Ali, eto, razmišljala sam, jer sam sedela sama u mračnoj sobi i čuvala pse, znajući da se ne smem uspavati, jer će biti strašno ako gospođa dođe i zatekne me kako spavam. Nisam ustala da proverim jesu li me zaključali, iako sam želela. Možda bi me, da sam to zasigurno znala, uhvatila panika. Učinilo bi mi se da ostajem bez vazduha u toj sobi u kojoj smo samo psi i ja, njihove ležaljke, posude za hranu i moja stolica.
Ne volim zaključane sobe; šta čovek da radi zatvoren? Sve što može uraditi – na primer: čišćenje – biće začas gotovo kad je neko vešt u tome kao ja. Šta posle da radi osim da pretresa u glavi sve ono što je bilo, da razmišlja o stvarima koje su bile sasvim drugačije u mladosti, onda kada se nije znalo ništa o životu i njegovim surovim zamkama, da se kaje zbog počinjenih grešaka… Ne znam zašto govorim o zaključanim sobama; to je bilo samo jednom i nikad se više nije ponovilo. Moja je sobica uvek otvorena, i danju i noću. Svako može ući u nju, kad god mu zatrebaju moje usluge. Tako je i došao gospodin po mene onoga dana kad je gospodin Bebe… Ali pričam zbrda-zdola, hoću da kažem jedno, pa pređem na nešto drugo. Na kraju će se sve pomešati i ništa neće biti jasno: ni ko kome sudi, ni kakve zaključane sobe me plaše, ni zašto novine pišu o meni kad sam ja potpuno nebitna osoba: stara žena koja je ceo život provela čisteći, a ipak nigde nije videla nijedno čisto mesto. Sigurno negde postoje i takva mesta, ali ne znam smemo li govoriti o onome šta nismo videli.
Nego, da se vratim na moju priču: čuvala sam kao što se sećate pse, i kad je to prošlo, pustili su me da izađem iz mračne sobe (i dalje se pitam čime sam zaslužila mračnu zaključanu sobu i nije li neko drugi umesto mene bio bolji za to mesto). Odveli su me do kuhinje da se tamo družim sa ostalim osobljem. Bila sam gladna, ali se niko nije setio da me ponudi hranom. Svi su bili suviše uzbuđeni i razdragani, kao uvek na proslavama. Sigurno su očekivali da ću sama da uzmem sve šta mi treba. Kad bi svi čekali, počeli bi da padaju na ulicama od gladi, umora… Ljudi zaboravljaju jedni na druge; poneko bi tako mogao da stoji među drugima dok jedan po jedan padaju oko njega, a da se ne osvrne i ne zapita – šta se to dođavola dešava ljudima oko mene? Zapitao bi se tek kad njegova kolena klecnu i kad posegne rukom da se uhvati za prvog pored sebe. I tek bi onda video da nikog tu nema.
Bila sam gladna i žedna, i gospodin Bebe, dragi, dobri gospodin Bebe (Bog da mu dušu prosti, ko zna zbog kakvih ga je grehova tako rano pozvao sebi), jedini me je primetio i ponudio mi da pijem. I dan-danas mislim da nije hteo da zadirkuje staru ženu. Možda su mu samo dosadili svi što su se očigledno otimali za njegovu pažnju, svako iz svojih pobuda. Pobegao je od njih u kuhinju da sedi malo na miru i tu je našao mene. Zaličila sam mu na tetku kakvu ima neki njegov poznanik. Sigurno je i sam poželeo da ima takvu tetku, koja živi u drugom gradu i šalje mu piliće, koja ga ničim ne opterećuje i ništa od njega ne očekuje, samo ga povremeno, na praznik, obraduje nečim. I koja ga pri retkim susretima uvek razume i od svih brani. Koja kaže – ma sinko, ne sekiraj se, sve će proći, biće sve u redu, dobri Bog gleda odozgo i o svima nama brine. I meni bi ponekad bila potrebna takva tetka, ali davno je prošlo vreme kad sam mogla od bilo koga da tražim zaštitu. Jedino što mogu to je da sama zaštitim nekoga i da mu ne kažem koliko je i mene zapravo strah. Plašim se, eto, kad se setim one mračne zatvorene sobe sa jedinom stolicom na kojoj sam sedela, i kako mi se učinilo na trenutak da u njoj nema dovoljno vazduha. Ja volim kad je provetreno, kad sobe imaju velike prozore, kad se kroz njih čuju radnici, žene i deca; pogotovo deca kako se igraju i skaču, kako udara lopta, kako ih majke zovu da dođu na ručak.
