Gavel
Gavel Orlovski je činovnik srednjeg ranga jedne osrednje, srednjoevropske države. Neizmerno je učtiv, uslužan i uljudan dok predstavlja svoju zemlju u inostranstvu i brine o interesima njenih građana. Gavel je suvonjav čovek, neupečatljivih crta lica, koji na svakom koraku naglašava da je prosečnost najveća ljudska vrlina. Zlatna sredina. U svom poslu je uvek izrazito ljubazan prema svim, a naročito neukim strankama, koje tretira sa posebnim poštovanjem i razumevanjem. Ponizno spušta glavu i galantno odmahuje rukom odbijajući svaku pohvalu. Ja sam u vašoj službi. To je moj posao. Razume se, zato sam tu. Bilo mi je zadovljstvo. Podjednako umešno skriva prezir prema visokim predstavnicima drugih, posebno južnoameričkih i afričkih država, koji dolaze na uštogljene prijeme nakinđureni, u upadljivim belim lanenim odelima i šarenim haljinama, jedu repete torte i gromko se smeju, kršeći pravila diplomatskog bontona. Gavel tada skreće pogled, gladi rever svog besmrtnog, sivog odela, nemo odaje počast plemićkom grbu Orlovskih koji još uvek visi na zidu porodične planinske kuće. How do you do, Madam Ambassador, pozdravlja tamnoputu matronu i klanja se nisko, da se ne bi zagledao u raskošnu i tešku zlatnu ogrlicu na njenom bujnom dekolteu.
Gavel savesno ispunjava svoje poslovne obaveze, uredno vodi registre i piše jezički besprekorne izveštaje. Životnim dramama svojih sugrađana, koji mu se obraćaju za pomoć, uvek prilazi sa taktom engleskog aristokrate. Neizmerno mi je žao, poštovana gospođo. Bio bih Vam vrlo rad pomoći, međutim, to je izvan mojih mogućnosti. Najljubaznije Vas molim da obuzdate emocije, uvaženi gospodine.
Njegove sekretarice, Kaja i Iva, žale se na grobnu tišinu koja vlada u kancelariji, ali vešto održavaju privid vojničke discipline pri vršenju svojih zadataka. Kad nadređeni uđe, ozbiljno gledaju u monitore i energično udaraju po dirkama tastature. Kad izađe, prigušeno se kikoću i razmenjuju ceduljice sa detinjastim opaskama i crtežima. Ponekad u kancelariju dođe Gavelova supruga – koščasta, tanka kao prutić, ljutita ženica. Uleće zloslutno sevajući pogledom, skuplja još jače uzane, blede oči i besno sikće. Gavele, jesi li ti normalan?! Sekretarice ćutke i bez daha i čekaju da tasmanijska đavolica istrči (a suprug suzdržano krene za njom), pa se onda još više smejulje i rugaju:
– Šta misliš, kako šef traži ženi seks? Verovatno dođe i kaže: Poštovana gospođo Orlovska, da li biste bili ljubazni poći sa mnom u krevet radi kopulacije i potencijalnog oplođenja?
– A ona njemu: Jesi li ti normalan?!
– Ili ne, slušaj ovo: Draga, obraćam Vam se sa srdačnom molbom za uspostavljanje polnog odnosa večeras, na adresi našeg zajedničkog prebivališta.
– Gavele, umukni!!!
Kaja i Iva se podsmevaju i krevelje sve dok se šef ne vrati u kancelariju, zarumeneo, ali dostojanstven i uglađen. Za razliku od njih, Gavel gleda samo svoja posla. Na primer, on zna da izvesan podebeo, ali elegantan gospodin, kojeg svakog dana usrdno pozdravlja u hodniku, voli da pipka svoje saradnice. Da ih štipka u prolazu. Da ih pritiska svojom glomaznom telesinom uz zid starog, drvenog lifta. Međutim on, Gavel, nema ništa s tim. To nije njegova stvar. Bilo bi vrlo neobazrivo osvrtati se na tu temu. Ne bi bilo prikladno razglabati o takvim insinuacijama. Ne bi želeo da bilo koga dovede u nezgodan položaj, te se ne izjašnjava. Zar nisu neutralnost i nepristrasnost najveće vrline jednog diplomate? Pre svega, njega niko nije pitao za mišljenje. Uostalom, razmišlja Gavel, da li je nacističke vojnike neko pitao za mišljenje? Ne, oni su samo radili svoj posao, ma šta mislili o njemu. A ja radim svoj posao. Neumorno primanje stranaka, nepogrešivo pisanje dopisa, izdavanje ispravnih dokumenata, precizno pisanje izveštaja. Eto, to je MOJA stvar. Gavel tvrdi da je biti činovnik njegov životni poziv. Služenje svom narodu je najplemenitije zanimanje, kojim se pojedinac može baviti. Ako ne puškom, onda bar olovkom. Rad u korist države je za njega ne samo čast, već i privilegija.Zato svakog dana predano ispisuje hrpe papira, formulara, obrazaca, tabela i računovodstvenih knjiga, s prepodobnim osmehom na licu.
Jednoga dana, sekretarica Iva je upala u kancelariju uplakana, razdrljene košulje, razmazane šminke i stala pred stolom svog nadređenog, gledajući ga molećivim pogledom uplašenog deteta. On, vidno potresen tim prizorom, upitao je šta se desilo, a devojka očajno jauknu:
– Debeli!!! – pokazujući prstom ka hodniku.
