Počelo je, kao i sve velike društvene turbulencije, trivijlnim događajem, običnom popodnevnom gužvom u sabraćaju, i čovekom zaglavljenim usred te gužve u svom malom automobilu. Čovekom po imenu Milord Čupić, naizgled sasvim običnom antropologu, hroničnom nervčiku, kome je večito zapušen nos od sijaset alergija zadavao neobično mnogo problema, pa čak i koštao karijere koja nije uključivala zabijanje istog nosa u prašnjave knjižurine, i koji ga je udaljavao od kontakta sa ljudima. Jer, Milord je obožavao da čačka svoj nos.
Imalo se rašta i baviti tom parnom šupljinom sa pasioniranošću koju je Milord pokazivao u trenucima osamljenosti od nametljivih pogleda. Vazda je tu bilo nečega za istraživanje, raznovrsnih rudnih bogatstava i komada sličnih ali taman onoliko različitih i novih kao što dve snežne pahulje ne mogu biti iste.
Drugi razlog za ovu svakako ružnu i društveno neprihvatljivu naviku je bio snažan mlaz endorfina, izlučenog iz hipotalamusa na svaki kontakt kažiprsta sa sluzokožom njegovog nosa. Taj endorfin je Milordu bio neophodan za podnošenje svakodnevnog stresa, koji je imao načine da ga pronađe gdegod se krio. Danas to mesto nije moglo biti otvorenije, i Milord je u talasima upijao negativnu energiju koju su isijavali vozači svud oko njega, imajući pri ruci i sredstvo da još glasnije i pištavije iskažu svoje negodovanje situacijom, te je sve pucalo od gromoglasnog trubljenja.
Dakle, Milordu bi nedvosmisleno jako prijalo da se pošteno raščačka, oslobodi svoju njonju na vrućini sasušenog sadržaja i onda na miru posveti analiziranju istog. Ali kako to da uradi a da ne privuče pažnju ciglo tuceta ljudi stisnutih na po koji metar razmaka? Rešenje se ubrzo nametnulo. Pretvaraće se da mu je nešto ispalo, sagnuti i obaviti šta treba pre nego što iko primeti.
To je i učinio.
Ono što nije mogao znati je da je strana delegacija čiji je prolazak i izazvao kolaps upravo protutnjala i da su bujice kola namah prostrujale dalje oslobođenim ulicama, a da sirene koje su se ujedinile u hor… sada sviraju njemu.
Nije to znao, i nije ništa primetio, jer je upravo doživljavao najbolje čačkanje nosa u svom životu. I možda bi sve bilo u redu da se, potpuno zanet, nije uspravio na ne baš nežno lupanje pendreka po staklu saobraćajca koji je došao da vidi šta to zadržava celu raskrsnicu, uspravio sve sa celim prvim člankom prsta nabijenog u nozdrvu.
Ali umesto da prenebregne očigledno, opsuje mu mater po zakonu i potera dalje, saobraćajac se pocepao od smeha, a za njim i svi oni koji su Milordu mater već uveliko psovali. Uglavnom, nesrećni Milord se našao usred opšteg poniženja, kojeg se celog života pribojavao, iako je znao da ga njegova slabost često dovodi na ivicu rizika upravo od toga. Nije se imalo gde pobeći i saobraćaj je i dalje stajao, a ljudi su se skupljali, i Milord je kao da je superlepkom uhvaćen držao prst na mestu, i zverao okolo, da svi vide, i upiru svojim, slobodnim kažiprstima, i smeju se, smeju se beskonačno.
Vukao se kući nekako, ostaviši kola daleko, negde, nesposoban da ponovo sedne za volan, vukao se računajući u glavi koliko mu para do kraja meseca ostaje posle kazne koju mu je povrh svega ispisao saobraćajac. I kao da je ovaj šok, svakako najgora stvar koju je u životu iskusio, otvorio neki posebni senzorni prozor u njegovom mozgu, nije mogao a da ne primeti neobičnu količinu zakulisnih radnji koje su se odigravale svuda oko njega.
