Image default
Poezija

Čarna Popović, poezija

Dok čitam Ujevića

dok čitam ujevića
razmišljam o alkoholu
cigančićima koje voliš

ne viđamo se

ti si tamo
ja sam ovde

glupo opravdanje

vodimo živote koji su sasvim naši
i nikako nisu promašeni

dok čitam ujevića
razmišljam o taverni
plavom mladiću od 25 godina

i tebi bi se dopao

zalazak sunca baca crvene zrake

na kukuruze

ti si tamo
ja sam ovde

još gluplje opravdanje

 

Posteljina

poezija je postala sve što imam
vodila sam je na letovanje
uplatila nam all inclusive aranžman
da se jednom godišnje i ona oseti
kao da je bez greške

dok je u polusvesti ležala
prala sam joj slova i češljala rečenice

neko veče smo se i napile
pa je ona cela završila u meni
prokrvarila od sreće

ne mogu da kažem da je to bilo najbolje
letovanje do sad
ne mogu da kažem da je to bilo najbolje
vođenje ljubavi ikad

varala sam je s raznim poezijama i izvinila sam joj se
ali sve su one otišle da krvare u nekoj drugoj olovci
zabodene u neko drugo telo

meni je ostala samo moja poezija
s rukama spremnim da uđu još dublje
i nogama spremnim da zauvek tu ostanu

 

Upad u polje drugog

objasnila bih ti jednim dodirom
šta je želja

ne bismo nestajali
načinom na koji svi drugi nestaju

mi bismo bili dva bića
u dva tela

dopuštajući naizmenično jedno drugom
da dođemo do izražaja

ti bi bio ti,
ja bih bila ja

bez stapanja, učitavanja i potrebe
da budemo jedno

 

Između mene i tebe

kad god ne znam šta me čeka
ja sednem, prekrstim noge i počnem
sasvim neočekivano
da razmišljam o tebi

ne znam koje ti je omiljeno voće,
ne znam čak ni šta si u horoskopu
ali me nepoznato ne plaši pa
hiljadu milja pređem napred-nazad
i to sve sedeći

možda se u tajnosti pitaš koji od tih deset prstiju
vodi do onog jezerceta u koje smo uskočili
kad se ugasila i poslednja svetiljka na putu

oči koje puštaju muziku
takve su bile tvoje oči, takve su i dalje
kad se povučeš neprimetno i zaboraviš
da osećam svaku tvoju misao jače i od bešike

talasi, talasi, talasi

kad se priroda smiruje
a telo se buni i otvara unutrašnjost koja počinje
i završava se na pola puta između mene i tebe

 

U nebitnoj noći

volela bih da objasnim razliku između
naših reči i pogleda

možda bi rečenice počele da lete mirno iznad nas
dok bismo zatvorenih očiju ležali na travi

možda bismo rukama dignutim u nebo terali muve
a možda bismo videli šta tražimo a šta imamo
nadohvat, pored i iznad sebe

ne bismo žalili za situacijama koje promiču
kraj nas
jer smo pustili da se širi miris kreme za telo

tvoj vrat i obrazi deluju smireno sve dok ih
ne pogledam
tada postaju nestrpljivi i kolebaju se da li
da se pretvore
u zimu ili proleće s kojih padaju jabuke,
meni na butane

skupljam palčeve i krckam univerzum u kostima
dok naslonjene o njih, u suton, sede meso i koža

tada su namere smirenije ali i jasnije, tada
i tvoj dah
dobija oblik dok pod zalaskom sunca sve beži
u skrovište

samo mi sedimo u svetlom krateru s nekoliko
reči u rezervi
i samo s jednim dodirom koji čuvamo
jer ono što je pored tebe,
ono što je pored mene, odavno više nije tu

 

Tužno. Indeed.

noć me je podelila na 3 dela i na svu sreću
zaobišla aortu dok se jutro slivalo u tvoje
neraspoloženje

pipala sam te sinoć po celom telu
niko nije osetio

čak ni ti

daleko si samo dva pogleda od mene –

i bez obzira što toliko voliš istinu,
ćutim i žmurim puštajući te da tražiš
male ljude u mraku

za doručak bih ti napravila knedle u grlu

ali

nemam od čega

 

Ćuk

da li bez tebe da idem u mrak
pa da te ujutru
kao sova
dok odlaziš na posao
pratim velikim očima
možda ću ti jednom iz mraka došapnuti:
dođi!
a ti ćeš se okrenuti, osmehnuti i nastaviti dalje

 

Iza smisla

počela je da teče stvrdnuta tuga
iz mojih očiju jer ti tamo
daleko od tršića
kucaš staklena slova
sastavljajući muranske reči
koje nikako ne razumem
i gledam svakim svetlosnim zrakom
od oka do kraja trepavice
i jurim po ulju smisao koji mi beži
a koji raste sve jačim udarima tvojih
nemilosrdnih prstiju


Čarna Popović, rođena 1989. godine u Pančevu. Knjige: Autokanibalizam (Matica srpska, 2010), Za lajk, ne za ignor, ja sam rođena (KOV, 2011), Belo blato (UKKPP, 2012). Apsolvent na Filološkom fakultetu u Beogradu. Voli kad je ljudi ostavljaju na miru.

 

 

 


Pročitajte i ostale tekstove ove autorke:
Čarna Popović (februar 2011)
Čarna Popović – Glavni lik u sporednoj ulozi (jun 2011)

Ovaj članak je objavljen u martu 2013, u okviru temata Libartes amatoria.

Pročitajte ostale teksotve objavljene u rubrici Poezija.

 

Povezani članci

Katarina Sarić, Egzistencijalna

Elektra Poetika, poezija

Siniša Tucić, poezija

Ostavite komentar