Gavel je na to skočio kao oparen i glasno tresnuo fasciklom o sto.
– E, sad je dosta! – viknuo je, prvi put javno podižući glas.
Zbunjena Kaja je sa drugog kraja prostorije uperila u njega oči pune nade. Čekala je da se desi ono, u šta je uvek bila sigurna – da će taj bezizražajni, nedokučivi lik već jednom skinuti ljušturu lažne predusretljivosti i mlitave kvazipristojnosti, da će zbaciti, poput zmijske kože, tu blaziranu uljudnost. Da će se, kao neki feniks, dići iz pepela ravnodušne učtivosti i postati čovek. Da će konačno odabrati stranu. Da će se ipak založiti za svoju koleginicu.
– Sad mi je stvarno dosta! – nastavio je da viče, crven u licu, bez traga svog mlakog osmeha. – Lažljivice! Tračare! Po ceo dan spletkarite, hoćete da uništite čoveku karijeru! Da mu upropastite reputaciju, je l’ to želite? Sram vas bilo, obe!
Zapanjena Iva se tromo sručila u fotelju, zagnjurivši glavom u krilo. Gavel se potom prenuo kao iz neprijatnog sna i izašao je iz kancelarije uz kratko i hladno doviđenja. Devojke, međutim, ostadoše da nemo razmenjuju duge, turobne poglede.
Kad porastem biću tužan
Svako jutro iz svog kreveta vidim kroz prozor isto drvo. Iste grane, uramljene belim plastičnim oknom. Godišnja doba (ili bar ono sto je od njih ostalo) se smenjuju, pa ponekad vidim jedre, zrele krošnje, nekad sitne pupoljke, a najčešće ostatke uvelog, smeđeg lišća i gole, prepletene grane.
Prikovan za svoj krevet, gledam u te grane toliko često da ih sve znam napamet. Kad sklopim kapke slika učvorenog granja mi i dalje stoji pred očima. Dok ih posmatram uvek se usredsredim na jednu, posebno veliku i glomaznu staru granu, koja raste popreko. Ne znam kako, ali probija se kroz gusti lavirint i eto, visi poprečno, kao u inat svim drugim granama. Siguran sam da više ni ne raste. Dok se ostale probijaju uvis, ona im prkosi i beskorisno se leluja u suprotnom pravcu. Kad je lišće gusto, njen buntovni položaj se ne vidi, pa moram da zatvorim oči i iscrtam njenu putanju u mislima.
Ja sam zbog svoje bolesti skoro prikovan za krevet, te mi se ceo svet manje-više svodi na ovu sobu. U sobi, prozor. A u prozoru ta glupava grana, što beskorisno vegetira – baš kao i ja. Niti raste, niti da otpadne. Samo, eto tako, postoji. Životari na tom drvetu, koje se stalno menja. Baš kao i ja. Svet se vrti, a ja samo ležim u svom krevetu.
Mnogi kažu da to uopšte nije bolest. Tvrde da sam je izmislio. Da sam prosto lenj. Ja se tada podelim na dva dela. Jedan ja im viče da me ne razumeju i ne znaju kako mi je. Ja stvarno hoću, ali ne mogu. Sve to što od mene traže, prosto ne mogu. Žao mi je. Onda Drugi ja počne da me vređa. Gleda me podrugljivo, digne obrvu, pa počne da me kinji. Gađa svojim otrovnim strelama pravo u ahilovu petu. Sve ti možeš, prijatelju, nego nećeš. Lepo ti je u toj otužnoj, smrdljivoj rupi. Šta ti misliš, ko si? Nije za tebe čemer knjaza Rjepnina. Razmaženo kopile.
Ponekad se delim i na tri polovine. Rascopam sebi glavu buzdovanom. Taj Treći tada dođe, pa pregovara sa ostalom dvojicom. Aman bre, Drugi, ostavi ga na miru. Hoćeš da nas sve pobije? Pusti ga bar jednom. A ti, Prvi, molim te da se pribereš. Makar pokušaj.
Ja se tada potrudim da se smirim, odem čak i da se umijem. Posle se vratim u krevet i gledam ponovo svoje grane. Ljuljuškam se nežno, ali bes svejedno kulja i odjednom čujem sebe kako nemo urlam Hoće nešto nekad da se desi?! Drugi jedva čeka to da čuje – još pitanje nije ni postavljeno, još ga nije zapečatio upitnik, a on već brekće u nekom ćošku i prezrivo kezi zube poput hijene. Njegova filmska replika hrli ka meni brzinom svetlosti i pogađa me nemilosrdno, kao kamen iz praćke: Idi po pivo, možda ti se usput nešto desi!
Marija Luković Rogatko rođena je 1991. godine u Beogradu. Diplomirala je na Vroclavskom univerzitetu u Poljskoj. Živi u Varšavi. Kao književni prevodilac sa poljskog jezika debitovala je 2019. u časopisu za prevodnu književnost „Mostovi“. Neke od njenih autorskih priča biće objavljene u ovogodišnjem zborniku „Rukopisi“, kao i u „Beogradskom književnom časopisu“. Dobitnica književne nagrade „Stevan Sremac – bal u Elemiru“ za 2021 g.
Autorka naslovne fotografije: Magdalena Blažević