Trafikantkinja koja se najpre zabrinuto osvrće i onda gricka kosu dok pogledom skenira neku trač rubriku. Penzioner koji cerumenom lepi semenje za golubove, i nadžak baba iz suterena koja mu zvoca zbog toga. Ne tako malo dete koje dobija zvonki šamar od majke od kojeg mu ispada palac iz usta. Student na klupi kojem zgodna koleginica sa gađenjem odbija izgriženu olovku.
Zamišljen na tim neočekivano opštim problemom, Milord je tresnuo pravo u čoveka, pravog rmpaliju, koji je sa svoje strane, delovao podjednako zanesen. A ovaj se postiđen okrenu na drugu stranu, nedovoljno brzo da Milord ne primeti izdajnički prst, zabavljen istom malom slabošću koja je njega koštala onolike sramote. I kako se grdosija okretao da zbriše, tako ga je Milord blago zadržao za rame i ponudio mu izvinjenje i predlog, molbu da popričaju za trenutak, jer Milord je morao da sa nekim odmah podeli jednu ingenioznu ideju.
Pijuckajući čaj u separeu obližnjeg kafića, Milord je pažljivo posmatrao svog novog prjatelja Dabu, koji je i dalje zbunjen, srkutao napitak.
„Želeo bi da završiš šta si radio, zar ne? Da ga dobro pročačkaš? A ja sam te prekinuo. Pa dobro, izvoli, nastavi.“
Daba je samo zurio u Milorda.
„Hajde, hajde. Ne stidi se. Ja ti neću suditi, niti ti se smejati. Evo vidi.“ I na te reči, Milord sam, iako sa oprezom prema ostatku lokala pročačka svoj nos. „Ništa strašno. A sad ti.“
„Ja to nikad nisam… u društvu.“
„Ni ja. Ali mislim da to treba da promenimo. Ako želiš da mi se pridružiš, i pomogneš, imam ideju. Plan štaviše.“
Na prvom sastanku Kluba ljubitelja ružnih navika se pojavilo tačno petoro ljudi.
Milord nije ni očekivao da će se skup u zajedničkoj prostoriji Milordove zgrade, najavljen preko diskretno doturanih fotokopiranih letaka konspirativne sadržine i smelih, mada uglavnom neuspešnih ličnih kontakata njega i neobično entuzijastičnog Dabe, uspeti da prikupi neku tamo masu. Ipak, na plus strani, niko nikog nije poznavao od ranije i ljudi su zaista bili ono što je tražio. Čovek neugledne spoljašnjosti, maltene skitnica je brisao žitku masu, što iz nosa što iz ušiju po slobodnim površinama, bila je tu trafikantkinja sa novim čuperkom za žvakanje, pa čak i jedan negovani tip, koji se neprestano vrpoljio na stolici, i naizmenično pipkao po međunožju, nameštajući donji veš, i izvlačio uski šorts iz dupeta.
Pult namenjen predsedniku kućnog saveta je odlučno poslužio Milordu da se postavi u kakvu-takvu poziciju autoriteta i da svečano otvori ono što je nazvao Osnivačkom skupštinom.
„Pitate se šta ćete vi ovde, i ko sam ja da vam dosađujem? A već znate, u vama rovari crv sumnje, crv nade da je ono što ste pročitali, što smo vam rekli istina, da upravo sada, ovog trenutka nastaje mesto, zajednica ljudi koji se ne stide da budu ono što jesu, koji su naprotiv, ponosni na to i žele da svi znaju!“
I na te reči teatralno pročačka nos, mada se nije imalo šta čačkati posle nervoznih sati koji su prethodili sastanku. Blaga neverica, i na Milordovu žalost, nezainteresovanost je usledila, ali se niko nije šokirao, a kamoli tražio repliku.
„Zar ne shvatate,“ nastavio je još ubedljivije Milord, „celog života nas uče da je to što radimo pogrešno, gadno, nehigijenski. A mi to ipak činimo, jače je od nas, srećni smo, možda jedino tada kada uživamo u našim malim navikama. I zašto onda to ne bismo radili zajedno?“
Možda je dotakao neku crtu, ili im je jednostavno bio dosadan, tek, Daba je počeo i sam da čačka nos, trafikankinja je strpala celu šišku u usta, šminker je ustao i zaposlio obe ruke očigledno nezamislivo tesnim gaćama a slinavi klošar je izvukao golemu slinu, prišao Milordu i zalepio je pravo na govornicu.