Pobegao je gospodin Bebe, koji se zapravo nije tako zvao, trebalo je toga odmah da se setim, kao što se i onaj drugi nije zvao Lulu; kako je i mogao kad je to žensko ime. Ali, tad sam bila preumorna da o tome razmišljam, a možda je i ono žućkasto-smeđe piće krivo što mi se učinilo da je sasvim svejedno ko je muško, ko je žensko, ko je gospodin, a ko obična čistačica, pa i ko se kako zove. Pobegao je od njih u kuhinju da se malo odmori od preterane ljubavi kojom su ga obasipali. Ili to nije bila ljubav već proganjanje. Svi su tražili nešto od njega – Bebe, popij sa mnom, Bebe smej se sa mnom, Bebe voli me, Bebe daj mi svoj novac, Bebe zabavi me. Nije ni čudo što je bio onako bled. Došao je, sklonio se od njih, a oni su se svi dovukli za nekoliko minuta i napunili kuhinju svojim bučnim smehom i plačem, svojim glumljenim oduševljenjem ili isto tako glumljenom uvređenošću što ih je napustio i zanemario. Ali ko sam ja da sudim o ponašanju gospode. Oni možda prolaze kroz neke posebne škole u kojima uče kako da u svakoj prilici odreaguju, kako da uvek pokažu svoj društveni status. U njihovom svetu verovatno je neukusno kad si prirodan, kao što rumeni i zdravi obrazi seljanke ne važe za lepotu po njihovim merilima. Svaki svet ima svoja pravila, poštujem ja to.
Popili smo po neku, gospodin Bebe i ja, a nisam tad ni slutila da će se zbog njega, dobrog i nimalo krivog, moj život potpuno promeniti. Ne znam šta su mu uradili, ali on je zauvek otišao. A, eto, osećam kao da su se sa tim popijenim pićem naše sudbine vezale za sva vremena, kao da je neko stavio lisice na jednu moju i jednu njegovu ruku, pa me on sad vuče u provaliju koja je njega progutala. I ne samo mene. Tu su i gospodin i gospođa, tu su i Lulu i onaj sa šalom, i gospodin Nino koji je toliko plakao na sahrani, tužni gospodin Nino koji je gospodina Bebea izgleda najviše od svih nas voleo. Počeli smo stalno da se srećemo na suđenjima i ja čak ponekad osetim neku vrstu ponosa što sam postala deo jednog takvog društva. Svi su oni velika gospoda i sve na njima blista, od odela do negovanih ruku, dok ja svoje krijem iza leđa (zamalo da kažem iza leša, ali ja nikog nisam ubila). Kad počne suđenje, svi su u sali deo istog sveta kome ja ne pripadam, a eto, gospodin Bebe sa svojim nevidljivim lisicama uvukao me je u taj svet. Ne znam zašto, možda kao svedoka, da nekome ispričam pravu istinu o tome kako se sve zaista dogodilo. Ako nikome drugom onda bar ovoj čistačici koja čisti sudnicu. Ona je jedina deo sveta kojem ja pripadam i možda veruje mojoj reči.
