Image default
Beldocs 2019 Film i misao

Slobodan i sam (Free Solo)

Slobodan i sam

originalni naslov: Free Solo

režija: Džimi Čin i Elizabet Čai Vasarelji

proizvodnja: SAD, 2018.

 

Piše: Miloš Cvetković

Na pitanje zbog čega želi da se popne na Mont Everest čuveni alpinista Džordž Malori je 1923. dao još čuveniji odgovor: „Zato što je tu.” (“Because it’s there.”) Još opštije pitanje bi glasilo: “A zašto se ljudi uopšte penju?” Slobodan i sam se može posmatrati kao traženje odgovora na to pitanje ili barem kao delić slagalice u čijem centru se nalazi jedna konkretna osoba.

Slobodan i sam (slobodan prevod originalnog naslova koji se odnosi na tehniku slobodnog penjanja) za protagonistu ima Aleksa Honolda i njegov pohod na El Kapitan – granitnu stenu visoku 914 metara. Aleksov cilj je da osvoji El Kap bez sigurnosnih užadi i druge planinarske opreme, samo uz pomoć svojih udova, čelične volje i dosta strpljenja, iako tako nešto nikome još nije uspelo, odnosno niko nikada nije pokušao takav uspon na El Kap. Kako će Aleks izvesti taj poduhvat pitanje je koje se do samog kraja provlači kroz film, dok u pozadini odjekuje ovo gore pomenuto zašto? Film se pre svega fokusira na ovo prvo pitanje, i u tom smislu predstavlja prvorazredni spektakl koji je teško uporediv sa bilo kojim drugim filmom.

Slobodan i sam spaja dokumentovanu autentičnost nečeg što je proživljeno sa vizuelnim ugođajem koji nude igrani blokbasteri. Neprirodnost odnosno nečuvenost (a na kraju krajeva i izvesna morbidnost) ovakvog spoja nalazi se u osnovi toga što publika ovde posmatra nekog koga doslovno milimetri dele od sigurne smrti. Pa ipak, svest da je Aleks trijumfovao u svom poduhvatu (jer filma inače ne bi ni bilo, barem ne u ovakvom obliku) jeste ono što umiruje kolektivnu savest tokom gledanja. Slobodan i sam se stoga, barem površno, može uporediti sa vožnjom rolerkosterom ili bandži skokom, gde sve vreme postoji sigurnosna veza koja drži pod kontrolom onaj reptilski deo mozga koji se pri pogledu u provaliju pita: “Šta bi bilo kad bi(h) skočio?”

Samo negde između potpune kontrole i potpune slobode mogao je nastati ovaj film. Sve kamere – kako one fiksirane tako i one na dronovima – morale su biti pažljivo kontrolisane, ne ostavivši prostora za onu vrstu kadrova – uobičajenih u dokumentarcu – gde reditelj, poveden momentom, improvizuje i hvata spontanost trenutka. Zapravo, bilo kakva spontanost trenutka u ovom filmu potiče upravo od Aleksa. Reditelji su i sami penjači, i za potrebe filma su morali da savršeno usklade ove dve vokacije, bez mogućnosti greške. Film u izvesnoj meri prati konvenciju gde se mi upoznajemo sa protagonistom kroz to šta radi, da bi na trenutak zavirili i u njegovo detinjstvo, a potom poslušali psihologe koji pokušavaju da daju odgovor na pitanje zašto? Međutim, ovo su tek fragmenti koji nisu zaokruženi, i koji samo delimično osvetljavaju Aleksa. Ti trenuci su ipak dragoceni u sklopu ukupnog utiska pošto nam dodatno približavaju jednog introvertnog, ali ipak harizmatičnog momka koji je odlučio da bude drugačiji. Umesto kakvog natčoveka kome se divimo sa distance, film svog protagonistu humanizuje u onoj meri u kojoj samom Aleksu prija da se otvori.

Značajan deo u filmu je posvećen Aleksovoj devojci Sani. Ona je ovde apostrofirana kao svojevrsni most između Aleksa, koji živi kroz svoje penjanje, i Aleksa koji je „bliže zemlji.” Ona ga podržava, ali istovremeno i strepi, dok se iz njene strepnje naposletku ne izrodi želja da ona bude ta koja će Aleksa konačno prizemljiti. Zanimljivo je da tako postavljen lik u očima gledalaca postaje neka vrsta negativca, jer mi želimo da gledamo Aleksa kako osvaja El Kap i nemamo tu vrstu dileme. U tim trenucima film pomalo podseća na kakav rijaliti program, u kojem bi Sani da se progura u prvi plan, iako ostaje otvoreno pitanje koliko je takav utisak proizvod odluke reditelja da joj posveti nešto više prostora u filmu. Međutim, preplitanje Aleksovog privatnog života sa time što radi nije stvar pukog senzacionalizma. U jednom trenutku biva izrečeno i potcrtano kako sve ima svoj uticaj na penjača – nNije svejedno da li će se Aleks peti sam ili pod budnim okom kamera koje to snimaju, odnosno zabrinute devojke koja njegov uspon ne posmatra, ali je prisutna u njegovoj svesti.

Slobodan i sam je film u kojem se prepliću savršena kontrola i apsolutna spontanost. Umesto reditelja koji bi viknuo: akcija! Aleks je taj koji odlučuje kada će da počne sa usponom, i samo od njega zavisi da li će film koji u tim trenucima nastaje biti završen. Ako tako posmatramo, Aleks nije samo glavni glumac, već je i (nezvanični) ko-scenarista i ko-reditelj. Ukoliko ostavimo po strani sve tehničke aspekte, sav spektakl koji oduzima dah i (kod mnogih) tera srce u pete, odnosno (kod malobrojnijih) poziva na uživljavanje, Slobodan i sam jeste film u kome spektakl ipak ima ljudski lik u vidu Aleksa Honolda. I bez toga ovaj film, ma koliko bio tehnički brižljivo skrojen, ne bi zaista funkcionisao. Ako se vratimo na pitanje postavljeno na početku teksta, na koje je Džordž Malori tako elegantno odgovorio, ono se može preformulisati: “Zbog čega je Mont Everest (ili El Kapitan) tu gde jeste, zbog čega postoji?”

Da bi se neko poput Aleksa Honolda popeo na njega.



Ovaj film je prikazan u okviru Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs 2019.

Miloš Cvetković je rođen 1979. u Beogradu, gde trenutno živi i pod stare dane studira književnost. Objavljivao je filmske kritike i eseje u magazinima: PopboksYellow CabHuper i Filaž. Esej pod nazivom: „Film osvete – Balada o svirepom Radivoja Lole Đukića“, objavio je u okviru zbornika Novi kadrovi (CLIO, Beograd, 2008). U inostranstvu je objavio eseje u knjigama: 101 Sci-Fi Movies i 101 War Movies (Barron’s, New York, 2009). Priredio je dve antologije kratkih priča fantastike: Anomalija 1 (2012) i Anomalija 2 (2015), u izdanju Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić. Povremeno i sam napiše neku kratku priču, ali više voli da ih čita i uređuje.


Ovaj članak je objavljen u okviru Beldocs specijala.

Pročitajte ostale tekstove objavljene u rubrici Film i misao.

Možda će vas zanimati i:

Fridkin bez cenzure (Friedkin Uncut)

Povezani članci

Silazak u hadski Eden

Fobije na filmu

Želim vam neprijatno veče – Mihael Haneke

Ostavite komentar