„I recite mi da to ne prija?“
I tek sada, kada je rečima prekinuo nekakvu čaroliju, prisutni se ogledaše i shvatiše šta rade. I na Milordovu egzaltaciju, nisu prestali.
„Šta kažete, hoćemo da uradimo nešto za sebe, za sve nas?“
Nekoliko sledećih sastanaka je prošlo u polaganom otkravljivanju petorke, snebivljiva upoznavanja i smešna i tužna priznanja i anegdote. Milord nije štedeo svoje dugogodišnje upoznavanje ljudske prirode da naučno podcrta sve otkačenije teorije o ružnim navikama, trafikantkinja Divna je, ispostavilo se, bila majstor da izvuče i najneprijatnije priče iz prisutnih, Miki, tj. tip sa gaćama se otkrio kao riznica novih kontakata a skitnica Žiga je i dalje šmrcao sve u šesnaest, ali i svio svoje novo sklonište u prostorijama Kluba, zbog čega se moralo stalno biti na oprezu kada se hvataju kvake, ili bilo što drugo.
Nije prošlo dugo i Klub je narastao, naizgled spontano, ljudi su se pojavljivali u dogovoreno vreme, neobično tačni a prostorije su im postajale sve tesnije. I dalje je bilo bez neke konkretne koncepcije i plana, mada je sve češće Milord zastupao tezu da se mora delati i da treba izaći u javnost, što je nailazilo na čvrst otpor i negodovanje, naročito kod novopridošlih, koji su samo želeli da uživaju u prilici da se opušteno posvete svojoj navici i to čine među novim prijateljima, usred razgovora ili prosto u društvu.
Ipak, posle određene konsolidacije broja, pa čak i odlaska pojedinaca kojima je ipak, bilo dosta bezidejnog sedenja u zagušenoj i poprilično smrdljivoj prostoriji, jezgro Kluba se složilo sa Milordom da je vreme da se pokrenu neke javne aktivnosti.
Dugo se raspravljalo šta bi to tačno moglo biti, od osnivanja stranke do pokretanja večernjeg tečaja. Na kraju je preovladala umetnička struja, predvođena skitnicom Žigom, inače čuvenim konceptualnim umetnikom sa državnom penzijom koji je živeo na ulici iz protesta prema tretmanu patuljaka u domaćoj radio-drami.
Žiga je preko svojih veza obezbedio galeriju, a nedostatak bilo kakvog talenta i članova je poklopio stavom da nije bitno ni šta ni kako već da li je to neko već uradio. I zaista, svako je sebe ubrzo pronašao u nekoj formi umetničke ekspresije, te je Daba od pozamašne količine nosnog sadržaja napravio seriju mikro skulptura – aktova, Miki se odlučio na plesnu numeru ispirisanu Majkl Džeksonovim pokretima uz živi i vrlo ritmični hor koji je hrklja, štuca, kašlje, prdi, škripi zubima i pucketa prstima, i konačno, Žiga je oslikao par povećih platana sa svojim slincima i ušnom mašću.
Izložba – performans je bila katastrofa.
Nije toliko što je zaista izazvala pažnju medija i gnušanje kritičara, nego što je postala predmet opšte sprdnje, a svi koji su imali veze sa njom, a pre svega potpisnici statuta Kluba su na najponižavajući način razvlačeni po štampi a njihove slike i snimci „u akciji“ su postali pravi hit na Internetu i društvnim mrežama.
Poraženi, pokunjeni, postiđeni na poslovima i ono malo društvenih kontakata koje su sebi dozvoljavali posle ovog debakla članovi Kluba jedva da su se i okupljali.
I kako je to Milord odavno primetio, zaista su naboli neku neotkrivenu društvenu žicu, jer interesovanje javnosti nije prestajalo, naprotiv. Svako malo se pronalazio novi način da se priča o Klubu i ružnim navikama uopšte održi u životu i fokusu onih koji su te priče gutali. Tu i tamo je hvatana neka zvezda ili političar kako čačka zube noktima ili žvaće žvaku kao kamila, i odmah bi usledila optužba da je dotični član onog gnusnog Kluba i usledila bi nova serija tekstova i snimaka.
