Maja Korolija, poezija

Navike

Dragi,
Kada umreš
Sva petparačka stopala tvog života
Ravnodušno će goreti na tvom grobu
Iz stare navike!
Sa crvenom vrelinom u mojim očima
Tvoja žena će me poželeti
Jer
kao i ti
Biću slučajno tu!
Jedina neprikladna provokacija
Bez navike
Oponašaću tvoj ropac neodoljivo
Dok budem igrala
instinktom kurvu s’ ledom u zubima
koja priznaje
iza svih krajeva
koje smo izmislili za to
da te
Tipično jako . . . . .!

Za nas
Ipak
Na tvojoj samrti
desiće se dosada
zabavljaću se u suzama
svim tvojim ukusima
neću priznati
al’ biću ljubomorna na crve…
neću ti oprostiti
isti kao i svi

umrećes…

Cirkusantkinje

Otvaram prozore danas prerano
Igračica na trapezu tek uveče počinje tačku.
Hladan znoj skidam hladnom vodom
Duva hladan vetar.
U pauzi ona se igra bacačem noževa
Ness je danas obema ružnog ukusa
Smrtno je uplašena
Hoće još!
Danas
Ja sam umorna od poslova za Dž
Plaćene modrice više volim!
Danas
Govore joj da voli da pati
Takav joj je horoskop.
Ja ne verujem u horoskop
A danas patim jer tako piše.
Sinoć u snu je opet zaklala svog čoveka
Slučajno.
Samo ga je okrznula nežno.
Čujem mamu kako govori
„Ljudi su nežni, Majo.“
Moja mama veruje u stvari kao što je duša.
Bacač noževa veruje u ljubav igračice na trapezu
Ona uvek dobije aplauz.
Tada zna da se san oprašta do sledećeg puta.
Zato napornije vežba.
Što se mene tiče
Nemam dušu
Zato pokušavam da je prodam
Jer uglavnom naopako veruju.
Svaka njena tačka je bolja od prethodne
Svaki njen san krvaviji od prošlog
Aplauz jača baš kao i hladan znoj
Volim mamu.
Igračica na trapezu ne veruje u ljubav
Samo u dobro naplaćen bol
Slažem se da najviše boli jeftino.
Ne voli bacača noževa
Vec samo trenutak kada je u njoj
On ili zamalo nož…
Svejedno je.

Oduvek
Lepota je jedino što je bitno.
Volim kada mi govore da sam lepa
Iako ne volim Lepotu.
Ona isto.