Dakle, sećate se, gospodin me je unajmio, nakon onoga sa psima, da dođem i pomognem im oko sahrane. Opet me nisu pozvali da čistim. Šteta što sam ikada prihvatila bilo koji njihov zahtev. Ni ono sa psima nije bilo u redu. Trebalo je još tada da shvatim da su oni čudni i da imaju uvek posebne prohteve, pa da ih se klonim. Ali kad je došao, gospodin je govorio tako lepo, kao spiker na radiju, hvalio me je i rekao da ja mogu da im učinim zaista veliku uslugu ako prihvatim nešto što je njima od velika važnosti. Za tu reč sam se zapravo uhvatila, za reč usluga. Ja njima trebam, očekuju od mene veliku pomoć. Nije stvar u čišćenju, nego me oni zovu kao prijatelja, kao nekog sa kim su se povezali one večeri kad je bila zabava. Mi delimo nešto zajedničko, imamo zajedničku tajnu, ili bolje misiju, a misija je da jednog gospodina otpratimo kako dolikuje. Jeste da će tu biti malo glume, ali gluma je deo sveta kome oni pripadaju. A sada su i mene pozvali, da mu i ja pristupim, pa ću se pravilima ponašanja lako naučiti i sama. Uostalom zar nisam hiljadu puta gledala kako se gospođe ponašaju? Imam ja dovoljno godina da mogu verno da ponovim nešto slično. To me je prevarilo, taj sujetni osećaj koji je u meni razbudila mogućnost da ja gospodi činim uslugu i da me oni za nešto mole. Bilo bi od mene zaista nepristojno da ih puštam da dugo čekaju. Neće se oni vratiti da me ponovo preklinju ako ih odbijem. Sada je jedina prilika da im pokažem da sam dostojna tog poverenja koje su mi ukazali. I tako sam prihvatila, sva zarumenjena. A novac koji mi se pritom našao u rukama postao je bitan tek kasnije, kad je trebalo da vratim dugove i kupim sve ono što je nedostajalo i što mesecima nisam mogla sebi da priuštim. Naravno, bio mi je tad dobrodošao. Tad je već uveliko bio moj i nisam osećala nikakvu grižu savesti dok sam ga trošila. Istopio se brže nego što su se osušile suze na mom licu, prolivene na sahrani gospodina Bebea. Suze nisu bile lažne. Kad sam konačno shvatila na čijoj sahrani ja glumim tugu, prava tuga je istog trena zamenila lažnu. To već danima pokušavam da objasnim sudijama i porotnicima koji su se uhvatili samo za gole činjenice.
Vi znate, kažu oni, da ste učestvovali u prevari. Znam, kažem. Zašto ste pristali, je li zbog novca? Nije, odgovaram. Onda zašto? Gospodin me je zamolio, nisam mogla da ga odbijem. A niste li pomislili da je to pogrešno, kad ste se našli kraj mrtvog tela pokojnog gospodina, i kad su vam prilazili kao njegovoj majci, izražavajući saučešće? Nije li vam proradila savest? Nije, ponovo kažem. Da sam otišla, izgledalo bi mi kao da sam izdala gospodina Bebea. Jadan, da nije bilo mene, ne bi imao ni majku da mu na sahrani zaplače. Ali, vi niste njegova majka, gospođo Fransin. Gospodine sudija, svako je svačija majka, nije uopšte bitno, i svako na svačijoj sahrani može zaplakati.
Kad im tako govorim, misle – to je starost. Stara žena, ubijena radom, bez manira, uplašena, krši ruke i krije ih iza leđa. Ne zna šta da kaže u svoju odbranu. Puste me da sednem pa ispituju gospodina i gospođu, njima su se baš spremili da smrse konce. Osim ako se ne desi drugačije, pa svi oni ispadnu nevini na kraju, a jedino ja ispadnem kriva. Čini mi se ponekad da me gospodin Bebe hrabri i miluje po kosi, kao tetku koju nije imao, i da mi kaže: „Ne brini Fransin, čak i da svi kažu da si ti kriva, ti i ja znamo ko me je ubio, a ko je iskreno na mojoj sahrani plakao. Strpi se samo, sve će to proći, dobri Bog gleda odozgo na sve nas i o svima nama vodi računa.“ I onda ja mislim da je dobri gospodin Bebe moja tetka, ona koju nisam imala, i koja me čuva čak i sad kad su me svi napustili. I tada mi nije teško što je on lisicama vezan za mene, što ga vučem svuda sa sobom, gde god da krenem, i što stalno vidim njegovo bledo lice: onakvo kakvo je bilo kada smo pili žućkasto piće, umorni i zaklonjeni od svih, i onakvo kakvo je bilo kad sam kao majka prišla da ga poljubim poslednji put pre zatvaranja kovčega.
