Sama je. Najusamljenije stvorenje na svetu i oni to znaju. Noću, kad svet potone u tamu, može ih čuti sa druge strane. Dolaze kradomice, tajanstveni i opaki. Posmatraju je, grebuckaju, šuškaju, ciče, reže. Oseća zadah izmetina i aromu vlažnoga krzna. Ali ne vidi ih. Ne vidi.
– Nema tamo ništa, ne boj se zlato mamino. Svetlo se gasi i ostaje sa Njima.
U početku Milena je plakala i vrištala, sve dok nije shvatila da mama ne dolazi. Zidovi nestaju i Oni stižu, radoznali i strašni. Njuškaju, obilaze, balave. Upliće prste ili ih stavlja u usta smišljajući vračku koja će ih rasterati.
– Morbus Veslan – kaže ljubazni čika sa velikom torbom.
Godine prolaze. Iz noći u noć, oseća poglede na sebi i prekriva se preko glave. Ponekad nazre pokret u mraku. Ponekad odsjaj vilinskog svetla u očima. Pokušava da ih razazna, ali osećaju njen napor. Povlače se i ne vidi ih. Ne vidi ih.
Mama je tužna. Ne razume. Milena se trudi, smeje se u pokušaju da oraspoloži mamu. A godine prolaze. Iz noći u noć.
Zid među svetovima je sve tanji. Sad im već vidi oči i pogrbljene senke. I što su bliže, sve ih se manje plaši.
Ne izlazi više iz sobe. Mama donese ručak, sklanja nečist i to je sve. Ranije joj je društvo nedostajalo, ali sad ima posla. Prepušta se svojim posetiocima. Razume šta govore. Tepaju joj, dodiruju je. Ne plaše je, iako strahuje od njihovih zahteva. Ipak, čak i postati ono što traže, bolje je od života između svetova.
Granica postaje nejasna. Soba je sve čudnije mesto za postojanje. Tetura se, glavinja, ne nalazi put. Više i ne vrišti. Pristaje. Predaje im se. Posmatra strančeve tople oči dok tišinu lomi kuckanje uređaja u kosmatoj ruci. Pecka kožu podlaktice. Bol ne dolazi od sitnih uboda, već od plave boje što joj utiskuje pod kožu. Ne opire se. Obećao joj je mesto gde će biti voljena. Obeležava je za putovanje.
*
– Šta joj je to na ruci? – pita mama čiku sa velikom torbom.
– Poremećaj simpatičke inervacije. – odgovara.
– Zar ne bi trebalo da su joj ruke hladne? – mama je zabrinuta.
– Ne znam, kapilari pucaju. Staračke pege možda.
– Ali, čak i da jeste tako, zar ovo nije preterano pravilno? Kao da je u pitanju neki natpis.
– Gluposti… – kaže čika napuštajući sobu.
*
U nekoj drugoj stvarnosti oslanja se na štap za šetanje i podiže polucilindar u znak pozdrava. Curica se smeši ljubazno i hvata ga pod ruku. Ne pada joj na pamet da ga poljubi, čak ni u obraz. Posmatra uzani struk i široke bokove. Razmišlja koliko ga zavaravaju krinolina i steznik. Sklona je maskama, baš kao i svaka žena. Šeširić na glavi, suncobran u ruci, čipkaste rukavice… Sve je to maškara, varljivi blesak zavodljivosti.
Šatra je ogromna. Posvuda šarenolika gomila. Među elegantnim parovima trčkara musava dečurlija Secikese traže tašne i džepove. Prevaranti galame. Miris roštilja i šećerne vune se meša sa zadahom egzotičnog zverinja. Žagor zaglušuje muziku vergla i stižu do ulaza. Probijaju se kroz masu, zauzimaju mesta. Svetla se gase i kroz tamu doboš rešeta marševskim ritmom sve jače i jače, stvarajući iz trena u tren sve napetiju atmosferu. Najednom reflektori obasjavaju visoko ograđenu arenu i orkestar svoje mistične tonove pridružuje frenetičnom ritmu. Iz stotine grla se otima uzdah. Pred njima je stvorenje o kome se samo šaptalo u tami. Zver iz bajki. Izvija se u kraju arene. Nasuprot stoji odvažni dreser naoružan samo bičem. Žestok aplauz publike nagrađuje hrabrost. Podstaknut, on podiže bič. Na pucanj kićanke zver se nervozno trza. Publika to ispraća ovacijama. Doduše, potajno se nadaju tragediji, jer i krv je deo predstave. Međutim, ne dešava se ništa neuobičajeno. Vitko telo se izvija i elegantno proleće kroz vatreni obruč. Vraća se na mesto. Izvodi uobičajene trikove. Prevrće se, pleše, šeni. Zatim, pucanj biča je uteruje u uzani hodnik i napušta arenu.
Ostatak programa prolazi gotovo neprimećeno u senci spektakla nevešto postavljenog na početak programa.
– Odakle li su doveli zver? Zar čudovišta nisu tek plod mašte u bajkama? – Pita curetak.
– Ne znam, draga. Ponekad me to plaši. Ne verujem da će nauka i knjige išta dobro doneti. Eto i tatin dućan propada zbog tog štrapaciranja po dimenzijama. Ti psihonauti su budalasti i neoprezni. Otkad je otkriven prolaz među dimenzijama samo lutaju unaokolo, prikupljaju opasne primerke i prenose ih preko zida. Dovlače svašta ovamo. Kad – tad o glavu će nam se olupati ta lakomislenost. Istanjivanje međudimenzionalnih zidova je opasno. Jednom će zanavek pasti, a onda neka nam je Bog u pomoći.
*
Noću kad svet potone u tamu i kada postane najusamljenije stvorenje na svetu, Milena ih može čuti sa druge strane. Drhturi na jesenjem vetru ležeći na slamnatoj posteljici, stopalima oslonjenih o rešetke cirkuskog vagona. Telo joj je povređeno krotiteljevom šibom, ali na to se već navikla. Bulji u tamu i zna da su zidovi ponovo tanani. Povremeno nazire pokret. Ponekad odsjaj svetla u očima. Ponekad jasno vidi drugu stranu. Baš kao sada. Mama je kraj ljubaznog čike sa velikom torbom i gledaju u njenom pravcu. Razume šta govore.
– Žao mi je gospođo, autizam od koje vaša kćer boluje je vrste za koju nikad nisam čuo. Konsultovao sam se sa kolegama, ali ni oni ništa ne znaju. Reč je o potpunom odsustvu svesnih funkcija. – čikine reči deluju učeno, mamine uplašeno.
– Koma? Hoćete da kažete da mi je dete u komi?
– Ne, ne… Koma je posledica fizičkog oštecenja. Ovo izgleda… Više kao da je namerno isključila svest. – lagano izgovara.
– Hoće li se povratiti. Ikada? – mama i dalje govori jedva čujno.
– Ne znam. Sumnjam… – pakuje svoje lekarije i sprema se da pođe. Mama se naginje.
– Kakve su joj to rane po leđima? – gleda u ono što je nekad bila Milena.
– Verovatno prenadraženost kože zbog predugog ležanja…- izgovorivši to doktor izlazi. Mama ga prati.
Milena nije tamo. Plaši se onoga što je postala i užasava se života između svetova. Želi da joj se mama nasmeši. Da joj bar još jednom čuje „ne boj se zlato mamino“.
Ali ne vidi je. Mama je ne vidi…
Stevan Šarčević: rođen je 1962. godine u Subotici. Živi i radi u Subotici. Objavljivao u fanzinu „Meteor“ i na sajtovima „Sveska“ i „ProzaOnLine“.