Samo jedan
Ponekad zaboravim da nisam kiša
I to me rastuži
Zaboravim
Da neće svaka moja kap
Dotaći zemlju
I pogoditi cilj
Da će možda samo okrznuti
Nečiju žeđ
I učiniti je još vrelijom
Da će se ono medonosno
I zlatonosno
I blagovesno
Rasplinuti u vazduhu
I da nikada neću čuti odjek
Ili prasak
Niti videti blitavi trag
Ponekad mi nije dosta da budem rosa
Da osvanem u nečijoj čežnji
I navestim nečiju zoru
Da se zacaklim na nečijoj usni
I isparim u nečije podne
Ponekad smetnem s uma
Da svi moji nabrekli oblaci
I sve moje plahe bujice
I sve moje nadonosne stihije
Treba da pronađu jedan
Razbokoreni grm
Jedan nedovršeni biser
Jedan unezvereni krin
I samo jednu glad
Koja će otvoriti ispucala usta
I ispiti na iskap
Ne pitajući ništa
Ne vagajući smisao
I ne učitavajući ono čega nema
Kao što čine siti
I obesni
Flamenko
Zabada potpetice u zemlju
Kao da se sveti
Kao da će poteći krv
Kao da želi da naplati
Sve propuštene prilike
I zanemareno
Znamenje
Ovoga puta
Lupanje srca je ne vara
Samo gitara
Ima dovoljno drskosti
Da povuče oroz…
„Zašto me ne gledaš u oči
Kad sviraš po meni,
Gitaristo?”
Noćas
Ja se hvatam u koštac
Sa svojom svrhom
I igram flamenko
Moji koraci zavise
Od trzaja tvojih
Prstiju
Samo ti imaš dovoljno
Obesti da probudiš
Ženu u meni
Vaskrsavaš me
Kao pticu iz vatre
U plamenu ovog flamenka
Svetim se
Za proćerdane godine
Za neuzvraćene poglede
Za pogaženo biserje
Da
Postajem čudno razdeljena
Kao žena
I kao gitara
Postojim na dva skladna načina
Kao ples
I kao pesma
Ko napeta struna
I žarulja
I na oba sam mesta svoja
I u oba sam pravca cela
I raznežena
I goropadna
I raspolućena
I nerazdvojna —
I ustremljena kao strela
Hitnuta u dva smera
Sva sam u crnoj dubini
I sva sam u crvenoj haljini
U svojim nogama
I — Tvojim rukama
Ja
Gitara i žena
Rapsodija Safirnog mora
Ne vadite mačeve iz korica
Ni strele iz tobolca
Ne potežite koplja —
Dajte Mi violinu
I pustite me da odsviram
Rapsodiju safirnog mora
Na njeno uho
Da raspletem paučinu
Htela je pesmu
I dobiće Pesmu nad pesmama
Koja obara s nogu
Htela je čardaš
Na izvrnutim stolovima
U razbojničkim pećinama
I dobiće više no što je tražila
Moje gudalo je palica
Koja će oterati kradljivca
Iz njenog doma
Sečivo
Koje će preseći žice na kontrabasu
Lakrdijaša
Koji je baca u zanos
Moje gudalo je misterija
Koja će dozvati pticu
Njenog srca u Moja nedra
Vratite mačeve u korice
I strele u tobolce
Obuzdajte koplja
Pustite me da odsviram
Rapsodiju safirnog mora
Na njeno uho
Da prekinem lakrdiju
Da je istresem iz kože i stavim na mesto
Jelena Bogdanović: rođena 1967. u Beloj Crkvi. Osnovnu i srednju školu završila u Novom Sadu. Studirala protestantsku teologiju u Osijeku, Hrvatska. Bavi se psihoterapijom zasnovanom na duhovnim principima u radu sa zavisnicima, prevođenjem i pisanjem. Živi u Beogradu. Do sada objavila dve knjige poezije: Prizivanje kiše, 2007. (Evoking the Rain), kao ko-autorsko, dvojezično izdanje sa prijateljicom Teri Vilijams i Pisma pustinjske princeze, 2011.