Image default
Poezija

Šimon Cubota, Kartagina

Stratigrafija VIII

najtanji sloj stene nije dostigao idealnu čvrstinu smrti
da bi bio podložan očekivanim sukcesijama:
još uvek je u pitanju prašina, beličasti trag grabulja,
jedno bledo sećanje kome je sve manje potrebna sadašnjost

sve što sam mogla biti svodi se na isti prostor:
dvorište postaje zapenjena obala
bez obzira na to da li mu se približavam
ili odlazim

sedam sekundi i devet stotinki.
više ne osećam kretanje muva na odsutnosti tela,
farovi automobila me na trenutak obasjavaju.
ne razumem ovaj način sjedinjavanja sa prošlošću:
utapam se u noć, u zaraslu travu, u ruševinu doma, u stih.
na drugom mestu nestajem kao nepotrebna radost,
na trećem mestu rastem iz semena jasena
u nepoznato umiranje i život lepe nade

ja sam mapa prostora gde prestajem biti sopstvena bol

iščezavam

moja nepomičnost pretvara se u vreme


Kartagina VIII

lelujava činjenica ruševina,
privremena krajnost drugog preobražaja:
fotografija se urušava u oblik zbog kog je nastala

ipak, prsti poriču dati prostor, miruju u sekundi
koja nije nepomičnost, a još uvek nije pomicaj

još jedan glas sa radija ili magnetofona koji ne razumem,
nepomična muva na radijatoru, trbuhom nagore okrenuta
(očekujem disanje ili otkucaj malog srca, ili grešim),
božićna jelka koja se svetli u mračnoj prostoriji prekoputa,
ponovni razmeštaj pokućstva, iskopavanje po neobeleženim kutijama;
prijaviti se u teretanu, otići po namirnice,
odremati dok se više ništa ne bude pomeralo,
itd.

distrakcije su neprimetni načini raspadanja,
dok se ne naiđe na utočište

možda je ipak dobro napraviti ustupak,
odmoriti se od stvari koje još nisu minule,
istuširati se, kupiti prazničnu rasvetu,
tako će soba izgledati lepše.
i moguća fotografija podstaknuće
želju za povratkom

odložiti trenutak da se vratiš u stolicu
što je moguće duže,
sačekati da svaka usamljenost dotraje,
dok ne preostane stvar koja se više ne može odbiti,
dok sadašnjost više ne bude protivrečnost

dok reč kartagina ne poprimi šum
traga prekrivenog zemljom


Kartagina IX

ovo je odsustvo ormana,
mesto ustupljeno šumi koja prethodi strahu.
ovo si mogao biti ti,
džozefe,
ali ipak
to nije sasvim to,
već vrhovi prstiju
u četiri ujutru
traže predmet lišen bilo kakvog iskustva
da bi po prvi put osetili nešto
neuporedivo, neponovljivo, banalno,
da bi bili ukršteni sa nečim što je
gubilo i sticalo
iznova i iznova,
makar to bio samo opis tuđih prstiju,
samo njihova senka


Šimon Cubota (Shimon Tsubota) rođen je 1998. godine u Beču. Najranije godine detinjstva provodi u Tokiju. Objavio je zbirke pesama Poslednji trag Hiperboreje (2018), Kambrijum (2020) i Osam sekundi dvorišta (2021).

Dobitnik je nagrade Timočka lira (2017), Andra Gavrilović (2020), i Vukašin Conić (2020). Laureat je 53. Festivala poezije mladih u Vrbasu 2021. Dva puta je bio u užem izboru na konkursu Trećeg trga za drugu knjigu poezije (2019, 2020). Osvojio drugo mesto na Šumadijskim metaforama, 2020, treće mesto na Dositejevom Zlatnom peru, 2020 i drugo mesto na konkursu izdavačke kuće Slavitude, 2021. Poslednji trag Hiperboreje ulazi u najuži izbor za Brankovu nagradu (2018).

          Živi u Beogradu.


Autorka naslovna slike: Magdalena Blažević

Povezani članci

Martina Mekatir, Tražim oprost od Lune

Anastasia Stojiljković, Poezija

Ivana Maksić – Plivanja i jahanja

Ostavite komentar