Ukratko, Milordu i njegovim sapatnicima se život pretvorio u pakao.
„Šifra čačkam te, čačkaš me! Čačkajte me odavde, hitno!“
U prostoru isprepletanih cevi ispod tribina u najvećem studiju državne televizije je jedva bilo mesta za Dabino gorostasno telo i siroti sekretar Kluba se mučio da dozove svoje saučesnike. I kako mu je Milord pomogao da se oslobodi iz nezgodnog položaja u kojem se našao, tako je Daba navalio na čačkanje samog sebe.
„Dabo! Koncentriši se!“
Uprkos malom zastoju, plan se odvijao bolje nego što su zamišljali. Upali su pred kraj Informativnog programa, kada je indeks gledanosti dostigao astronomskih 64,5%, pre svega zato što je trebalo da usledi poslednja epizoda serije koja se religiozno pratila. Na sreću, prisutno je bilo relativno malo ljudi, a par ulaza su lako blokirali. Ostalo je samo da pođu po svoje minute osvete.
Koliko god bilo zabavno zamazivati objektive kamera i izvoditi kerefeke pred sablažnjenim voditeljkama, koliko god je višesatna prezentacija najeksplicitnijih ružnih navika koje su članovi kluba gajili bila oslobađajuće iskustvo, naročito kada znate da vas prati milionski auditorijum, a odredi specijalaca drežede pred navodno miniranim vratima na kojima su privezani taoci, toliko je Milordova zabrinutost rasla. Ovo je zaista bila tačka bez povratka.
Do kraja, i suzavca koji je zamaglio celu pozornicu dešavanja, magle u kojoj su neki od članova uspeli da nestanu, a drugi ne, svaki muškarac, žena i dete u zemlji su znali šta je Klub ljubitelja ružnih navika. Milordov nadahnuti monolog je možda i dopreo do srca mnogih neotkrivenih članova, ali pojedinačni javni izlivi spontanog uživanja u ružnim navikama su se utopili u masovnom pokliču na linč onih koji su umesto serije oteli udarni termin za svoje izdrndavanje.
I pre suđenja anarhističko terorističkoj grupi i njenim odsutnim vođama, na kojem im se nakarikalo sve, od javnog nemorala do rušenja državnog sistema, u javnosti se dešavalo nešto jako neobično. Umesto da svi okrive Klub kao glavne odgovorne za učinjeno, pristup prema ružnim navikama je dobio gotovo rasističke dimenzije.
Trubilo se na svim medijima, trošili kvadratni metri novina, i sati i sati vandredene nastave, sastanaka sindikata i bordova top menadžmenta, sve u cilju otkrivanja i eradikacije ove koruptivne pošasti koja je pogađala sve slojeve društva.
Prilježni direktori u državnim preduzećima, ali i onim privatizovanim su se utrkivali ko će poslati kolektiv na sistematski pregled, gde su zblanuti proletarijat, umesto na visok pritisak i holesterol kontrolisali na izdajničke tragove u nosevima, ušima i noktima, koji su povlačile ozbiljne disciplinske mere, neretko i automatski otkaz.
Deca su bila pod najvećom prismotrom, i pored truda bolećivih majki, uvođenje higijeničara u škole, gimnazije, pa čak i fakultete, je pomoglo u otkrivanju čak i najautodisciplinovanijih prekršilaca, redovi kod školskih psihologa su postajali sve duži, a povraćaj starih dobrih metoda poput brezove šibe i kukuruza u ćošku je ogrejao srca matorih pedagoga koji su mislili da se ta vremena nikad neće vratiti. Čak su se i školske siledžije uz blagonaklon mig učitelja fokusirale na samo jednu ciljnu grupu.
Da nije sve tako crno i da se makar uvek moglo računati na preduzimljiv, i profitu posvećen duh čoveka, pokazale su klinike za odvikavanje od ružnih navika, nastajale preorijentisanjem centara za lečenje od droge i zabačenih banja.
