Pravi pesnik
Znam da me mrziš od prvog pogleda
Što nisam kao pravi pesnici
Htela si za sebe jednog Nerudu Lorku
I sve one koji ljube tuđe žene
A ne znaš da ih zato i vole
Veruj mi da ih veličaju samo zato
Što lepotu ne umeju ljuljati u svom krilu
Ti koja zavidiš Veri Pavladoljskoj
A ne znaš da delim Bećkovićeve nemire
Mrziš me što sam rekao
Nisam znao za pepeo dok te nisam presreo
Ali to ne znači da si Pepeljuga
Ti si to shvatila kao uvredu
A ja samo ne volim tu bajku
Priču toliko nestvarnu
Da bi čak bila i bajka
Plašio sam se da ne poletiš
Pre no skupim snage da izdržim tvoj pad
Pala bi prepelice moja
Lakše je kad smo oboje na tlu
Zaboravljaš da sam džentlmen
Za početak ne bih dozvolio da počnemo od nule
Problem je što smo nulu drugačije poimali
Nisi mi oprostila što nisam doveo svirače
Da uznemire noć zbog prozora u prizemlju
Mrzim Balaševića koji ti je zatrovao uho
Njegove pesme su raskrinkale sve moje zamisli
Ne nalazim izgovor sanjalice moja
To što će biti još noći nije izgovor
Niti to što tvoju želju deli njih hiljadu
Ostavila si godine uzdisanja na tom prozoru
Trebalo je da znam to je bila moja dužnost
Ali ti je od tog sivila pogled nečitljiv
Znam da ovo nije ono što očekuješ
Jeftin a dobar kompliment
Tvoje oči samo trče gore-dole
Kako da ih uhvatim gazelo moja
Kad me svaki tvoj treptaj zabija kao ekser u drvo
Drvo trulo gnjilo od prekomerne vlažnosti
Ti si jedina čije suze dobijaju na važnosti
Ali i dalje me mrziš znaš da umem i bolje
Tvoja ljubav je preskupa da bi volela bilo kog
Zbog mene posebnog si isplakala ne more već nebo
Mrziš me jer nijednu tvoju suzu nisam opevao
Kao što to čine tvoji uzori pravi pesnici
A ne znaš da sam ih krišom brojao na slepo
Cifra je premašila sve čašice Bodlerovog apsinta
Šta ću kad sam iskren i čovek
To me čini čovekom i po na neki način
Govorila si da nemaš ništa od toga
Oprosti mi što to za tebe nije dovoljno
Mislio sam da ti značim
Da hoćeš čoveka ne olovo
Ali znaš li uopšte koliko se teško ostaje čovek
Ti ga ne bi ni svećom našla
Nije to uvreda ja sam kavaljer
Želim da ti uštedim trud
Nudim ti dlanove nesrećnice moja
Zagnjuri svoje lice lagano
Nemoj da žuriš
Sve što dajem – dajem ti zanavek
Ako me celog uzmeš odmah
Kasnije neću imati šta da ti dam
Ne kažem ovo da bih štedeo sebe
Već se stidim što imam tako malo
Jedva da uteram žar u te obraze
Da ne siviš nikad više nikada
Znam da ovako ne rade tvoji pravi pesnici
Samo shvati da ne želim da ti budem pesnik
Već da budem pravi jedina moja.
Kad shvatiš
Kad shvatiš da sam jurio njih stotinu zbog jedne
A tih stotinu me zbog te jedne nije volelo
Kad shvatiš da od svih ljudi koji imaju pravo
Pesnici i rudari imaju najveće
Ono što ih hrani je duboko zakopano
I što dublje idu plaše se da će mrak na sebe obrušiti
Kad shvatiš da sam jedan od takvih
Ja čuvam svoje pravo i mogu s njim šta hoću
Mogu s njim napisati pesmu kao onaj Tomas
I dozvoliti je očima svim drugim osim tvojim
Jer kad shvatiš da su te imali oni koji nisu imali prava
Kad shvatiš da im je jutarnji poljubac poslednja uspomena na tebe
A sa mnom uspomene tek tada počinju
Nekoliko crteža ostaće neprimećeni iznad tvog stola
I nepojedene kajsije umotane u zeleno
Kad shvatiš da će svih stotinu ovde moći da se pronađe
A da će samo tebe zaboleti svaki moj stih
Jer sve dame koje ljubih u ruke u glavu
Ljubiće sada deo po deo ovoga što čitaš
Misleći da im odgovaram na neotvorena pisma
Kad shvatiš da odricanjem mana ne odričeš da postojiš
Da si voda ako si bistra ali i ako presušiš
Kad shvatiš da je onih koji vole da mrze
Više nego onih koji mrze jer vole
Kad shvatiš da više nisam znao kako iako sam imao kuda
Kad shvatiš da nam je smrt svima u prirodi
O ti nemaš prava bilo šta da mi skratiš
Kad shvatiš da sam sve ovo drukčije želeo
Da sam Boga molio da ne napišem ovu pesmu
Kad shvatiš da sam ti uštedeo godine da shvatiš
Ti me voliš ti me čitaš najbolje.
Lepota prirode
Rekla si još samo jedna i idemo
Ovo nam je dvadesetsedma još samo jedna
Nije mi bilo teško da fotografišem
Da to nisam voleo ti bi me naterala
Oh znam da živiš za uspomene
Uhvatio sam jedan trenutak kroz objektiv
Nazvao sam ga Lepota prirode
Ti na prstu nosiš bubamaru
I smeješ se osmehom od sto osamdeset stepeni
Ti si moj omiljeni kadar
Rekla si ovoga sam kao mala volela da se igram
Kuda bubamara odleti
Tamo ću otići da se udam
Svu nadu sam položio u tačkasta krila
Čak sam i dunuo u pravcu svoje kuće
Ali bubamara je poletela meni u inat
Južno od svih južnijih pravaca
Nasmejala si se kriv je vetar
Ne budi blesav to je samo igra
I ja sam se nasmešio a bio tužan
Izgubio sam u tvojoj omiljenoj igri
Zašto se vetrovi mešaju u ljubav
Bio sam spreman da ga zamrzim
A onda sam ugledao kako ti se uvukao u kosu
I koliko divno stoji uz tvoj karakter
Tada sam škljocnuo aparatom
Odjednom imam plan
Već sam sve smislio
Staviću je u drveni ram
Drvo ti je omiljeni resurs
Bićeš priroda okružena prirodom
I reći ću napravio sam ti uspomenu
A na poleđini fotografije će pisati
Iznad datuma u tvom omiljenom uglu
Dan kada sam odlučio da se odselim na jug.
Zorana Milić: rođena 1989. godine u Sisku. Čovek po vokaciji, poetesa u slobodno vreme. Harizmagična i a(tra)ktivna na svim poljima u domenu ličnih preferencija. Živi u Požarevcu i trenutno studira srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću u Beogradu.