Gospodina i gospođu pitaju neke druge stvari. U vezi sa firmom. To uopšte ne slušam, mada nekako izgleda da je to glavno. Zovu i nekakve veštake koji onda pišu duge i dosadne analize o parama na računu pre i posle smrti dragog gospodina Bebea. Kad na red dođu gospodin Nino i gospodin Lulu, oni samo pričaju gluposti, plaču i optužuju jedan drugog nazivajući se pogrdnim rečima koje se obično upotrebljavaju za žene sumnjivog morala. Suđenja su zato skandalozna i dolazi mnogo novinara. Gospođica je čak pokušala da unese pudlicu na suđenje, pa su je izbacili. Imala je nervni napad i morali su da zovu porodičnog lekara da je smiri uobičajenim lekovima.
Nekad i mene novinari nešto pitaju, ali brzo odustanu. Misle valjda da nemam ništa važno da kažem; obična čistačica. Ja volim ponekad da popričam sa čistačicom iz suda; zanima me kako će se sve ovo moje završiti i hoće li me strogo kazniti, a ona je sigurno čula za mnoge predmete i zna nešto o suđenjima. Kaže mi ona jednom da sudije isto kao i mi valjda čiste neku prljavštinu. Zašto kažeš valjda, pitam je. Pa zato jer mi ne možemo znati šta oni rade, oni su drugi svet. Možeš li ti biti sudija, Fransin? Naravno da ne mogu. Ne mogu svi biti sudije, kaže mi ona. Ne mogu svi ni da čiste, neko mora i da prlja, inače bi sve stalo. Takve razgovore nekad vode čistačice, iako ljudi to ne znaju. Ljudi misle: čistačice čiste. Kao kad detetu od par godina govoriš da bi ga naučio nečemu – čistačice čiste, plivači plivaju, sudije sude. A neko ostari i zadrži to mišljenje da čistačice samo čiste, plivači samo plivaju a sudije… Naravno da ja ne sudim. Meni sude.
Oni su drugi svet, kaže mi ona, mi to ne razumemo i ne moramo ni da se trudimo. I tom drugom svetu pripadaju i sudije i ostala gospoda, igrom slučaja ovoga puta sa druge strane sudijinog stola. Još koliko juče, oni su zajedno bili na istim prijemima. Nas dve bile smo u kuhinji, ili smo čuvale njihove pse.
Zaista se osećam kao stranac u svoj toj gužvi oko suđenja, iako sam malopre rekla da sam na trenutke ponosna. Bude to samo najsitniji delić sekunde, ali ga odmah zameni pomisao o miru koji sam imala u svom skromnom životu i koji mi je sad jednom zauvek pomućen. Želim svoj mir. To je jedino o čemu zaista maštam. Čim uđem u sudnicu, sve mi zasmeta. Svetla, raskoš, galama, sve to neprirodno ponašanje, smejanje bez razloga, koje se smatra pristojnim i šarmantnim za razliku od ćutanja. Ćutanje su ostavili nama, neukima, i čudacima koji izbegavaju život sa ljudima. Ćutanje, možda misle, dokaz je krivice. Zato govore, galame, uskaču jedni drugima u reč, žure, odgovaraju na nepostavljena pitanja…
Sve mi je to nejasno i besmisleno: ta odela zbog kojih su spremni da zauvek žrtvuju svoj miran san, sva ta uzbuđenost oko dobrog glasa i ugleda, oko novca koji će firma izgubiti. Samo želim da me ostave da se vratim u malu sobu, sa otvorenim vratima. Ipak razmišljam da počnem da ih zatvaram pred gospodom, da ih zaključavam iznutra, da me oni u svojim odvratnim mračnim sobama ne bi zaključavali spolja, sa psima ili bez njih. Ne uzbuđujem se kao svi oni i ne znojim ispod skupog okovratnika, jer nisam mnogo toga stavila na kocku. Nikad nisam imala previše, ulagala sam samo svoj rad, pa mi je sve što sam tokom godina dobijala izgledalo kao poklonjeno. Ništa nikome nisam otela; bilo mi je dovoljno ono što sam mogla da zaradim, i bila mi je uvek čudna ta glad, užasna glad koju sam viđala kod gospode, glad koja nije dozvoljavala da ikada budu zadovoljni. Moja glad praznog stomaka bila je uvek podnošljivija.
