Plutajuće Ofelije (moja prva ljubav)
ima li makar jedne himne
za sve one devojčice
ružne i grube
na kojima smo odrastali
ne! po semenovodima uma plutaju Ofelije
kao sram i upljuvane šale
sa slika na kojima se osipamo
nasmej se, još jednom, kao mesec
i pređi unutar crknutih uspomenica
rukom po njihovim neravnim bedrima
poljubi njihovo krivo lice
pa priznaj, daleko od sebe
: Volim te, kurvo
jer bilo je dana kad smo ih pred drugima
razvlačili po ustima poput svežeg testa
dok im danas možda raste plameni stomak
koji će jednom progledati
i upitati se
o nama,
o čemeru predgrađa u kojem Isus jede svoje parče mesa
među debelim zidovima naše bedne slonovače
Pred svedocima
imaš pravo, u okolnim zgradama živi na hiljade lica
koja ne znaju ništa o našim toponimima
pa ipak žive, tako blaženi
i smeju se, i rade, i umiru
psovali bi nam mrtve majke kada bismo im rekli
da se mi ni za ruke ne držimo
da smo propustili sva svanuća na krovovima
da tela jedno drugom poznajemo tek po sekvencama
da li bi oni nešto rekli na manjak tvojih godina
i manjak moje kose
ne, njih bismo potkupili s nešto pržene dunavske ribe
otarasili bismo ih se buteljom srednjekvalitetnog vina
ono što ostane dovoljno je za nas
među svim tim gadovima koji o nama nemaju ništa
Rajčice
ja sam juče bio svat.
ja sam juče gledao hladne lešine kako se hvataju u kolo
ja sam juče slušao muziku kojom me porobljavaju opet
jedan momak je ispljuskao svoju devojku šamarima,
a stari svat se veselio sa zastavom.
dečica su volela svadbarske torte
drugovi su šmrkali u štrokavim klozetima
ne shvati me pogrešno, to su dobri ljudi koji su pogrešni
moj džeparac je premali za njihove dugove
častio sam cigane
a od tebe ni traga na pladnjevima
ni nalik šećernoj mladi na poslednjem spratu torte
umesto toga
na stolove su izneli ogromne
krvave kriške paradajza
Plesovi po granicama
nemoj da zaboraviš – jednom si na jednoj takvoj posteljini
krvarila kao zaklana svinja
ali to je bio tako slavan dan / dan hoda preko granice
dan bola i izlaska iz bola
izniknuće odatle upitnici butina:
je li to nešto na čemu se peku snovi,
ili je najlepše butinama se ogrnuti kao šalom
ali te butine, kao što znaš, nastavljaju se u noge
noge u stopala
a na njima se već može uspešno otići
mada, odlazi se uvek na dva načina
– možeš koračati od sebe, ili ka sebi –
ali otplesati… tako
tek tako
na ovim glupim stranputicama
tako se samo lome zglobovi
Danilo Lučić je rođen u Beogradu 1984. godine. Diplomirao je na katedri za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, gde je završio i master studije. Piše poeziju, prozu i prikaze aktuelne književne produkcije. Amaterski se bavi fotografijom. Živi i radi u Beogradu.
foto: Ole Brodersen