Perpetuum mobile
Za drage duše…
Ti, majko moja, tvoj otac ja sam,
Ja sam ti kćer a ti – moj sine,
Pogledaj iza sebe pa reci –
Jesu li vredele visine?
Je l’ vredan bio suze dečije
Šape zečije i potkovice
Jedan pogled u to prezrelo
Muškobanjasto gordo lice
Tvoje gospođe oca? Od octa
bogobojaznog što dodirnuo je sveto?
Od sveta bezbožničkog što dodiruje
Ništa? Što se nije ni dalo videti.
Šta – laž izrekoh? To istina je, kćeri moja –
Jer, koliko paun ima boja na svom perju
Bez broja, toliko lica je meni dato!
A nahođenje? To već i nije… Volju, znaš, nemam…
Al’ zato ni bezvoljnik nisam, niti bezvoljnica!
Iza tih bezbrojnih lica… kriješ se
Ti, majko moja, tvoj otac ja sam,
Ja sam ti kćer a ti – moj sine,
Pogledaj iza sebe pa reci –
Jesu li vredele visine?
29. 12. 2009.
Ana Marković (Beograd, 1977) završila je studije muzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti i apsolventkinja je Opšte književnosti i teorije književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Bavi se pisanjem i pisanjem muzičke kritike, kao i prevođenjem i nastavom stranih jezika za decu i mlade. Živi i radi u Beogradu.