I dobri gospodin Bebe morao je da pije da bi zaboravio na glad, svoju glad ili tuđu. Morao je da beži u kuhinju i da pije s poslugom. Ja nisam nikad ni od koga morala da bežim. Jadni gospodin Bebe, na čijem je pogrebu tuđa majka zaplakala…
Ne bežim čak ni sad, mirno čekam da se sve ovo okonča. Dok sedim tako, dok posmatram, razmišljam o svemu što je bilo, razmišljam i o tome ko sam ja i kako sam provela svoj skromi život koji se pred sam kraj prlja. Dozvolila sam ono što nisam smela – da uđu u njega oni koji ne cene čistoću, koji sami ne znaju da čiste i koji druge plaćaju da čiste umesto njih. Nadala sam se da mogu postići jednu skromnu stvar, ostvariti jedan mali san – da na svetu postoji bar jedno čisto mesto. Sedim u sudnici i posmatram ljude oko sebe, zauzete svojim životima. Kad izađu, ostavljaju papiriće, masne otiske, fleke od pisaćeg pribora, mrvice; zaboravljaju stvari na stolicama koje odgurnu u brzini i ne vrate na svoje mesto dok žure ka vratima. Užasno izgleda svaka prostorija, svako mesto koje su napustili, svaki trg, svaki prostor u kome nešto slave, čak i oni prostori koji služe da se u njima odaje pošta mrtvima. Svuda prljavština, gde god je čovek prošao.
A bez njegovih tragova sve je drugačije: šume nisu prljave tamo gde ljudska noga nije kročila, reke su bistre ako ne prolaze kroz ljudska naselja, planinski vrhovi pokriveni snegom ostaće takvi sve dok čovek ne napravi na njima skijališta. Iznad svih nas, iznad svega – nebo je čisto.
Volim čistoću. Tražim je u svemu. A eto, ne mogu da je stvorim, ne mogu ni u sebi više da je nađem. Čak ni posle toliko suza, a kažu da plač čisti dušu. Sad samo sedim i posmatram, i pomalo se svega prisećam. Čekam da vidim kraj. I zamišljam veliku, ogromnu metlu, zamišljam i velikog čistača, koji će jednog dana počistiti sav taj lom.
Jadranka Milenković , rođena 1969, u Puli, Hrvatska. Radi u Apelacionom sudu u Nišu. Osnovala je Klub „Prejaka reč“ 2004. godine, koji okuplja mlade ljude, zainteresovane za književnost, filozofiju i umetnost. Objavljivala u časopisima: „Koraci“, „Braničevo“, „Kvartal“, „Gradina“, „Bdenje“, „Akt“, „Buktinja“, „Umetnički horizont“, „Časopis Putevi“ (BiH), „Fantom slobode“ (Hrvatska),“, “Преодоление” (Rusija), „Provinca“ (Slovenija), „Fokalizator“ (Crna Gora) i na portalima za kulturu: P.U.L.S.E, Art-Anima, KULT, Kultiviši se, Prozaonline, Glif, Portal „Strane“, Libartes, SlovoKult itd. Roman „Heteros“ objavljen je u izdavačkoj kući NKC iz Niša, 2019.godine. Roman „Soba 427“ nagrađen je na Arete konkursu za knjigu godine i objavljen u izdavačkoj kući Arete. Dobitnica je nagrade „Miodrag Borisavljević“ za 2019. godinu, za priču „Strah“. Takođe, na konkursu „Tragom Nastasijevića“ za 2019. godinu, dobitnica je prve nagrade za esej „Prilog raspravi ’Spartak ili Isus’“ i druge nagrade za priču „Jedan dan“. Objavila je i knjige “Preko kolena” (2020. Presing), “Šesta pesma za Ingu” (2021. Presing).