U tim ustanovama su požrtvovani i izlečenju pacijenata-zavisnika posvećeni timovi jedrih, brkatih sestara, kršnih bolničara i vazda zabrinutih lekara sve umeće posvećivali radikalnim metodama terapije. Samice pod 24-časovnim video nadzorom, elektrošokovi, ludačke košulje, i najsavremenija farmakoterapija, ništa ovim pionirima nove grane medicine nije bilo teško da učine za mučene duše, koje su samo želele spas od svoje kompulzije. Rezultati su bili impresivni, i nije se štedelo para da se uđe u te prestižne ustanove, naročito među šou-biznis slojem koji uvek traži neki šokantan izgovor da se domogne naslovnica tabloida.
Nisu više pomagali okoštali saveti da nosite hanzaplast na prstu da biste se okanuli čačkanja nosa, bezbojni lak da ogadi ukus noktiju ili mazanje grožđane masti da sprečite primamljujuću ispucalost usana jer su to postajali znakovi prepoznavanja prokaženih. Sumnjivi su bili i jo-joovi i loptice za zanimaciju nemirnih ruku, a prodaja žvaka koja se dovodila u vezu sa terapijom sisanja prstiju je doživela sunovrat.
Ali, dok jednom ne smrkne, drugom ne osvane, te je pušenje, najomraženija ružna navika u istoriji, doživela da se digne iz pepela i ponovo postane prihvatljiv način za svakodnevni meč sa stresom, kao naravno i kafa, alkohol, i manje prihvatljive, u celoj ovoj gunguli zaboravljene jače droge, čiji su konzumenti konačno mogli malo do odahnu dok je sva društvena moć angažovana drugde, i podele dim, crtu ili iglu sa bezbrojnim novim uživaocima koji su samo tako mogli da kompenzuju želju za jednim prostim, dobrim čačkanjem ili grickanjem.
Teško i sve teže je bilo smiriti se dovoljno da glavni okidač za neku od ružnih navika, stres, ne uzme svoj danak. Ne sa sve većim brojem kamera na neočekivanim mestima i foto senzorima, ne sa nagradom u vrednosti prosečne plate za svakog ko prijavi prekršioca i silnim TV emisijama posvećenim amaterskim snimcima i fotkama sa mobilnih telefona onih koji su uspeli da umaknu policiji.
Gromoglasni krešendo je označio promptno izglasavanje Zakona o društveno neprihvatljivom ponašanju, iznesen na talasu opšte histerije koja se poklapala sa nastupajućim izborima a za koji su se, složni po prvi put, vlast i opozicija utrkivali ko će dodati ekstremniji amandman. Zakon je konačno stavio sa one strane sve, pa čak i najsitnije navike. Čak je i roditeljima dece prekršilaca bilo zaprećeno oduzimanjem iste i konačno, kao garant sprovođenja Zakona, formiran je Odbor za javnu pristojnost, telo unekoliko nejasne strukture i namene, ali sa ogromnim ingerencijama, integrisano u sve državne i javne strukture i sa neograničenim budžetom, u suštini tajna policija i sudstvo u jednom, usmerena na jedinstven cilj. Konačno rešenje pitanja ružnih navika.
Ne, situacija nikako nije bila povoljna za sirote ljubitelje ovih sitnih slabosti. Proganjane, mučene i na silu rehabilitovane. A šta je za sve to vreme radio Klub?
Milord je, udubljen u misli, škrgutao zubima, a suze su mu tekle niz lice, ponajviše zato što je čupkao dlake iz nosa pre nego patnje za svima onima koje je u neku ruku unesrećio svojim delanjem.
Mislio je i čupkao, i kada više nije bilo ničega za čupkanje, ustao je, pozvao Dabu i Žigu, objasnio im šta je smislio, i po dobijanju potvrdnog odgovora, obavili su par poziva, i zajedničkim snagama otvorili kapke podruma u kojem su se krili već nekoliko meseci. Sunce ih je zaslepilo i nije bilo ljudi okolo, ali neko će kasnije ipak zabeležiti da su bili kao prvi ljudi, koji iz pećine izlaze na svetlost, iz mraka u prosvećenost, iz straha u spas. Pošli su ka specijalnom zatvoru gde su toliko dugo čamili njihovi saborci i mnogi drugi, krenuli su bez oružja, naizgled bez plana, samo su išli, pravo kroz centar, nesvesni bilo čega oko njih. Daba je u jednom trenutku počeo da se zanima čačkanjem, Žiga je istresao nos na asfalt i počelo je.
