Fridkin bez cenzure
originalni naslov: Friedkin Uncut
režija: Frančesko Zipel
proizvodnja: Italija, 2018.
Piše: Miloš Cvetković
Fridkin bez cenzure je dokumentarac posvećen čuvenom reditelju Vilijemu Fridkinu. Doduše, ko barem nešto zna o Fridkinu odmah će shvatiti koliko je ovakav naslov pleonazmičan. Već u prvoj sceni Fridkin bombastično izjavljuje kako su dve najinteresatnije istorijske ličnosti Isus Hrist i Adolf Hitler. On to smesta i obrazlože, i kroz uvodnu priču o tome kako se sposobnost za dobro i zlo nalaze u ljudskoj prirodi, i kako nas samo izbor deli od jednog ili drugog, neosetno ulazimo u priču o njegovim filmovima. I to onim najboljim i najuticajnijim.
Kompletistima bi to moglo zasmetati. Naime, fokus je stavljen pre svega na sveto trojstvo koje čine: Francuska veza (The French Connection, 1971), Isterivač đavola (The Exorcist, 1973), i Nadnica za strah (Sorcerer, 1977), a spomenuti su još i: Gluvarenje (Cruising, 1980), Živeti i umreti u L.A.-u (To Live and Die in L.A, 1985), Buba (Bug, 2006), Ubica Džo (Killer Joe, 2011), kao i Fridkinovi dokumentarni filmovi. Period između filmova Živeti i umreti u L.A.-u i Buba u potpunosti je preskočen, iako je reč o dve pune dekade, ali ukoliko bismo pokušali da se prisetimo filmova koje je Fridkin režirao za tih dvadeset godina, teško da bismo pronašli jedan koji bi zaslužio više od fusnote.
Italijanski reditelj Frančesko Zipel se sa Fridkinom upoznao za vreme snimanja dokumentarca Đavo i otac Amort (The Devil and Father Amorth, 2017), i u međuvremenu je i sam postao veliki obožavalac Fridkinovih filmova. Stoga je, sasvim prirodno, pozvao mnoge kolege reditelje da daju svoje viđenje Fridkinovog lika i dela. U filmu se pojavljuju reditelji kao što su Kventin Tarantino, Dario Arđento, Ves Anderson, Frensis Ford Kopola, Filip Kaufman (sa kojim je Fridkin išao zajedno u srednju školu), Demijan Šazel… kao i pojedini glumci sa kojima je Fridkin sarađivao (ostaje žal što Zipel i Fridkin nisu uspeli da pred kamere dovedu penzionisanog Džina Hekmana). Međutim, dominantna figura ostaje sam Fridkin koji samouvereno i bez dlake na jeziku govori o sopstvenim filmovima, kao i o filmskoj umetnosti uopšte. Zapravo, po Fridkinu se retki među rediteljima mogu nazvati umetnicima (Felini, Antonioni, Čaplin, Baster Kiton…), a on sebe nipošto ne bi tako oslovio. I to ne zbog nekakve lažne skromnosti, koliko zbog krajnjeg pragmatizma u pristupu filmskom zanatu.
Zanimljiv je, a mnogima verovatno nepoznat, podatak da je upravo prvi Fridkinov film mogao da se pohvali svojom praktičnom vrednošću, odnosno, Fridkin je debitovao filmom koji je nekome spasio život. Ljudi protiv Pola Krampa (The People vs. Paul Crump, 1962) je TV dokumentarac o Afroamerikancu Polu Krampu koji je osuđen na smrt zbog zločina koji, kako on kaže, nije počinio. Film je naišao na toliki odjek da je slučaj ponovo otvoren, a Kramp oslobođen. Pa ipak, prvi će Fridkin reći kako sa tehničke strane to nije preterano dobar film. Iako je karijeru počeo dokumentarnim filmom, Fridkin će se kasnije samo dva puta vratiti toj formi – 1975. u intervjuu sa rediteljem Fricom Langom i mnogo godina kasnije u svom aktuelnom dokumentarcu Đavo i otac Amart. Između prvog i poslednjeg filma nalazi se više od pola veka karijere, a Fridkin ne krije uticaj koji je dokumentarni film imao na njega i tvrdi da je ključni trenutak bio kada je pogledao film Zed (Z, 1969) Koste Gavrasa, nakon čega je shvatio da se i igrani filmovi mogu snimati tako da deluju dokumentaristički. Ostalo je istorija (filma) u vidu antologijske scene potere iz filma Francuska veza, koja i dalje nije nadmašena.
Zipelijev pristup u ovom dokumentarcu je realativno konvencionalan, iako se ne drži rigidno hronološke strukture u pregledu Fridkinove filmografije (prvi film o kome se govori je njegov najčuveniji – Isterivač đavola), dokumentarac se ipak kreće relativno linearnom putanjom, uz po neku prigodnu upadicu. Fridkinova uvek zabavna izlaganja su presečena insertima iz njegovih filmova, kao i razgovorima sa drugim rediteljima, odnosno glumcima. Kventin Tarantino se pojavljuje pre svega kao veliki obožavalac Fridkina, a posebno njegovog filma Nadnica za strah. Sam Fridkin pominje taj film kao još jednu adaptaciju originalnog predloška, i ne voli da ga posmatra kao rimejk istoimenog (u našem prevodu) filma Anrija Žorža Kluzoa (jednog od reditelja kojeg je Fridkin svrstao u umetnike).
Mada Vilijem Fridkin važi za reditelja sa kojim nije lako raditi, to se iz ovih razgovora sa glumcima ne vidi. Primetno je, zapravo, koliko je glumcima značilo što su imali priliku da sarađuju sa njim, čak iako je ponešto u ovom filmu prećutano, ostaje utisak da su mnogo više toga pozitivnog izvukli iz ovog iskustva. O tome naročito govore glumci iz filma Ubica Džo: Metju Makonahej za koga je ta uloga označila preporod karijere, Džuno Templ koja je Fridkinu zahvalna na jednoj od prvih ozbiljnijih uloga, kao i Đina Geršon čija anegdota sa snimanja filma možda i najbolje opisuje to kakav je Fridkin. Negde između diktatora (na setu) i čoveka koji priraste za srce kada se malo bolje upozna. Otprilike kao i njegovi filmovi.
Ovaj film je prikazan u okviru Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs 2019.
Miloš Cvetković je rođen 1979. u Beogradu, gde trenutno živi i pod stare dane studira književnost. Objavljivao je filmske kritike i eseje u magazinima: Popboks, Yellow Cab, Huper i Filaž. Esej pod nazivom: „Film osvete – Balada o svirepom Radivoja Lole Đukića“, objavio je u okviru zbornika Novi kadrovi (CLIO, Beograd, 2008). U inostranstvu je objavio eseje u knjigama: 101 Sci-Fi Movies i 101 War Movies (Barron’s, New York, 2009). Priredio je dve antologije kratkih priča fantastike: Anomalija 1 (2012) i Anomalija 2 (2015), u izdanju Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić. Povremeno i sam napiše neku kratku priču, ali više voli da ih čita i uređuje.
Ovaj članak je objavljen u okviru Beldocs specijala.
Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Film i misao.
Možda će vas zanimati i: