Misli o Svetoliku, iliti Svetolik(p)o Svetoliku1glasovi Kićolika i Svetolika se spajaju u jedan Sveglas
Piše: Kićolik Jozić, sopstveni papagaj Svetolika Jozića
Svetolik Jozić sedi u udobnoj fotelji i čita knjigu. Naravno, čita kako je Anu pregazio voz. Pregazio voz. I po ko zna koji put čita i zna da je Anu pregazio voz, ali voz je pregazio i njega samog, no Svetolika nije briga što je i njega samog pregazio voz. Uvek se uzbudi kod onog momenta kada se Ana u očaju i besciljnosti baca pod voz i tu zaklapa knjigu i ide u kafanu. Život se valja proslaviti, mene nije pregazio voz, a voz i dalje prelazi po njegovom živućem telu, gazi li ga gazi i on zna, ali partija bilijara zna da opusti čoveka, zna i da razgali dušu. Već dugo je sam. Zapravo, on kao i da nikad nije bio sa nekim, sve su to imaginacije, izmišljotine, i na kraju brazgotitine, žive rane na duši, telo neokrnjeno, kosa sedi, lice se zbrčka u saobraćanju sa borama, zubi lome, stari se, stari se polako i sigurno. Stari. Put svakog čoveka, osim Aninog, ona nije imala kad da ostari osim u književnosti, ali sav taj Anin bol, ta silna ljubav, pa izdaja, odbačenost, to i jeste starost. Ana je prastari književni arhetip. Ova dvojica, i muž i ljubavnik su notorne budale. Zar takvu ženu kao Ana? Ana je arhetip svih mogućih žena, Ana je volja svih žena, Ana je sudbina svih dobrih, lepih i pametnih žena. Ana je žena za pod voz. To je Anina sudbina, zato što je Ana volela. A Svetolik je voleo Anu. Voleo svom snagom svog bića – Anu, više od Vronskog, više od Karenjina, voleo je Anu kada nije imao koga da voli, ali i kada voli neku drugu, voleo je Anu tajno, smisleno, branio se od praznine koja ostaje posle ljubavi, kao prazan krevet sa svim mirisimai zgužvanom posteljinom, krevet kao napušteno gnezdo gde nema ni kukavičijeg jaja, samo vetar. Vetar koji formira to napušteno gnezdo u obično ništavilo.
Najobičnije ništavilo. Partija izgubljena. Jeste da je crna kugla ušla na pravo mesto, ali je i kukavna bela ušla nekako, znači, pregazio nas voz. Voz je naše vreme, stanice su sve pogrešne, ali baciti se pod voz to je već nešto.
O, moj kukavni Svetoliče, što se nisi bacio pod taj voz pre no što te sam pregazio? Tebi Anin voz dođe kao vetrenjača sa kojom se boriš svaki dan. Donkihotovski izazov, postmoderna, sve saspi i smuti, ne može da ne bude dobro. E, moj, Svetoliče, Ana se ubila, to nije hrišćanski. Ali, i Isus je umro na krstu – svojom voljom. Nije li to samoubistvo? Ili je ovo blasfemijja?
Dakle, izgubio si partiju. Popio si pivo. Bilo je više pene no samog piva. Tvoj izbor, tražio si točeno. Tvoj izbor, tražio si! Tvoj izbor, čitao si, a znao si da će Anu pregaziti voz. Život, smrt i posledice. Nekonoć, bila je jedna emisija – tražili ste – gledajte. Dobar naslov, ali ničeg se ne sećam. Kao neki šok za javnost. Preplavljen sam informacijama i više nije važno. Važno je da sam izgubio na bilijaru, da je Anu a i mene pregazio voz, ali idemo dalje. Ana je književni lik, arhetip savremenog sveta, a ja sam koliko toliko živ. Sutra predajem bubuljičavim adolescentima, pričaću o lepoj književnosti, koja im na pamet ne pada da čitaju.
Prosvetiteljski rad, prosvetliti mlade umove. Uđeš, dragi moj Svetoliče u 15-icu, pravac zemunska gimnazija, ali te usput napadnu ljudski mirisi u saobraćanju sa parfemima, omekšivačima, deterdzentima, šamponima nasuprot neopranim telima, i svi ti ljudi koji dišu sa tobom taj tako dragoceni vazduh, svi ti ljudi koji ti zagađuju vazduh, svi ti ljudi koji se guraju i muvaju, svi ti ljudi… svi ti ljudi koji melju žvake, reči, peciva, mrve po autobusima, gaze jedni druge, guraju se i kažu ”samo malo”, svi ti ljudi, bića…
A šta si ti, pak, bolji od njih, moj Svetoliče? Šta si pa bolji? ko još pa čita knjige? Jesi li video sve te silne guze na instagramu? Sve te silne sise? sva ta silna telesa? Sva ta hrana? Sve to obilje – slika i ničega, praznina. Valja moj Svetoliče da otvoriš profil na instagramu i uslikaš svoje golo smežurano dupe nad graškom koji se dimi tek skuhanim. Valja to. Jeste, ružan si. Jeste, veruješ u Kastanedinu priču da fotografije uzimaju dušu. Ponekad i u samog Boga postojanje veruješ, ponekad. Doduše, to je retkost, ali nema veze… idemo sad, pripreme za čas.
Pripreme za čas,
Suđenje Ani Arkadijevnoj Karenjinoj
Zašto suditi Ani?
Naravno niko nije hteo da bude Ana, svi bi hteli da su Vronski. Taj ulickani, brkati licemer. Naravno, Ana Karenjina je ipak trebalo da budem ja. Zamišljao sam sebe u čuvenoj Aninoj balskoj haljini na koju je Tolstoj potrošio tri stranice knjige u opsežnom opisu. Bio sam pomalo skrhan, gomila optužujućih adolescentskih očiju uprtih u mene, došlo mi je meni samom da se bacim pod voz.
Da li zato što sam im profesor ili što sam pristao da budem u ulozi žrtve, čekao sam samo da iz ranaca izvuku truli paradajz, a čini mi se da je onaj fini, ćutljivi bubuljičavi iz pretposlednje klupe tiho rekao: ‘’kurvo!’’
Možda je neko drugi trebalo da bude Ana. Možda bi trebalo da pozovem Žiku, pa da posle sedmog časa odemo u prvu kafanu.
Mislim samo fali da mi uflekaju haljinu. Dobro, dobro, sledeće godinene ću pristati da budem Ana, ako ovaj mali kako se beše zvaše ponavlja – on će sam biti Ana.
Kada će da zvoni?…
Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.
Pročitajte sve članke objavljene u rubrici Fragmenti.