Pre nego što je iko stigao da reaguje, priključilo im se nekoliko drapavaca gaća, kao i grupica unezverenih devojaka koji se se odmah prihvatile noktiju i kosa kako ih je sve veća grupa obuhvatila. Mic po mic, i kako su telefoni zabrinutih građana usijavali centralu Odbora za javnu pristojnost, a dobacivanje sa prozora postalo sve učestalije, tako je i grupa rasla do kolone, pa zatim sve veće mase kako se izašlo na čistinu novog dela grada, i otvorene bulevare i polja nezasađena soliterima. Ali do trenutka kad je Milord stupio pred kapiju zatvora, nijedan policajac im nije preprečio put.
Stigli su do golemih železnih vrata i tu stali, nemi i nepomični. Upravnik zatvora, inače i predsednik omraženog Odbora, je umalo pao sa stolice kad je za nepunih pola sata predsednik države, sve sa premijerom i ministrom policije, sleteo u dva prebukirana helikoptera u dvorište njegove ustanove. Pratilo ih još nekoliko kombija TV ekipa koje su se tu volšebno stvorile.
Posle kratkog većanja, i rukovanja sa Milordom, predsednik je naložio upravniku da pusti sve zatvorenike. Jedino što je zblanuti čovek stigao da primeti i što će biti zapamćeno je replika „ali on tom rukom čačka nos!“ I zaista, svi zatvorenici su pušteni, najpre u dvorište a zatim i na obližnju livadu i stari drugovi su pali jedni drugima u zagrljaj i svako je radio ono što najviše voli, sve to pred kamerama i nasmejanim ali napetim licima vladara zemlje.
Tu, na toj livadi su date izjave, i to je bilo gledanije čak i od poslednje epizode serije, i svi su slušali čoveka sa prstom u nosu.
Milord je održao obećanje, jer je posle nedelju dana kampovanja na livadi, kada je dobio sredstava koja su mu obećana, potrpao sebe i sve one koji nisu mogli i želeli da se odreknu sisanja, čačkanja, češkanja, grickanja, pljuvanja, prdenja, žvakanja, srkanja, njuškanja, pucketanja, pljuvanja, škripanja, i još koječega drugog, pokupio se dakle, i otišao. I jednog dana su se ljudi možda i zapitali da li je to bilo pametno što su radili, i možda su sa zavišću razmišljali o vrednom narodu koji je uživao tamo u negostoljubivim zemljama u koje su otišli. Možda, ali verovatno ne.
Pavle Zelić: rođen 1979. u Beogradu. Diplomirani farmaceut koji piše eseje, filmsku, književnu i kritike stripova za brojne književne i popularne časopise. Objavljivao priče u časopisima Politikin Zabavnik, Politika, Gradina, Ulaznica, Naš Trag, Think Tank, Znak Sagite, Putevi kulture, fanzinima Emitor i Nova, strip časopisu 9 iz Grčke i časopisu Putevi iz BiH i antologijama Ispod i iznad, Bolja polovica, Priče o dinosaurima i Priče o zvijezdama u Hrvatskoj, Izvan koridora u Crnoj Gori, i Beli šum, Zbirka priča o Flašu Gordonu i Gradske priče 4 – Vodenica u Srbiji i drugim, kao i u više elektronskih časopisa i portala posvećenih književnosti. Piše scenarije za stripove koji su mu objavljivani u antologijama i izlagani širom Srbije, a sa crtačem Draganom Paunovićem, je autor strip-albuma Družina Dardaneli (System Comics, 2011.). Urednik je ilustrovane antologije priča erotske fantastike Ugriz strasti. Osvojio je nagradu „Ljubomir Damnjanović“ za najbolju priču objavljenu u fanzinu Emitor za 2008. godinu i nagradu za najboljeg mladog strip teoretičara na Balkanskoj smotri strip autora u Leskovcu 2009. godine. Matica srpska mu je, kao jednom od pobednika na konkursu za ediciju Prva knjiga za 2009. objavila prvu zbirku priča Poslednja velika avantura.