šum na srcu
bilo je leto i omora
raspust kod familije
svi su još bili živi
i puna kuća komšiluka
skoro svaki dan
smo ručali na dvorištu
a onda bi se izvalili pod oras
bila sam stidljiva
i kad je jednom
ušao na kapiju
sakrila sam se pod sto
lice mi je gorelo
i sad to osećam
braća su mi se smejala
ali su ćutali
danas su svi odrasli
i niko se ne seća
tog dana
pečenog pileta na stolu
mirisa turskih karanfila
sve te noge ispod
niko se više toga ne seća
pomenuli su nedavno
da je godinama u bolnici
slabi živci
šum na srcu
mogla sam znati
bio je tako poseban dečak.
nasledstvo
ja sam od oca
nasledila cinizam
posebno prema rođendanima
godišnjicama i svakom obliku
sentimentalne ljubavi
ja sam od oca
nasledila i neke rečenice
tako je to u životu
treba biti realan
kako svima tako i tebi
nema besplatnog ručka
šta smo mi bolji od drugih
ja sam od oca nasledila hrabrost
da budem ono što jesam
pa makar bila jedina u društvu
nasledila sam pravdu
koja mi visi za vratom
onda i sklonost
da ni od čega napravim nešto
ali ja sam od oca pre svega
nasledila cinizam
i juče dok smo se u autu
vozili iz bolnice
ja mu kažem neću da umreš
a on meni
umrećeš i ti ne brini
ja sam od oca nasledila to
i dosta je.
muve
kod prababe ima:
krave, kokoške, ovce.
i muve, kažeš.
dok sedimo ispred kuće
ona već godinama
tuče muve
onda ih skuplja
kod nogu
u gomilice
ona već godinama
teško hoda
ali ruke rade
u šampionskoj disciplini
i mozak radi
nema demencije u familiji
nažalost
naši preci žive dugo
svesni do kraja
besmisla i samoće.
tako ćemo i mi, možda,
ako ne smislimo nešto bolje.
život je postao
pomalo tužan
život je postao pomalo tužan
otkad je u kuću
ušla bolest
sedi sa nama na ručku
leži ispred tv-a
i komoda se u tvom stomaku
život je postao pomalo tužan
ali sve stvari u njemu
odjednom su jasne
okrugle i pune ljubavi
iskrenost donosi radost
pa se često smejemo
na kraju dana
u mraku zamišljam leto
seoski turnir u malom fudbalu
imam petnaest godina
sedim na tribinama
utakmica nerešena
tuga radost jedan jedan.
zainteresovana sam
za mali svet
zainteresovana sam
za mali svet
na obodima grada
u izumiranju
ima kuća na ćošku
i masnom farbom piše
bife
zainteresovana sam
za mali svet
koji sedi u tom bifeu
ili na sledećem ćošku
ispred prodavnice
ne mogu više da podnesem
veliki svet oko sebe
plastične automobile
previše odeće
previše zabave
ljude koji se bave sobom
zainteresovana sam
za mali svet
u kom se zna
šta je čovek šta je mućak
a važne stvari se pišu
olovkom u svesku
i zaokružuju na kalendaru
zainteresovana sam dakle
za mali svet
sa malim ljudima
u jutru u podnevu u propadanju
na kraju
pravi život osetim
samo tu
u malom svetu.
hodam
danima hodam
i to je jedino što radim
pre ovoga sam godinama
vozila bicikl
mislim samo u pokretu
danima hodam
i nije uvek lako
mnoge stvari vidim izbliza
ljude kad pijani leže pored puta
mrtve ptice na putu
bačen hleb po putu
jutros dečaka
pored drogirane mame
hoda uz put
pa kroz jednu kapiju
proturi malu ruku
i jedva uspe da dohvati cvet.
pesma od zemlje
da kažem nešto o dedi
on čitav vek gleda u nebo
i zna sve o mesecu
što gospodari talasima
kao i mnogi ovde
život je počeo na brdu
završio u ravnici
na početku svakog obroka rakija
a na kraju mleko
on veruje da su ljudi dobri
i kad nisu dobri
smeje se stalno
zna sve o ovcama
i jednom mi je rekao
čovek je ko svaka životinja
moraš znati kako da mu priđeš
a da ga ne uplašiš
da kažem nešto o dedi
on zna svaki vetar
svaku kišu
drvo šiblje
atar mu je bio kuća
đonovi puni blata
polako je hodao zemljom
da je ne povredi.
Vitomirka Trebovac (Novi Sad, 30.01.1980)
Završila Filozofski fakultet u Novom Sadu.
Napisala 3 knjige poezije
„Plavo u boji“ (Škart, Bg, 2011)
„Sve drveće, sva deca i svi bicikli u meni“ (LOM, Bg, 2017)
“Dani punog meseca” (LOM, Bg, 2020)
Kourednica knjige poezije „Ovo nije dom, pesnikinje o migraciji”
Angažovana u knjižari i izdavačkom centru „Bulevar Books“ u Novom Sadu.