Mastermindovi
(Odlomak iz romana Odlazak u Jolki Palki)
– Je l pročitala, šta kaže? – Ovim rečima već peti dan zaredom Maki započinje rutinsko mrcvarenje Žileta.
– Jok, tela je da je vodim…
Makijev famozni plan da opasulji majku knjigom, maltene medicinskom, budući da ju je napisao dr Karajlić, za sada nije urodio plodom. Što je Žile mogao da mu kaže, a i kazao mu je, ali bilmez odbija da čuje, još onog dana kada joj je odneo tempiranu knjigu – sad mu je smešna panika u koju je bio zapao zbog tajanstvene pošiljke. Cvećarka je nezainteresovano pogledala korice, dopustila da joj knjiga sklizne iz krila na cvetni tepih, prečula objašnjenje da joj je to poslao sin, zalizala mokru kosu iza ušiju i zaškiljila u vatru u kaminu. Ne bi imao ništa protiv da u tom položaju ostane čitav sat, ali je kelner, ako je kelner, pored kolica sa samovarom širio oko sebe takvu napetost da je Žile morao da prekine tišinu kako zna i ume. Prekinula ju je Cvećarka:
– Za koga vi radite? – profrfljala je ne skidajući pogled s vatre.
– Ja… Ovaj… Za vas! – tako je, radi za nju, bolje da joj ne spominje Makija.
– Je li? – lenjo je okrenula glavu i pogledala ga kroz retke, sede trepavičice kao da ga prvi put u životu vidi, na ovo je, istina, navikao, ponavlja se svakodnevno. – A šta radite?
Uh, teško pitanje.
– Čitam vam knjige – doseti se i sagnu se da podigne Fajront u Sarajevu s patosa. Možda upali, i Maki zadovoljan i on ne mora da ćaska s lujkom.
– Koješta – odjeba ga Cvećarka. A bogme i kelner, odrečno je mahnuo glavom iza njenih leđa.
– Onda ćete je čitati sami. – Žile se uspravi i sleže ramenima.
– Koješta. Ne čitam knjige o nasilju i boleštinama. – Pa jes, to samo proizvodite, bolesno nasilje, pomisli Žile. – Možemo da krenemo, spakovana sam.
Žile se zagleda u predugačke rukave njenog belog frotirskog ogrtača iz koga vire ćevapčići prstiju, sada bez glomaznog zelenog prstena, i pomisli da i nije baš najbolje spakovana. U filmovima se to vezuje na leđima. Odlučio je da se brani ćutanjem, što je potrajalo tek dve-tri sekunde, kelner ga je pokretom brade uvis podsetio šta mu je zadatak. Razgovor na maternjem jeziku, trt. Kad baš mora:
– Gde ćemo? – upita, mada nastavak zna. Kući. Gde je kuća? Tamo gde joj je regal. Koji regal? Simpo regal. U kom gradu? To je već bilo iz domena zanimljive geografije, naputovaše se, jednom joj je kuća bila u Ulan Batoru, drugi put u Dragocvetu, treći…
– U Sarajevo. – Iznenadila ga je ovaj put. – Nismo još završili.
– Мы закончили – prekide je rukovodilac samovara, prvi put je pustio glas otkad ovo sranje traje, leden, metalni. Da li je stisnuo neko tajno dugmence, Žile nije primetio, tek, babuška se pojavila istog časa i pokupila Cvećarku. Pola sata pre kraja termina. Ko je pokupio knjigu ne zna, ali narednih dana se nije pojavljivala niti ju je Cvećarka pominjala.
U međuvremenu je tri puta odlazio u Moskvu, iz zdravstvenih razloga, dvaput da ljudski jede, jednom da kresne nešto.
Moguće je, doduše, i u Barvihi jesti ljudski, pa i nadljudski, ali isključivo kad Maki vadi karticu. U Ботик Петру može i svoju da isuče, nije baš toliko odiranje, barem po standardima moskovskog krema. Ha krem, kevin izraz, tako je nekad zvala Makijevce, Žile šta će ti da se družiš s onim kremom, nisu ti društvo… Posle, devedesetih, kad već godinama nije bio u kontaktu s Makijem, postali su za nju govna, ona tvoja govna, gunđala je uz televizor. Podsetio ju je na to lane, prilikom kratkog boravka u Beogradu, rekao joj da ga je uvračala tim tvoja govna. Na šta ga je oterala u pizdu materinu, i njega, i DIF, i Srbiju, i život. I kao i svaki put, isplakala se ko kiša na ulici, dok je s njim čekala taksi za aerodrom. Na povratku krem-govnima. Nedostaje mu keva.
