niz
pukotina
(odlomak iz romana)
Nikola Radić
NoRules izdavaštvo, 2022.
„U mojoj jezičkoj korpici:
– Dobar poveći batak srpskohrvatskog, pun teksture, načas vrlo sočan, ali načas rudimentaran
– Nešto francuskog graška, uglavnom presušenog, ali u kome se moglo razabrati par zelenih jestivih zrna
– Ne više od par listova engleskog kupusa, svežih, ali prilično usamljenih
Na njenoj tezgi sa leksičkim voćkama:
– Francuske jagode – nijanse deklinirane u bezbroj podnijansi, veličina od premalih do prevelikih, plodova rajske morfologije
– Pozamašna količina ubedljivih engleskih jabuka, oblih kao kliker
– Šačica srpskohrvatskih malina, nabrzinu dodatih na tezgu
– Prezrele španske trešnje, sa kojima se ništa nije moglo
Vreme vibracija, elana, blagi zemljotres, dobrovoljna trampa, cenjkanje i licitacije, beskonačna kombinatorika namirnica, podilaženje, precenjivanje, devalviranje i etnocentrično vrednovanje, ispravne i subjektivne vage, prebiranje po plodovima… Ziv i ja smo bili nova vrsta trgovaca, sa sopstvenom jezičkom ekonomijom, tržištem afekta, a ja sam se u svemu tome prilično zaneo.
Štedeo sam za let za Pariz, pratio je do aerodroma, ubeđivao da ponovo poseti Jugoslaviju.
„C’est toi qui les as faits ?“, pitala je Ziv, pred prvim imitacijama koje sam se usudio da joj pokažem. Klimnuo sam glavom, prateći pokret jednim neukim „vi, vi“ pošto sam se sa polusamoglasnicima ozbiljno mučio, i posmatrao, durbinom uperenim u središte njenih tesnih očiju, kako postavlja temelj onoga na čemu će se narednih godina graditi naš istiniti simulakrum.
Tako smo počeli da prebacujemo slike. Kamionima, sa robom za izvoz. Sakrijemo ih iza nameštaja, provučemo koju cariniku, i tako do Pariza. Tamo ih popnemo kod Ziv. Imala je neku garsonjeru, hoću reći najmila otkad se odselila od roditelja. Oni su ti bili vlasnici jedne ugledne izdavačke kuće… Kako se zvala beše, edisjon… Edisjooon…“
(Kuckao je po čelu, zamišljeno pauzirao.)
„Nema ni veze, to sam ovako usput spomenuo. Onda mi je javila da je prvo platno završilo u jednoj privatnoj kolekciji. Gde će ako neće u Parizu? Ta sreća, taj polet! Ipak ima izlaza, to sam prvo pomislio. Rekao deda Branku: odoh ja, deda, hvala ti na svemu. Kaže: ’ajde sine, nek ti je sa srećom, nemoj dedu da zaboraviš! I nemoj tamo da mi se pofrancuziš, dođi sa onom tvojom na prebranac nekad…’ Strašna zima ovde, tamo manje. Posle prve slike, ta naša trošna grudvica snega zapanjujuće brzo je prerasla u lavinu. I plašili smo se, i bili smo uzbuđeni, ali smo to i priželjkivali.”
Moj sagovornik udahnuo je duboko pod svojim stetoskopom, izdahnuo još dublje, stavljajući tačku i prazneći svoja nostalgična pluća. Ponovo smo se obreli u blizini crkve. Isključio sam diktafon i nebo se isključilo. Bio sam zbunjen i postiđen što sam se ponadao da će me pozvati da prespavam. Na kraju me je, rasejan, lakonski pozdravio nedaleko od kuće, odakle sam znao put do autobuske stanice.
Nikola Radić (1989) prvu zbirku poezije « Prolećima si potreban » (Kovačnica priča, Beograd) objavljuje 2017. Pre toga pesme objavljuje u zbornicima (tri izdanja Rukopisa, Zbornik savremene ljubavne poezije), časopisima (Književne vertikale) i na portalima (Strane, fake poet). Jedan je od osnivača beogradskih književnih večeri « Trop Autsajder ».
Kao član dve pozorišne trupe i bubnjar-perkusionista brojnih muzičkih sastava nastupao je u svim zemljama bivše Jugoslavije, u Poljskoj, Slovačkoj, Rumuniji, Italiji i Francuskoj. Od 2013. godine predvodi beogradski bend Barka Dilo u kome peva, piše tekstove i muziku. Sa Barkom Dilo 2018. godine snima album « Karta slučaja ».
Autorski članci, intervjui i prevodi objavljivani su mu na portalima Courrier des Balkans, Courrier d’Europe Centrale, Osservatorio Balcani e Caucaso Transeuropa,Before After, Danas, Kultiviši se, Buka i u srpskom izdanju Le Monde Diplomatique. Sarađivao je sa više frankofonih televizija (TV5 Monde, TF1, RTBF). Nakon studija Francuskog jezika i književnosti u Beogradu, kao stipendista Vlade Francuske završava Master Inžinjerstva kulturnih i interkulturalnih projekata na Univerzitetu Bordo Montenj. Posle Beograda, Bordoa, Rena i Zagreba, trenutno živi na bretonskoj obali.
Autor naslovne fotografije: Dorijan Šipuš