Image default
Poezija

Maksimilijan Vološin, Dva demona

1.

Ja sam duh mehanike. U tami tvar
Ja čuvam u slepoj ravnoteži,
U polovima sfera – nebo i zemlju sežem,
Genije sam broja. I brojač sam. I vladar.

Važne su mi formule, ne reči.
Svugde sam i nigde. Pozovi me – i tu sam!
U srcima mašine kipte vražjim besom.
Knez sam zemlje! Za mene prava su i počasti!

Slobode sam prijatelj. Stvaralac pedagog.
Ja sam inženjer, logičar, fizičar, teolog.
Privid istine sam slio u ludilo skladno.

U soku sam konoplje. U zrnima sam maka.
Onaj sam što je hitnuo planetarne kugle
U grandiozni rulet Zodijaka.

2.

Na dnu sveta u plivača ovaploćen –
Pobunjeni duh, nepokoran višnjoj volji.
Zrak radosti u sedmobojnost bola
U meni se razložio vlažnošću bića.

U meni zvoni svih duhova litija,
Al` sedam boja na udele se deli
U simfoniji jednoj. I da li
Sjaj kojim gorim sliči onoj zmiji?

U grehu sam svet. Smrću živim. U tamnici
– slobodan. U nemoći – jak.
Lišen krila lebdim jednak ptici.

Kljucaj, orle, jetru! Nek bije krvavi tok!
A zvezdani hor – ujedinjen u mojoj dvojnici
Kao u dugi što je raspet blistavi zrak.


Sa ruskog prevela Mirjana Petrović-Filipović

Maksimilijan Vološin  – ruski i sovjetski pesnik- simbolista, slikar, književni kritičar. Vološin se rodio u Kijevu 1877. godine, a umro u Koktebelju (Krim) 1932. godine. Veći deo mladosti proveo u Moskvi, zatim slušao lekcije na Sorboni i uzimao časove slikanja u Parizu. Putuje po Evropi. Po povratku u Rusiju, naročito posle Oktobarske revolucije, seli se u kuću, koju je nasledio od majke, u Koktebelj i tamo živi do kraja života. Kroz njegovu kuću u Koktebelju su prošli mnogi čuveni ruski pisci i pesnici poput Marine Cvetajeve, Nikolaj Gumiljov, Kornej Čukovski, Osip Mandeljštam, Andrej Beli, Valerij Brjusov, Vladislav Hodasevič i mnogi drugi. Ovu je kuću zaveštao Savezu pisaca. Vološin je bio podjednako plodan pesnik i slikar. Ostavio je iza sebe veliki broj dela likovnih umetnosti (prvenstveno akvarela). Dela: Стихотворения, Лики творчества, Anno mundi ardentis, Иверни, Демоны глухонемые, Усобица: Стихи о революции,  Стихи о терроре


Mirjana Petrović-Filipović rođena je 1976. godine u Tallinu, Estonija (tada SSSR). Osnovne studije završila je na Katedri slavistike Filološkog fakulteta u Beogradu (ruski jezik i književnost), a doktorirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti sa tezom ,,Estetika nedovršenog i poetski postupak u delu Sergeja Zavjalova“. Bila je asistent-pripravnik na Katedri slavistike na Filološkom fakultetu u Beogradu (2000 – 2004), kao i honorarni saradnik na istoj katedri (2009 – 2010). Dugogodišnji je istraživač i prevodilac ruske književnosti, te je sarađivala sa mnogim časopisima (Polja, Koraci, Gradina, Književni list, Povelja, Mostovi, Književnost, Slavistika, ruski časopisi Vozduh i Abzac, itd.), učestvovala na konferencijama (Filološka istraživanja danas, Filološki fakultet u Beogradu, Dialog kultur VI, Gradec Hralove, 51. skup slavista, Beograd, Filološki fakultet) i sarađivala sa književnim festivalima u zemlji i inostranstvu (Beogradski festival poezije – Treći trg, Kulturni centar grada Beograda – Dani poezije, Poetronika – Moskva). Objavila veliki broj prevoda sa ruskog jezika i na ruski jezik, eseja i naučnih radova. Član je Udruženja književnih prevodilaca Srbije (u statusu samostalnog umetnika).


Ovaj članak je objavljen u junu 2019, u okviru temata RUSKI LIBARTES.

Pročitajte sve članke objavljene u rubrici POEZIJA

Povezani članci

Marina Drobnjaković, poezija

Jelica Kiso, Čovek fragmenta

Jagoda Nikačević, haiku

Ostavite komentar