Nedostaje mu i beogradski kres. Sportski, drugarski. Riba iz kraja, dobro, mlađa sestra ribe iz kraja, mnogo mlađa sestra, omatorelo se. Ruskinje su tako… alave na 3k, kavijar, konjak i kurac. Ali da je što skuplje. A njegova kita je u Moskvi skup organ. Kad Maki i on privedu nešto u Kompozitorsku, redovno se foliraju da je gajba njegova, Maki je samo ortak u prolazu, to iz bezbednosnih razloga. Mada se dileja malo-malo pa zaljubi i istrtlja sve, posle trećeg sudara s istom ribom obavezno izađe u nekom od ruskih tabloida, što kriju od Cvećarke, al kad ga nagazi flipne. Zato je Maki i počeo da preduzima te srednjeazijske ženim-se-kres ture… Standardna šema za rasterivanje riba im je Žiletova žena, koja se kao vraća iz Sarajeva, ha, opet Sarajevo, prvim jutarnjim avionom. I ova mala od preksinoć, zaboravio je kako se zove, nije loša, imala je nameru da prespava, što mu nije odgovaralo jer je ujutro morao da stigne u Клинический санаторий na vreme, pa joj je servirao ženu. U redu, ali prvo da se istušira. Pa je greškom, ili namerno, ne bi li istumbarala gajbu, zaglavila u Cvećarkinom kupatilu, odakle se pojavila kose podignute njenom štipaljkom sa crvenim božurom i u čuvenom bade mantilu duginih boja triput obmotanim oko sebe.
– Ты женился намедведя? – upitala je posprdno, raskriljujući krajeve mantila preko cele sobe, verzirana rašomonka, pokazujući povelike original sise i depilirani ostatak. Oće još. Mamu ti jebem, napravićeš se na tri medveda pre nego što napuniš trideset, pomislio je i okrenuo joj dupe. Nije mu se digao.
– Dakle ništa? – nervira se Maki u telefon, prekida Žiletov fleš bek, sad mu se digao.
– Osim onoga što sam ti reko, da je tela da je vodim u Sarajevo, ništa – ponavlja Žile ko pokvaren govorni automat.
– Na kurac ih metem! – I ovo je uobičajena replika. – Nije mi do kinte, al bre nemaju pojma. Sve moram ja.
– Kad se vraćaš? Možda kad te vidi… – zabole Žileta šta će Cvećarka kad vidi Makija, njemu je prosto svega dosta.
– Uskoro. Još neke stvari odavde da izdogovaram i stižem. Imam plan, za mamu – uzbudio se, ubrzao i blebetanje postaje gotovo nerazgovetno. A Žileta spopade nesnosan svrab po potiljku od potencijalne genijalnosti svih Makijevih planova. – Ideš za Beograd.
Svrab se munjevito proširio na celo telo, ovaj ga zajebava?
– Maki? Ne karaj me, leba ti, puko sam i bez tvojih…
– Mehehehe! Ozbiljno ideš za Beograd – mekeće Cvećarkino čedo.
– Kad, kako, zašto? – Žile šacuje žarač kraj nikad upaljenog kamina rezidencije u Barvihi kao mogući spas od svraba.
– Čim dođem. Ostalo ćeš čuti, kolko treba da znaš. Čujemo se sutra. E, i odnesi ujutro mami svesku i olovke.
Mirjana Đurđević (1956), doktorka tehničkih nauka. Profesorka Visoke građevinsko geodetske škole u Beogradu. Napisala seriju od sedam parodija na kriminalističke romane sa detektivkom Harijetom kao glavnom junakinjom: „Ubistvo u akademiji nauka“, “Parking svetog Savatija”, “Deda Rankove riblje teorije” – nagrađena Ženskim perom za 2004, „Leš u fundusu“, “Jacuzzi u liftu”, “Prvi drugi, treći čovek – srpske legende”, „Čim preživim ovaj roman“ i „Odlazak u jolki palki“. Takođe “Čas anatomije na Građevinskom fakultetu”, non-fiction; romane “Treći sektor ili sama žena u tranziciji” i “Aždajin osmeh”; istorijske metafikcije “Čuvari svetinje”, „Bremasoni“ i “Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ – regionalna nagrada „Meša Selimović“ za najbolji roman objavljen na prostoru Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne gore u 2009. godini. Sa Brankom Mlađenovićem objavila roman „Bunker swing“. Živi i piše u Beogradu, Srbija.
Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.
Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Proza.
Možda će vas interesovati i:
Harijeta – Ja Gospođine knjige ne čitam, živim ih, koliko se njoj ćefne